Igor Štimac se prvi put oglasio od smrti Siniše Mihajlovića i podsetio se na njihove burne svađe tokom devedesetih.
Bivši hrvatski fudbaler i selektor Igor Štimac jedan je od retkih koji nije bio u dobrim odnosima sa bivšim srpskim fudbalerom i selektorom Sinišom Mihajlovićem. Njih dvojica su se posvađali još početkom devedesetih godina, na meču Crvene zvezde i Hajduka u čuvenom finalu Kupu maršala Tita iz 1991. godine kada je Mihajlović tukao, a Štimac poželeo smrt njegovoj porodici, da bi potom zakopali ratne sekire pred meč Srbije i Hrvatske u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2013. godine. Nisu postali prijatelji, ali su oprostili jedan drugom, pa je tako i Štimcu teško pala vest o smrti Mihajlovića sredinom decembra.
Nije se oglašavao u javnosti, i nije bilo potrebe, ali je u hrvatskom podkast "Inkubatoru", nekako spontano došlo i do razgovora o Siniši Mihajloviću o kome je Igor Štimac govorio bez ustezanja.
"Pre svega mi je žao. Tako mlad čovek, uspešan sportista, mogao je još puno dati fudbalskoj porodici. Na stranu nacionalnost i sve zajedno, svi imamo mana i grešaka koje smo pravili, sve to treba da ostavimo iza sebe i oprostimo onima koji su ti želeli zlo, odnosno treba da budemo u stanju da se i tebi oprosti. Ja sam jednom rekao da sam mu oprostio to kako se ponašao i šta je sve uradio, ali kod nekih stvari, kad podvučeš crtu, ne možeš za nekoga reći da ti je prijatelj, simpatičan... Možeš oprostiti, ne prezirati ga, ali ta crta ne dozvoljava da se tu gradi prijateljstvo. Ne bi ni bilo legitimno u toj situaciji. Žao mi je, supruga je ostala bez muža, deca bez oca...", rekao je Igor Štimac i dodao da je fudbal mnogo izgubio.
Štimac se prisetio da je sa Mihajlovićem izgladio odnose tokom jednog selektorskog seminara u Varšavi. Sve to odigralo se pred meč Srbije i Hrvatske, pre decenije, kada su znali da će zbog svoje istorije biti u "prvim borbenim redovima.
"Dogovorili smo se na zavet ćutanja i toga smo se držali. Ja nisam dao nijedan komentar o Srbiji, samo sam analizirao igru Hrvatske, tako da mislim da je to bilo savršeno odrađeno jer smo imali zajednički interes. Znamo da ono što se kaže može da izazove haos na tribinama", objasnio je Štimac.
Ipak, oko nekih stvari nisu mogli da postignu konsenzus. Igor Štimac demantuje da se "molio da pobiju Mihinu porodicu u ratu", dok poručuje da je i Sinišina priča o bivšem prijatelju Hrvatu koji mu je srušio kuću - "frizizirana". I oko toga nikako nisu mogli da se slože bez obzira koliko dugo o tome razgovarali.
"Siniša je ostao na svojim tvrdnjama. Prijatelj koga spominje u knjizi je jedan od mojih najboljih prijatelja - Pipe. Ali, kada gledaš, da reči možeš da pretvoriš iz ovog u ono... Nije se dogodilo kao u knjizi. Stipe je imao samo jednu mogućnost da spasi njegove roditelje, a to je da oni napuste kuću i odu jer nije bilo zdravog razuma. Kad neko napiše da mu je prijatelj srušio kuću, a on je njemu sačuvao roditelje, na jedini način koji mu je bio dozvoljen... Hvala Bogu da je Pipe bio priseban da njegovi roditelji ostanu živi, drugi su ostali bez njih. Priča se razvukla u drugom smeru. Stipe je dolazio i govorio im da su tenzije prevelike i da ne može da ih sačuva...", kazao je Štimac i rekao da su se njih trojica zajedno družili u vinkovačkom Dinamu.
ŠTA SE DESILO IZMEĐU MIHE I ŠTIMCA?
"Sećam se finala Kupa Jugoslavije 1991. godine. Izgubili smo od Hajduka, Alen Bokšić je dao gol. Pre utakmice, u tunelu koji vodi do terena, Igor Štimac, Hrvat i moj saigrač iz mlade reprezentacije, govori mi: 'Molim Boga da ti naši ljudi pobiju porodicu u Borovu.' Borovo je mesto mojih roditelja", ispričao je Mihajlović u opširnom intervjuu za "Gazetu delo Sport" pre dve godine, s tim da se za gnusne uvrede Igora Štimca znalo još posle utakmice pre trideset i kusur godina: "Nisam tražio Štimca na igralištu da bih ga polomio zato što je Hrvat, već zato što me je isprovocirao. Zubima bih zaklao Štimca, pretio je mojoj porodici. Zar bih bez razloga krenuo na njega, zašto bih izmislio tako nešto?".
Ipak, dve decenije posle ovog događaja, Mihajlović je pružio ruku pomirenja Štimcu: "Već sam star i imam šestoro dece. Možda je vreme da se pređe preko nekih stvari. Svako može da pogreži u životu, što i on (Štimac) verovatno zna i sigurno je svestan da je pogrešio. Mogu da mu oprostim, ali samo pod uslovom da donese dve-tri boce vina. Ali ne ovog našeg, što ništa ne valja, nego onog pravog dalmatinskog. Onog što je kao sirup i čiji ukus nikad neću zaboraviti. Spreman sam da se sretnem s Štimcem, pa da se izljubimo, zagrlimo i popijemo to vino. Samo zbog dalmatinskog vina oprostio bih mu sve. Štimca znam od malih nogu i oduvek je bio lav", rekao je Miha, a potom je poprilično čudno reagovao Štimac rekavši da nema šta da priča o čoveku koji je izjavio "da bi mogao da ga hladnokrvno ubije"
"Ne prihvatam Mihajlovićevu ponudu. Ja sam njemu davno oprostio, ali nikada se s njim ne bih mogao grliti ili popiti piće", kazao je Štimac i dodao da je "sve oprostio Mihi", a nije se samo na tome završilo.
"Kad bismo se Štimac i ja videli u četiri oka, uveren sam da bi mi priznao što je rekao. Ovako mi se čini da to nije mogao da učini pred tolikim auditorijumom, jer je 'Nedeljom u dva’ najgledanija emisija u Hrvatskoj. Moja je želja bila da učinim nešto lepo i bio sam spreman da oprostim, ali on je rekao to što je imao i ja nemam nikakvih problema s tim".
ŠTA SE DESILO SA MIHINOM KUĆOM?
"Da se zarati u Bosni... Ma kakvi, nema teorije. Bosanci bili najjači ljudi na svetu. Da se zarati u Srbiji i Hrvatskoj može, ali u Bosni - to je onda smak sveta. Nemoguće da se zarati sa Bosancima, oni su bili takvi, kad je tamo izbio rat - onda je bilo šta je ovo čoveče... Rat je počeo u mom mestu. Moja prva kuća je srušena. To je srušio moj najbolji prijatelj Hrvat. Bio sam na moru, na Ibici, bili smo Tanjga, Jokan i ja. Zovem kevu kući i čujem puca se....", prisetio se Mihajlović početka rata u Vukovaru u dokumentarnom filmu o evropskoj tituli Crvene zvezde "Najlepši dan života".
"Rekoh joj - smanji televizor, ne čujem te od filma. Ma kakav televizor, to je izbio rat, pucaju ovde. Gde je izbio rat? Pucaju ovde oko kuće ratuju...".
U međuvremenu, srušena mu je porodična kuća, i to je učinio njegov prijatelj Stipe, inače Hrvat. Tek nakon 24 godine Mihajlović je posetio rodno Borovo (prvi put 2015. godine), a oprostio je svom prijatelju, komšiji, koji mu je objasnio da je to uradio da bi spasao njegove roditelje.
"Pod mojim pritiskom, roditelji su spakovali najnužnije stvari i doselili se u Beograd. Priključio nam se i brat Dražen. Posle je do nas stigla vest da je naša kuća u Borovu minirana i da je neko ispalio metak u moju sliku na zidu. U tom groznom činu bilo je određene simbolike, poruka je bila više nego jasna. Ko je mogao da baci bombu na našu kuću? Ko je i zašto pucao u moju i Draženovu sliku? Ta pitanja su me proganjala dok napokon nisam saznao istinu. To je učinio Stipe, jedan od mojih najboljih drugova iz detinjstva, kojeg sam doživljavao kao brata. Videli smo se 2000. godine u Zagrebu. Došao je u hotel i pitao me da li sve znam. Priznao mi je da je zapalio kuću, ali i spasao moje roditelje. Oprostio sam mu...", napisano je u knjizi o Mihinom životu autora Miroslava Gavrilovića.