Zvezdan Terzić je ispričao kako je došao u Crvenu zvezdu, kada je prvi put to trebalo da se dogodi i kroz šta je sve prošao...
"Trebalo je da dođem u Crvenu zvezdu 1999. godine, ali sam došao 2014". To je rečenica koju je izgovorio Zvezdan Terzić na gostovanju u emisiji "Seciranje" na Kurir TV. To je bila jedna od tema o kojoj je pričao u emisiji.
Među mnogim temama pričao je i o svom odrastanju, samom klubu i svemu što je prošao. Otkrio je koliki uticaj je porodica imala na sve to, kao i zašto nije ranije stigao na "Marakanu".
Moglo je to da se dogodi i krajem devedesetih godina prošlog veka, ali nije. Potom i 2004. godine, da bi na kraju stigao u Crvenu zvezdu 10 godina posle toga.
"Nisam odjednom došao u Zvezdu. Oni koji me ne vole misle da sam prepotentan. Došao sam 2014. godine, a trebalo je da dođem 1999. godine, tada sam prvi put pričao sa Džajićem. Ja sam 1997. postao direktor OFK Beograda, pravio sam ozbiljne rezultate i Džaja je to prepoznao, rekli su mi da me hvali. Usledio je poziv i razgovor. Nije se to realizovalo, pa smo 2004. pričali, Džajić je ponovo bio inicijator svega. Dogovorili smo se, tada se desila čuvena utakmica sa Zenitom kada je tribina skandirala protiv njega, napustio je klub. Zvao me je, rekao da preuzmem, rekao sam mu 'Šta ću u Zvezdi bez tebe'. Ja sam 2014. godine došao u danu kada je Džaja otiša. Naši putevi su tako isprepletani. Prošlo je punih 15 godina od te prve ideje. Uvek sam postojao kao neko prirodno rešenje dolaska u Zvezdu", rekao je Terzić.
Ističe da za njega ne postoji radno vreme.
"Nama se dan nikada ne završava. Zvezda ima kompleksan sistem, ne hvalim sebe da sam radoholik, već kao i svaki veliki klub Zvezda ima pravila, nema tu radnog vremena. Radno vreme nije u kancelariji, najmanje vremen provodim u kancelariji. Trudim se da budem tamo gde treba i gde zahteva. Radim i od kuće i iz kafane i iz automobila. Zvezda je sistem koji zahteva posvećenost."
Prisetio se detinjstva i svega kroz šta je prošao u mladosti.
"Rođen sam u Vrbasu, ali sam detinjstvo proveo u Lovćencu, mestu pored Vrbasa. Volim i dan danas da odem tamo, da se setim dečijih nestašluka i svega. Odrastao sam u zdravoj porodici, poneo sam mnogo toga iz kuće, pre svih te porodične vrednosti. Etiku, moral, otac mi je najveći učitelj. Mnoge stvari koje mi je govorio tada nisam shvatao, imao sam i otpor prema njegovom autoritetu. Kako sam bio stariji, setio sam se reči koje su mi postale životne lekcije. Osećam to kod svojih sinova, vidim da što su stariji, da se sve više vezuju za mene."
Zatim se vratio na fudbalsku temu i spomenuo je Džajića i Pižona.
"Meni je Zvezda ostvarenje dečačkog sna. Obožavao sam Džajića, imao sam mnogo svesaka koje sam lepio. Došao sam na stadion 1978. godine na poslednji meč Džajića. To koračanje od ulaza, kada mi redar pocepa kartu, pa dolaska na istočnu tribinu, pa sam onda video zeleni teren, igrače. Mislio sam 'Sad mogu da umrem, došao sam na stadion da vidim Džajića'. Tada se pojavio Pižon, bio mi je neki dečački uzor. Bio je u zenitu, epicentru svega. Danas sam počastvovan da svaki dan provodim vreme okružen ljudima kao što su oni."
Istakao je da je uspeh Zvezde važan za sve.
"Kažu da kad Zvezda pobedi, da je Srbija srećna. To pokazuje koliko je Zvezda važna za sve. Preklapa se ovde mnogo interesa i društvenih i sportskih i političkih. Svi vole, žele i imaju cilj da kontrolišu Zvezdu. Ne mogu to, zato što sam ja tu. Uvek će postojati zaintereosvane grupe koje bi voleli da imaju menadžment Zvezde pod kontrolom zbog značaja svega."
Spomenuo je i koliki uticaj na sve imaju navijači.
"Kada pregovaram sa igračima koristim navijače. Kažem im da dođu i osete duh. Ako nikad nisi zaigrao na prepunoj 'Marakani', onda kao da nisi igrao fudbal", poručio je Terzić.