Dragan Stojković Piksi govorio je za emisiju "Mojih TOP 11" i u prvom delu intervjua se prisetio jednog od najvećih svih vremena - Dijega Maradone.
Specijalni gost u jubilarnom stotom izdanju kultne emisije "Mojih TOP 11" kolumniste MONDA Neše Petrovića bio je selektor naše reprezentacije Dragan Stojković Piksi. Pored fenomenalnih anegdota o igračima koje je uvrstio u idealan tim svoje karijere (pritom poštujući osnovne propozicije emisije 'iz svakog kluba za koji je igrao bar jedan igrač, iz reprezentacije samo jedan sa kojim nikada nije igrao u klubu'), jedan od najboljih igrača u istoriji srpskog fudbala osvrnuo se i na svoj prvi susret sa Dijegom Armandom Maradonom.
"Imao sam čast da 1987. godine dobijem poziv u Tim sveta na proslavi 100 godina Fudbalske asocijacije Engleske. Igrali smo na Vembliju protiv domaće selekcije i bilo je tu gostiju iz celog sveta. Bukvalno krem evropskog i svetskog fudbala, ali i mnogo poznatih ličnosti iz drugih sfera života. Odseli smo u jednom luksuznom hotelu, dole u holu je bilo pedesetak stolova i u jednom momentu svi su počeli da šapuću 'Maradona, Maradona, Maradona'. Vrata su se otvorila i pojavio se 'mali mrav'. Veruj mi, kao Bog da je ušao. Žena, deca, braća, sestre, prijatelji i još 20 njih u pratnji. Popeo se stepenicama na galeriju, okrenuo se ka masi i poklonio kao toreador koji pozdravlja publiku na kraju borbe u koridi. Neverovatno koliko je umeo da uživa u slavi i popularnosti", priča Stojković za MONDO i nastavlja:
"Kada se poklonio na galeriji, ceo hol je ustao i pozdravio ga ovacijama. Zamisli scenu u kojoj Pele, Bekenbauer, Krojf i Elton Džon aplaudiraju deset minuta jednom čoveku. To je bilo godinu dana posle Mundijala u Meksiku, Dijego je bio kralj svetskog fudbala. Bog koji hoda. Bila mi je čast da budem deo tog spektakla. Tokom večere, zamolio sam ga za fotografiju, on je istog trenutka prebacio dete u ženino naručje i ljubazno mi izašao u susret. To mi je bio vrlo simpatičan gest jednog velikog igrača".
Međusobni duel Maradone i Stojkovića 1990. godine u Firenci, završio se srećnom pobedom Argentine, ali su se oba asa našla u idealnom timu Svetskog prvenstva u Italiji: "Kada sam otišao u Veronu 1991. godine, čuli smo se telefonom i tada mi je rekao 'pazi se Italijana, udaraju s leđa, biju dobre igrače, mene su tukli kao konja'. Zahvalio sam mu se na savetu, mada je u tom trenutku bilo jasno da zbog povrede neću moći da pružim ni delić svojih mogućnosti", kazao Piksi koji je svojevremeno svom drugu iz vojske i poznatom pevaču Alenu Slavici često puštao snimak sa utakmice u Londonu:
"Puštao sam mu da vidi dupli pas sa Maradonom i rekao mu da je to isto kao da pleše na bini sa Majklom Džeksonom. To je taj rang. Ovome kako god daš loptu, znaš da će ti je odigrati gde treba. Umetnik. Igrači takve harizme i takve fudbalske moći, rađaju se jednom u sto godina".
Gostujući u popularnom podkastu Nebojše Petrovića, Stojković je otkrio kada je i zašto zavoleo engleski fudbal: "Igrali smo protiv Engleza u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1988. i oni su posle 25 minuta vodili sa 4:0 (!!!). U finišu meča, Katanec daje gol za 4:1, a oni počinju da se svađaju između sebe kao da gube tri razlike. Ko je morao da skoči, ko da zatvori. Nisam mogao da verujem. To je ta 'grinta', taj karakter i mentalitet, nisu slučajno kolevka fudbala. Sećam se da sam dan pre utakmice išao ranije na stadion da bih preuzeo neke ulaznice, spustio sam se do terena i bacio pogled na njihov trening. Sticajem okolnosti, tu je bio i Ivica Osim. Našalio sam se sa salektorom 'šefe, sad znamo šta smeraju, lakše ćemo da ih pobedimo'. Švabo je bio šeret, samo se nasmešio i odgovorio 'vodi ti računa da nam ne daju četiri komada'. I stvarno popijemo četiri komada".
Za razliku od Dejana Savićevića, Piksija samo lepe uspomene vežu za Štrausa sa Grbavice: "Često me pitaju za proslavu prvog gola protiv Španije, kada sam mu poleteo u zagrljaj. To je bila moja podrška čoveku koji je tih dana bio na strašnom udaru javnosti. Mi smo pre Mundijala imali dve prijateljske utakmice, izgubili smo od Holandije u Zagrebu 2:0 i od Španije u Ljubljani 1:0, ali smo oba puta odigrali odlično. Špance smo ubili igrom, stvorili mnogo šansi, ja sam pogodio prečku, lopta jednostavno nije htela u mrežu. Tada smo rekli da nema razloga za brigu. Videlo se da imamo štofa, da sve funkcioniše besprekorno i da smo kadri za veliki rezultat. Međutim, Osima su napadali sa svih strana. Trpeo je niske udarce, a kap koja je prelila čašu dogodila se veče pre meča u Veroni. Napisali su da je popio 11 flaša viskija. Bio je strašno utučen, klonuo duhom, psihički razoren. Ceo svet mu se smučio. Rekao mi je 'sve mogu da razumem, ja sam čovek širokih shvatanja i otvorenog srca, ali ovo je prevršilo svaku meru'. Zagrljaj kod gola je najmanje što sam mogao da učinim da ga bar malo oraspoložim".
Urbana legenda o 11 flaša viskija ima sasvim drugu pozadinu: "U hotelu u kome je boravila naša reprezentacija, organizovala se proslava nekog venčanja. Verovatno je to bilo unapred rezervisano, ali nije imalo veze sa nama. Mi smo imali naše obaveze: trening, sastanak, večeru. Nismo uopšte dolazili u kontakt sa gostima kojih je prethodne večeri bilo mnogo u holu i restoranu. Novinari su narednog jutra na jednom stolu prebrojali 11 flaša viskija i napisali da je sve to popio Ivica Osim. Ali, dobro... To nam je izgleda suđeno, da na svakom velikom takmičenju izmišljamo neku aferu".