Fudbalski savez Srbije proslavio je 2019. stotu godišnjicu od osnivanja. Menjao je kroz istoriju brojne nazive, kao što je i država menjala granice, a tokom više od veka postojanja, ostvareno je nekoliko velikih uspeha.
Kao najveći rezultat srpskog i jugoslovenskog fudbala, neizbežan je podvig Crvene zvezde iz 1991. godine. Osim tog ušatog" trofeja, nije bilo još mnogo drugih. Na Olimpijskim igrama 1960. je konačno osvojeno zlato, posle tri uzastopna srebra, dok su Mediteranske igre tokom 70-ih godina donele još dva prva mesta. Najveći uspesi na najvećim takmičenjima bila su polufinala Mundijala i finala Evropskog prvenstva.
Ipak, poslednji trofej seniorske fudbalske reprezentacije naše zemlje teško da ko pamti. Bilo je to na današnji dan, 25. januara 2001, kada je nezvanična selekcija Jugoslavije trijumfovala na takmičenju u Indiji, neskromno nazvanim "najvećim fudbalskim turnirom u istoriji Azije".
Bilo je to grandiozno otvaranje novog milenijuma. Sa 16 reprezentacija, velikim finansijskim budžetom i brojnim zvezdama svetskog fudbala... osim što ničega od toga nije bilo.
"Milenijum Super Soker Kup" trebalo je da bude ponos Indije, najveći azijski turnir sve dok naredne godine Svetsko prvenstvo ne stigne u Japan i Južnu Koreju. No, turnir se pretvorio u "Kup konfuzije" - timovi su otkazivali učešća, tražili više novca, bolest diktatora je sprečila jedan tim da ne nastupi, a Jugoslavija predvođena Ilijom Petkovićem otišla je u Aziju sa igračima iz tadašnje Prve lige...
Ovo je priča o poslednjem jugoslovenskom fudbalskom trofeju. O prvom susretu Jugoslavije i Bosne i Hercegovine nakon krvavog rata i uspostavljanju nekih starih prijateljstava.
Tu su i 150.000 američkih dolara koje su poletni prvoligaši doneli Savezu i silne peripetije koje su "Milenijum Super Soker Kup" zauvek obeležile kao arhaičnu tvorevinu iz nekih drugih, davnih vremena.
/Sastav reprezentacije Jugoslavije koja je osvojila turnir u Indiji/
CIRKUS - OTKAZIVANJA, NOVAC, IZGUBLJEN PRTLJAG I SADAM HUSEIN
Takmičenje koje je zbog sponzorskih razloga bilo poznato i kao Sahara kup, preraslo je u farsu i pre nego što se lopta zakotrljala. Zamišljeno kao turnir sa 16 reprezentacija iz svih krajeva sveta, na kraju je odigrano sa samo 13 ekipa sa tri kontinenta, od čega su tek četiri bile iz Evrope.
Prvo je Irak odustao od takmičenja u poslednji čas. Indijski mediji su pisali da je razlog bilo teško zdravstveno stanje predsednika Sadama Huseina, što je dovelo do prekida svih aktivnosti za sportiste iz te zemlje.
Onda su olimpijski šampioni, Kamerunci, rešili da ipak traže više novca nego što su prvobitno dogovorili. Kada taj novac nisu dobili od organizatora turnira, rešili su da jednostavno ne otputuju u Indiju, a u tom timu igrali su Samjuel Eto, Patrik Emboma, Karlos Kameni, Pjer Vome...
Indonezija je u Indiju poslala tim sa 18 igrača, ali su čak sedmorica bili igrači iz Australije, Tajlanda i Kameruna! Kako je to moguće? Pa recimo da to uopšte nije bila reprezentacija cele zemlje, već klub Harimao Tapanuli, nacionalni šampioni. Organizatori im nisu dozvolili da igraju sa igračima koji nisu indonežanske nacionalnosti i za njih je turnir bio završen i pre početka.
Cirkus je nastavljen sa selekcijom Hong Konga, koja je trebalo da stigne u Indiju dan pre početka turnira. Ipak, lokalna avio kompanija nije mogla da im obezbedi karte na vreme, pa su dolazak morali da odlože za dva dana. A onda, tu su bili i problemi sa timovima koji se jesu pojavili.
U timu Čilea nije bilo zvezdi sa Svetskog prvenstva 1998, Ivana Zamorana i Marsela Salasa, kao što su Čileanci nonšalantno obećali. Igralo se van FIFA termina, usred januara, pa je bilo logično da će oni nedostajati u timu. A Južnoamerikancima je nedostajao i prtljag koji se izgubio negde na putu između Santjaga i Kolkate.
Na sve to, Japan je došao sa selekcijom sastavljenom od igrača sa tamošnjih univerziteta, dok je i Jugoslavija privukla pažnju indijskih medija. "Plavi" su bili očekivani sa četvoricom igrača koji su nastupili na EURO 2000, ali su domaćini ipak bili - previše optimistični.
JUGOSLOVENSKI TIM ZA BUDUĆNOST - "KAKO SMO SE DRUŽILI!"
"Ko vam je rekao da će oni doći s nama? Zar nije svima poznato da niko od onih koji igraju u evropskim klubovima neće moći da dođu u ovo doba godine zbog nastupa za klubove?", pitao je selektor Ilija Petković po dolasku u Indiju. "Ali ne potcenjujte ove igrače koji su došli. To je naš tim za budućnost", rekao je legendarni "Petko". I zaista, taj tim bio je neobičan i zanimljiv.
Najveće zvezde tima bili su igrači Partizana - Saša Ilić, Vladimir Ivić, Igor Duljaj, Goran Trobok, Milivoje Ćirković, a uz njih i članovi drugih prvoligaša. Igor Bogdanović iz Vojvodine, Žarko Lučić iz Budućnosti, Dušan Petković iz OFK Beograda, Miloš Kruščić iz Zemuna, Dejan Osmanović iz Hajduka iz Kule, Boris Vasković iz Sartida...
Baš je turnir u Indiji bio od velike važnosti za karijeru Borisa Vaskovića, veziste koji će biti jedan od najboljih igrača "plavih" na ovoj neobičnoj turneji.
"Već je prošla 21 godina? Bio sam igrač utakmice u tom finalu! U novinama sam dobio 'devetku', toga se dobro sećam", počinje Boris Vasković za MONDO "odmotavanje filma" o trofeju osvojenom u Indiji početkom 21. veka.
Bivši igrač Mačve, OFK Beograda, Sartida i Vojvodine još uvek jako dobro pamti sve što se dešavalo u Kerali i Goi. Slike u glavi mu naviru jedna za drugom.
"Sećam se pre svega jednog lepog druženja. Tamo smo proveli 20 i nešto dana, možda čak i 25. Znate kako je kad provedete toliko vremena s prijateljima s kojima si igrao u istoj ligi, jer je reprezentacija bila od igrača iz domaće lige. Manje-više smo se svi znali i tu smo se svi baš zbližili. Kad provedeš tri nedelje s nekim... Imali smo sjajno druženje i na kraju smo uspeli da osvojimo taj pehar", priča Vasković, pomalo iznenađen da "Sahara kup" nije baš u potpunosti pao u zaborav.
Umesto da u plavim dresovima igraju Piksi, Mijat, Miha, Juga, Savo i Deki, najednom su se u njima našli manje poznati igrači. Među njima je bio i Vasković.
"Naravno, bilo je malo neobično. Ali mislim da smo tadašnju Jugoslaviju reprezentovali na pravi način. Imao sam čast i posle da budem sa velikim asovima u A reprezentaciji, kad sam 2002. igrao na Kirin kupu u Japanu. To takmičenje u Indiji mi je lično otvorilo vrata 'prave' reprezentacije, baš taj turnir, pa sam godinu dana kasnije odigrao tri zvanična meča."
Ni za Jugoslaviju to takmičenje nije bilo jednostavno. Posle okupljanja potpuno nove reprezentacije, trebalo je i stići do Indije.
"To putovanje je bilo specifično. Mi smo putovali nekih 40 sati do tamo, presedali smo, čekali po aerodromima. Spavali smo po klupama i torbama na aerodromu, toga se dobro sećam."
Ali kako je turnir u Indiji zaista izgledao? Da li je to bilo onako haotično kako su lokalni novinari o tome izveštavali?
"Generalno je Indija na mene ostavila utisak 'od sjaja do očaja'. Bili smo u nekom sjajnom hotelu, gde je sve fantastično, i onda izađeš 100 metara i vidiš da se ljudi na ulici briju, peru i suše veš u nekim močvarama... Užas Božiji! Ta Kerala je bila takva, katastrofa, ali smo posle sedam dana otišli u Gou, na Indijski okean."
Indijci su još tada zabeležili da je Jugoslavija bila smeštena u hotel sa pet zvezdica, dok se na domaćoj Indiji izgleda štedelo - oni su dobili lošiji smeštaj, sa tri zvezdice.
"U Goi je sve kao iz bajke, kuće su fantazija, kakve god da zamisliš. Kupali smo se u okeanu i uživali. Malo je neobično i što su stadioni bili neverovatno veliki, sa 100.000 i više mesta kapaciteta. Možda čak i 120.000 je imao taj stadion gde smo igrali finale. Recimo da je u finalu bilo 30.000 ili čak i malo više više, ali na takav stadion, to je maltene prazno. Solidna je posećenost bila tokom turnira, nije da su bili puni stadioni. Pritom Indija i nije fudbalska zemlja, naročito tad nije bila, sad se malo razvijaju", priseća se Vasković za MONDO najrazličitijih detalja sa davnašnjeg putovanja.
SUSRET SARAJLIJA U INDIJI - PRVI PUT POSLE RATA
U finalu, Jugoslavija je pre ravno 21 godinu savladala Bosnu i Hercegovinu 2:0. Ali to je bio već drugi susret ekipa u Indiji - prvi meč u grupnoj fazi bio je između istih rivala. Bila je to ujedno i prva utakmica dve selekcije posle sukoba 90-ih godina.
Vasković ju je zbog teških životnih situacija i bežanja od rata naročito emotivno doživeo.
"Za mene je to bilo posebno, imao sam jaku emociju. Zato što sam ja rođeni Sarajlija i fudbalski sam odrastao u Željezničaru, prošao sam tamo kompletnu školu. Od tog početka rata 1992. nisam ni video moje drugare koji su bili s druge strane i eto paradoksa, sreli smo se u nekoj Indiji, prvi put posle rata, posle devet godina. Za Bosnu su igrali Admir Adžem iz mog Želje, i Almedin Hota, koji je isto bio u Želji, pa posle igrao za Sarajevo", sa opipljivom setom u glasu priča Vasković.
Kako je susret drugara iz detinjstva izgledao posle bolnih godina?
"Pa kako bi izgledao... Dirljivo! Ipak smo mi bili deca koja su odrasla zajedno, posebno sa Hotom, maltene svaki dan smo bili zajedno, išli na treninge i družili se. Dirljiv je to susret bio. To su neke stvari koje nijedan rat ne može da izbriše, to naše detinjstvo koje smo proveli zajedno."
Prvi meč odigran je 1:1, kada je Dušan Petković u finišu doneo izjednačenje, a pošto je Irak odustao od takmičenja, u grupi je preostao još samo jedan susret - protiv Bangladeša, pobeda 4:1 uz dva pogotka Saše Ilića i po jedan Troboka i Vuka Rašovića.
U četvrtfinalu, Jugoslavija je savladala jaku Rumuniju 2:0, preko Saše Ilića i Igora Bogdanovića, dok je univerzitetska selekcija Japana savladana 1:0 u polufinalu golom Igora Duljaja.
"MA PUSTI PARE, IGRALI SMO ZA REPREZENTACIJU!"
I na kraju, ponovo BiH, za osvajanje trofeja. Golovi Duljaja i Bogdanovića su već do poluvremena obezbedili konačnih 2:0.
"Bosna je igrala sjajno i drago mi je da su i oni stigli do finala. Bile su samo četiri selekcije iz Evrope, tako da smo dobro predstavljali ove krajeve", kaže bivši vezista i priseća se kako su igrači bacali Iliju Petkovića u vazduh posle osvajanja trofeja.
"Jesmo, proslavili smo na pravi način. Baš smo se dobro zabavljali i družili, pevali, mada nas je i nostalgija hvatala već posle dve nedelje. Sa pokojnim Ilijom je bilo fantastično sarađivati! Fantastično, mogu da kažem da smo uživali i mnogo naučili od njega. On je bio jedan sjajan i čovek i trener. Sećam se da su tamo sa nama bili i pokojni Lala ekonom i legendarni maser Raki Ranđelović. Njih se svih sećam kad spomenem Indiju."
Jugoslavija je dobila nagradu od 150.000 dolara, BiH kao finalisti 100.000, dok je ceo turnir doneo velike gubitke Indijcima. Mediji su zabeležili da su organizatori ostvarili gubitak od oko 3.500.000 dolara. Prvoligaškoj selekciji "plavih" sve to je bilo u drugom planu.
"Znam da smo imali nagradu za osvajanje, dobili smo odmah i ček, e sad da li je posle bila uplaćena nama neka nagrada ili nije, to se stvarno ne sećam. A iskreno, to nam je najmanje bilo bitno, jer smo ipak predstavljali svoju zemlju. I najveća čast je kad igraš za svoju reprezentaciju. To nijedan novac ne može da plati."
Treći milenijum je, tako, Jugoslaviji počeo trijumfalno. Pa šta i ako su na turniru igrale ekipe Jordana, Uzbekistana, Bahreina i Islanda.
"Nije to bilo neko prestižno takmičenje, ali lepo je biti prvi kad se takmičiš u nečemu. Tako smo i mi bili prvi", zaključio je Boris Vasković za MONDO.
Postanite deo MONDO SPORT zajednice na Viberu.