PIKSI? BIO JE JOŠ JEDAN TAKAV - DA JE TRENIRAO, BIO BI MARADONA! "Dođe kod mene i pita šta da SLAŽE treneru da ga boli"

"Kud Simoviću, kud Simoviću". Čak i mlađi ljubitelji fudbala znaju za antologijski uzvik TV komentatora Mladena Delića na utakmici Jugoslavije i Bugarske u Splitu. Čuveni gol Ljube Radanovića u poslednjem minutu i pobeda koja je naš tim poslala na završni turnir Evropskog prvenstva u Francuskoj, nisu bacili u senku avanture i akrobacije legendarnog golmana Zorana Simovića koji je te večeri na Poljudu bio centralna figura meča.

"U svakom smislu reči, kako pozitivnom, teko i negativnom", šali se na svoj račun ovaj stasiti Kruševljanin u novoj epizodi emisije "Mojih Top 11", da bi potom opisao šta je iniciralo akciju iz koje je postignut istorijski gol:

"Bugari su imali kontru tri na jedan, ali sam bio dovoljno pribran da iskoristim sebičnost njihovog igrača. U istoj akciji su ponovo mogli do gola. Kažu ’Simović je bravurozno odbranio’, šta odbranio, lopta me je pogađala gde je stigla. U glavu, grudi, ruke... Kada sam je konačno ukrotio, znao sam da nema više vremena za neku izrađenu akciju. Hteo sam da je deganžiram skroz u njihov šesnaesterac, ali jedva da je stigla da sredinte terena. Psovao sam sebi sve po spisku... zar je moguće da nemam snage za jači deganž".

Ispostavilo se da je to najbolji deganž u njegovoj karijeri:

"Lopta je stigla do Mlinarića, koji je odmah prosledio pas ka Zlatku Vujoviću. Zlatko umesto da centrira iz prve, kreće da zalama igrača i ja ponovo krećem da psujem. Šta ga zalamaš, vreme ističe... Usledio je centaršut i fenomenalan potez Ljube Radanovića. nije mi ni dan danas jasno kako je uspeo onako da se izvije i da zahvati loptu glavom".

’Ljudi, je li to moguće... Ludnica, šta je ovo’. 

"Sreo sam par dana kasnije Mladena Delića na ulici u Splitu. Rekao mi je ’Zoki, zbog tebe me niko više ne zove po imenu. Svi su me prekrstili u ’Kud Simoviću’".

Još dvadesetak dana ostalo je do početka Svetskog prvenstva u Kataru, a javnost u Srbiji odavno je zahvatila mundijalska euforija. Legendarni golman Napretka, Hajduka, Galatasaraja i jugoslovenske reprezentacije, veruje da će izabranici Dragana Stojkovića biti jedno od najprijatnijih iznenađenja na samitu najboljih reprezentacija sveta.

"Piksi je doneo neku novu energiju i sada je to jedna potpuno nova reprezentacija Srbije. Igrači su puni samopouzdanja i silno motivisani da u Kataru zabeleže najveći uspeh u svojoj karijeri. Sve su to momci koji su u mlađim selekcijama stekli naviku da pobeđuju i osvajaju trofeje. Kostur tima čine članovi dve slavne generacije koje su se okitile evropskom i svetskom titulom u omladisnkom uzrastu. Sada je vreme da svoj ogroman potencijal potvrde i na najvišem nivou. Siguran sam da nas u Kataru očekuju sjajne utakmice i mnogo povoda za slavlje".

Simović je na ličnom primeru osetio koliko rezultat na nekom velikom turniru utiče na dalji nastavak karijere: "Meni je debakl sa reprezentacijom na Evropskom prvenstvu u Francuskoj pokvario milionski transfer u Englesku. Imao sam praktično završenu priču sa Notingem Forestom. Intreresovao se i Totenhem, a kasnije sam saznao da je i čuveni Elton Džon bio veoma zagrejan da me dovede u Votford. Sve je to propalo i završio sam u Istanbulu. Nisam tada ni slutio da je to potez karijere i da će mi Turska zauvek ostati u srcu. Ostavio sam neizbrisiv trag u Galati i stekao prijatelje za ceo život. Kada bi me danas pitali, Engleska ili Turska, ne bih imao ni najmanju dilemu. Opet bih otišao kod moje braće Turaka, bez obzira što je u Engleskoj sve puta pet".

Braneći boje državnog tima, popularni Čoče delio je svlačionicu sa mnogim vedetama jugoslovenskog fudbala.

"Stojković i Savićević su za mene pojam fudbalskog majstorstva. Nažalost, nisam imao sreću da duže budem u reprezentaciji i da igram sa njima na više utakmica. Uglavnom su mi bili protivnici. Piksi je na tom Evropskom prvenstvu 1984. tek ulazio u A tim i odmah je pokazao da zrači harizmom i autoritetom. Odmah se prihvatao odgovornosti, sećam se da je na debiju protiv Portugala izveo penal kao da mu je stoti nastup u reprezentaciji. Posle je i na završnom turniru pogodio mrežu protiv Francuske. U pravom smislu reči, lider na terenu i u svlačionici. Ipak, jedan igrač je takođe imao neslućeni talenat, ali nije znao da ga iskoristi".

A to je?

"Baka Slišković. Kakav je to fudbaler bio, ljudi moji. Samo da je voleo da trenira, bio bi Maradona. Ali on dođe kod mene i Pešića u sobu i kaže ’kume, danas mi se ne ide na trening, šta da slažem’? I onda mu mi damo ideju za povredu članka, tetive, kolena... Kaže ’bravo, to će sigurno da upali’. Dva dana kasnije izađe na utakmicu i to je pakao. Sećam se gola protiv Štutgarta iz slobodnog udarca, nikome na stadionu nije bilo ni na kraj pameti da bi iz te pozicije mogao da šutira direktno na gol. U tome i jeste tajna fudbalskog genija, da te jednim potezom ostavi bez daha. U Mostaru su ga voleli kao boga. Izađe iz kola u centru grada i ostavi ključeve u vratima. I onda ceo Mostar vozi njegova kola tokom noći. Mi ga pitamo ’Baka, da li si normalan’. A on kaže ’neka ih, neka voze, slupati ga neće sigurno’. Pravi šmeker i fudbalski velemajstor".

Status fudbalskog božanstva koji je Slišković imao u Mostaru, Simović je stekao u još većem obimu braneći boje Galatasaraja u Istanbulu:

"To je neopisivo. Policajci su mi na ulici stavljali lisice na auto iako je bio propisno parkiran, samo da bi sačekali da se pojavim i da im potpišem autogram. Čak i kada sam završio sa aktivnim igranjem, zvali su me svakog vikenda da gostujem u najpopularnijoj TV emisiji ’GOL ŠOU’. Deca su me zaustavljala na ulici, vikala ’mama mama, eno ga GOL ŠOU’. Ma to je nešto neverovatno. Oni te dižu u nebesa ako si pošten prema njima i ako daješ sve od sebe na terenu. Ali ako ih ujedeš za srce, teško tebi. Sećam se kad su vođe navijača došle kod mene da me pitaju je l se neću naljutiti ako na početku utakmice prvo skandiraju ime Tanžua Čolaka, pa posle moje. Rekao sam ’ljudi, mene slobodno ostavite za kraj’. Mene to uopšte nije zanimalo. A Čolak je u to vreme bio fudbalski bog Istanbula. I šta se desilo? Pređe iz Galate u Fener. Danas kad bilo kome od ovih mojih pomenem njegovo ime, samo odmahnu rukom i kažu ’Simo, hajde da promenimo temu’" – kaže Simović i u dahu nastavlja:

"Bio je neki momak, zvao se Muamer Borozan... taj je skupljao sve žive novine u kojima bi se pojavila bilo kakva inoformacija o meni. Kada mi je doneo, nisam mogao da verujem. Izvadio sam pare da mu dam, ipak je to neki trošak. Nije hteo da čuje. Dolazio je posle svakog treninga i slikao se sa mnom. Jednog dana se pojavio tužan i rekao mi da je vreme da pozdravimo... Pitao sam ga šta je bilo, kaže da mu je gazda dao otkaz u firmi i da mora da se seli iz Turske. a gazda je bio član Uprave Galatasaraja. Uhvatio sam ga za ruku i odveo pravo u gazdinu kancelariju. Rekao sam ’Abe, ovo je moj sin, molim te vrati ga na posao, to je sirotinja’. Do tada je radio na održavanju automobila i jedva sastavljao kraj s krajem. Znaš li šta je posle bio? Šef voznog parka".