Saznali smo kako je izgledalo igrati za Hajduk iz Splita u najteže vreme u istoriji tog kluba, saznali smo šta da očekujemo od njega u dresu Kolubare iz Lazarevca, a hrvatski fudbaler Ante Vukušić je imao još toliko toga da nam kaže. Pretresli smo čitavu karijeru nekada jednog od najtalentovanijih hrvatskih fudbalera i prvog reprezentativca te zemlje koji će zaigrati u Superligi Srbije.
Govorio je Ante za MONDO o saobraćajnoj nesreći zbog koje je pet godina patio na fudbalskom terenu, pogrešnoj odluci da ode u Rumuniju, Peskari i Mesini, životu jednog istinskog fudbalskog nomada, buđenju karijere u dresu Olimpije... Ipak, najviše o Hajduku. O čemu bi drugo Dalmatinac, momak koji je rođen u Sinju i odrastao na nekoliko desetina kilometara od Poljuda, kultnog mesta za svakog dečaka sa tog prostora.
Šta bi moglo da bude u prvom planu naše priče? Titula? Hajduk je čeka od 2005. godine i prethodne sezone je bio nikada bliži tom trofeju. Prvenstvo je završeno na drugoj poziciji, a Vukušić veruje da su sada šanse za trofej veće.
"Po mom mišljenju, vreme je. Očekivanja su sve veća, uložilo se u ekipu. Sada je to mnogo ozbiljna priča. Ali i Dinamo je doveo dva ili tri top igrača, Rijeka je uradila dobar posao. Mislim da je Hajduk na pravom putu, popravili su ekipu, ostali su na okupu i sa nekoliko novih igrača mogu da naprave mnogo. Pratim stalno, poznajem igrače Hajduka, gledam mečeve kad imam vremena. Hvatam sve na 'strimu', ali videćemo koliko će se podudarati termini Kolubare i Hajduka", otkriva Ante u opširnom razgovoru za MONDO.
Kao neko ko je bio kapiten Hajduka, sa tim timom osvojio trofej i igrao grupnu fazu u Evropi, Ante Vukušić zna koliko je teško i lepo nositi dres tima iz Splita. Prisetio se nekih od najbitnijih trenutaka iz igračke karijere na Poljudu, kada su navijači pokazivali koliko im zapravo znači Hajduk!
"Kakva je bila ludnica kad smo osvojili Kup Hrvatske! Igrali smo finale protiv Šibenika, tada su se igrala dva meča. Dao sam gol u revanšu. Kada smo sve se vraćali iz Šibenika bio je doček, milijardu ljudi na rivi, kao da smo osvojili Ligu šampiona. Isto je bio doček kad smo ušli u Evropu. Vraćali smo se iz Bukurešta, trebalo je da sletimo i pređemo samo 20 metara do autobusa. To je bilo neverovatno, ljudi su bili svuda na aerodromu, popeli su se na krov autobusa koji nas je čekao. To je nešto što nigde ne možete doživeti. Posebno kad ste mlad igrač, mnogo vam znači ta strast, a niste ni svesni šta se dešava. Sada kad prođem to i kako se živi za Hajduk… Što Hajduk lošiji oni sve luđi i luđi", priča Vukušić o "Torcidi", navijačkoj grupi Hajduka.
Poslednjih godina primetan je trend povratka zvučnih imena u hrvatski fudbl. Samo je Hajduk uspeo da dovede igrače poput Filipa Krovinovića, Marka Livaje ili Nikole Kalinića, a za Vukušića takvi transferi nisu nikakvo iznenađenje. I sam bi uradio nešto slično, kada bi se pružila prilika...
"Vratili su se igrači sa velikim karijerama, ali ne vidim to kao da su se žrtvovali. I njima je tu super. To što su oni napravili, uradio bih i ja, sigurno. Bolje je igrati u Hajduku koji se bori za vrh nego igrati negde, ne znam ni ja gde. To je pravilno razmišljanje. Livaja je dečko iz Dalmacije, svi žele titulu sa Hajdukom. Hvala Bogu, krenulo ga je. Odigrao je odlično prošle sezone."
Da li je to najava povratka u Hajduk i Split?
"Za sad ništa još. Moram prvo ovde da uradim posao", kaže nam uz osmeh Ante, koji navodi da će maksimalno profesionalno igrati za tim iz Lazarevca.
Zanimalo nas je i kako se prethodnih godina nije desilo da se vrati u hrvatski fudbal. Prilika je bilo nekoliko, često je menjao klubove, a možda i najbliži je bio kada je iz italijanske Mesine prešao u Tuzla siti.
"Hteo sam da stignem negde bliže kući u tom trenutku. Ja sam u BiH stigao jer se iznenada desio raskid u Italiji. Nije bilo opcije da se vratim u Hrvatsku u tom trenutku, a i teško je igrati HNL ako nisi u prva četiri kluba. Mnogo je teško igrati za ekipe koje ne prelaze centar, kad uopšte ne vidiš protivnički gol", govori Vukušić i podseća nas na raniji deo razgovora, ono njegovo neuspešno igranje za Peskaru.
Transfer iz Italije u Bosnu i Hercegovinu dogodio se slučajno. U prvom delu intervjua Ante nam je rekao kako je imao dogovor sa Kolubarom, a pošto nisu stigli da završe posao pre kraja prelaznog roka, morao je da nađe neki drugi klub. Sada nam detaljnije objašnjava zašto je propao angažman u Italiji, gde su mu obećali velike stvari.
"Potpisao sam za Mesinu zbog sportskog direktora koji me je znao od ranije, dobro sam počeo tamo i postigao sam dva gola u prvih pet mečeva, ali su onda oni ušli u sukob. Vlasnik je imao novac, ali nije znao mnogo o fudbalu, pa su se posvađali i sportski direktor mi je predložio da je bolje da odem dok je on tu nego da me kasnije zavlače. Mesina je veliki klub na Siciliji, imaju istoriju, veliki stadion, navijače. Oni su me videli kao lidera projekta, ali je posle tri-četiri meseci sve završeno", priča Ante Vukušić za MONDO.
Bio je to drugi put da Ante Vukušić razočaran napušta italijanski fudbal. Ovoga puta je otišao tiho, ali kada je prvi put pakovao kofere za put sa Apenina, hrvatski napadač je imao brojne probleme. Sa Peskarom je ispao iz lige, stizale su ponude iz Serije A, na kraju je išao na pozajmice u Švajcarsku i Belgiju...
"U tom trenutku sam bio reprezentativac Hrvatske i želeo sam da igram prvu ligu kako bih ostao u konkurenciji kod selektora. Bio sam blizu prelaska u Bolonju, ali je predsednik kluba poslednji dan stopirao transfer. Sve je bilo gotovo, obećali su mi da će me pustiti. Mene je to iznerviralo, sukobio sam se sa ljudima u klubu, nekoliko meseci nisam želeo da igram! Posle sam imao pozajmice u Švajcarsku i Belgiju, ali su i to bila prinudna rešenja. Trebalo je da idem u Lacio, u zamenu za fudbalera kojeg bi oni poslali u Peskaru. Tada je trener Lacija bio Vladimir Petković i on me je zvao, ali fudbaler Lacija je na kraju odbio da smanji platu kada pređe u Peskaru i moj transfer je propao", priseća se Vukušić.
Između dva mandata u Italiji igrao je u čak sedam država. Ređale su se Belgija, Švajcarska, Nemačka, Rusija, Poljska, Slovenija i Rumunija. Kada vraća film o karijeri, Ante mora posebno da obrati pažnju na Rusiju, jer je tamo preživeo pravu dramu. Za Tosno, klub koji je sada ugašen, nije ni debitovao zbog teške operacije koju je imao.
"U Rusiji sam imao tu povredu za koju nisam ni znao da je imam. To je bio problem sa plućima. Doživeo sam saobraćajnu nesreću tokom igranja u Italiji, stradala mi je plućna maramica. Počeo sam da osećam probleme leti, kada su vrućine ja nisam mogao da dišem. Lekari su rekli da mi plućno krilo ne radi 100 odsto. To mi je godinama smetalo. Doktori su mislili da je živac koji se uklještio i da će bolovi popustiti. To se stvarno dešavalo, kada padnu temperature bilo je bolje i mislio sam da je problem nestao. U Rusiji je bilo isto tako, počelo je da me guši! Bio sam na magnetnoj, pa na rengdenu i tek tamo se videlo da mi celo plućno krilo ne radi. Lekari su tvrdili da sam fenomen, nisu znali kako neko može da živi tako, a ne da igra fudbal. Poslali su me na operaciju, četiri ili pet meseci nisam ništa radio i ubrzo sam otišao iz Rusije, nisam ni zaigrao za Tosno", priseća se Ante perioda u kojem su mu srpski saigrači bili najveća podrška.
Pomišljao je u tom periodu i da završi karijeru, da okači kopačke o klin i više nikada ne istrči na fudbalski teren.
"Tada sam razmišljao da prekinem karijeru. Nije to bio veliki problem, vraćaju se ljudi i nakon dve godine pauze, ali me je psihički ubijalo. Jedan problem, drugi problem… Taman pomislim da je sve super, desi se peh", tužno izgovara Ante.
Uspeo je drugima, ali pre svega sebi, da pokaže kako nije vreme za kraj karijere. Nakon nekoliko meseci pauze potpisao je za Krško, kasnije i ljubljansku Olimpiju, gde je odigrao jednu od najboljih sezona karijere (2019/20). Redovno je rešetao mreže u Sloveniji, što je bio signal da bi mogao da se vrati na put iz Hajduka.
"Sve što sam igrao u Italiji, Belgiji, Nemačkoj i drugim zemljama bila je borba za opstanak. To nije fudbal na koji sam ja navikao. U Olimpiji je bilo drugačije, imali smo napadačku ekipu i igrali sjajan fudbal. Dao sam 26 golova i imao osam asistencija u prvoj sezoni", priča nam Vukušić.
U skladu sa tim je i birao sledeći klub. Ponuda je bilo sa svih strana, a on je rešio da pojača ekipu koja se bori za titulu. Jedina prepreka bila je to što se u njegovom narednom timu jedan čovek pitao za sve - više od trenera, direktora ili predsednika...
"To ja nisam znao! Znao sam da postoji Điđi Bekali, ali nisam znao kako to funkcioniše. Imao sam ponude iz Dubaija, Turske, Mađarske, pratila me je Legija iz Varšave, ali… Bilo je blizu da odem u tursku Adanu, poslali su ugovor i ja sam im rekao da sačekaju nekoliko dana. Baš tada me je nazvao rumunski broj. Odbio sam poziv, pa je stigla poruka, sportski direktor Steaue. Hteo je da popriča sa mnom o transferu. On me se sećao iz Hajduka, baš su prodali napadača Mana u Parmu i želeli su da me uzmu. Video sam da gaze u prvenstvu, da su prvi i redovno daju golove… Trebalo je da pričam sa trenerom, sportskim direktorom i predsednikom, ali nisam znao da je Bekali još iznad svih njih. Čuo sam se sa tim ljudima, ispričao svojima kući da odlazim u Rumuniju, u bivšeg prvaka Evrope i da ću samo da ‘sedim’ ispred protivničkog gola."
Nije mu trebalo dugo da debituje, ali se situacija u klubu pogoršala već nakon nekoliko dana u timu. Kontroverzni Điđi Bekali je nakon samo 13 minuta na terenu izgubio strpljenje za jedno od najvećih pojačanja kluba u toj sezoni.
"Posle dva dana u klubu sam saznao kako stvari stoje. Bez priprema sam ušao u igru u 77. minutu meča protiv Dinama iz Bukurešta, pogodio stativu i iznudio crveni karton. Posle meča su me pitali da li se plašim da će me Điđi skloniti iz tima jer nisam dao gol! Za deset minuta, nespreman, šta je još trebalo da uradim? Odigrao sam još četiri meča i zaključak je bio da ja nisam igrač za Steauu. Mogao sam tog leta da ostanem u Krajovi, ali sam pomislio ‘Ma beži iz Rumunije’. Kakva Rumunija...", govori za MONDO novi napadač Kolubare iz Lazarevca.
Zato Ante često ističe da mu je bitno da ga klub ceni i poštuje, a to je već osetio u Srbiji. Njegov prvi dolazak u Lazarevac je bio šokantan, jer su ljudi želeli sa njim da pričaju o Hajduku iz Splita - temi koja mu je dobro poznata!
"Kada sam prvi put došao, ovde u kancelariji je bilo sedmoro-osmoro ljudi. Svi su mi pričali o Hajduku, o igračima koji su igrali pre nego što sam se rodio. Baš sam se iznenadio da ljudi u Lazarevcu toliko prate Hajduk. Gledaju njegove utakmice na televiziji", tvrdi Vukušić.
I opet, morali smo da se dotaknemo Hajduka. Kada je u pitanju "sinjski dijamant", priče uglavnom počinju i završavaju se timom sa Poljuda. Svestan je da je sada u klubu atmosfera drugačija nego kada je on igrao, ali nam otkriva i šta se to uopšte nije promenilo u međuvremenu.
"Cela Dalmacija živi za Hajduka, ali ide to i šire. Ljudi idu na utakmicu tako što sednu u auto i putuju po osam sati do Poljuda, neverovatno je. Sada je i klub napravio marketing, pa to može da se vidi. Ranije je bilo isto, nije ništa od toga namešteno, sad se samo prikazuje. Lupam, taj Livaja stvarno igra ‘baluna na skalini’ kad ima pauzu. On to radi godinama, ne igra zbog snimka za društvene mreže. Sve je to tačno. I navijači su tamo najbolji. Ti navijači ne navijaju za Hajduk jer igraju Livaja ili Kalinić, oni su još luđi kad je klub u problemu", zaključuje Vukušić.
Da li će tako biti i ove sezone, ostaje nam da vidimo. Ante će igrati Superligu i pratiti šta radi njegov Hajduk, a Splićani će se gotovo sigurno boriti za titulu protiv Dinama, Osijeka i Rijeke. Nadamo se da termini tih mečeva neće biti isti kao Kolubarini, kako bi novi napadač tima iz Lazarevca mogao da obrati pažnju i na izdanja svog bivšeg kluba.