Mihailo Ivanović je jedini stranac koji je vodio fudbalski klub u Severnoj Koreji i jedini Srbin koji je sreo Kim Džon Una. O tome je pričao za MONDO, ali njegova priča je mnogo više od toga. To je priča o legendama, novinarstvu, fudbalu i naravno – njegovom Dorćolu.
"Navijači su pevali Srbija, Srbija kada smo osvojili jedan turnir i bacali su me u vazduh, mislio sam kičmu da će da mi slome. Vole oni nas, ali zaista nas vole! Prihvatili su me i zbog toga što smo mi iz Jugoslavije gde je Tito bio predsednik, dolazio u Koreju, a Kim Il Sung je dolazio u Beograd i imali smo dobre odnose sa njima. Pa onda oni ne vole Amerikance, kažu meni: 'Vas su bombardovali!' Sve znaju! Mnoge druge stvari ne znaju, ali to znaju. Nije ni slučajno da je srpski trener bio prvi stranac u zemlji. I to po njegovom nalogu, Kim Džong Unovom. On je potpisao da ja dođem, video sam to!", govori za MONDO Mihailo Ivanović – novinar, fudbalski trener i prvi stranac u severnokorejskom fudbalu!
Ovog 25. aprila cela Severna Koreja slavi svoj dan vojske, a sa njom slavi i severnokorejski 25. april, vojni klub koji je ubedljivo najpopularniji i najuspešniji u zemlji. A neki igrači iz sadašnjeg tima sigurno se sećaju Srbina koji im je pre samo nekoliko sezona doneo tri titule! Ipak pre nego što se osvrnemo na Severnu Koreju, tamošnji fudbal, susrete sa Kim Džong Unom i to kakva je to u stvari država, da krenemo ispočetka. Ovih dana Mihailo Ivanović je na svom Dorćolu, gde vodi GSP Polet Dorćol ka plasmanu u Srpsku ligu iz Beogradske zone.
"Imali smo jedan neočekivan kiks kod kuće, izgubili smo od Mladenovca, tu smo računali na sigurna tri boda i sve bi bilo drugačije. Ovako se to malo iskomplikovalo i do kraja ne smemo da izgubimo više nijednu utakmicu", govori iskusni trenerski vuk.
Posle trenerske karijere koja će naredne sezone doći do 40. godine, sada vodi klub iz svog kraja, pun jako mladih igrača. Znaju li oni ko je Miki Ivanović?
"Pa, izgleda da ne znaju.Ja kad sam im rekao šta sam sve trenirao i u kojim sam sve zemljama bio oni gledaju kao da mi ne veruju. Ono što je bitno za njih i oni to vide. ja se ovde ponašam kao kad sam trenirao recimo na Kipru Apoel, kao kad sam trenirao Šangaj ili severnokorejski 25. april. Kao kad sam sa Voždovcem bio u jednoj sezoni otkrovenje lige. Svaki trening sam tu, dolazim i bolestan. Oni to vide i znaju da cene. Ja sam se teško adaptirao na to što je ovo amaterski klub. Ako hoću da kaznim igrača mogu da ga ne stavim da igra ili da istrči krugove. A kad treniraš profesionalca rebneš ga parama i onda ne zna gde je. Ali sve u svemu dobro je, biće još bolje kad uđemo u Srpsku ligu!"
Ipak, iako i dalje uživa u fudbalu, radu sa mladim fudbalerima i u utakmicama, priznaje da se svet mnogo promenio za ovih 40 godina koliko je on trener. "Pogotovo fudbal! Meni je u nekim situacijama toliko mi dođe, jednostavno ne mogu da verujem da su se toliko generacije promenile. Neverovatno! Ja pokušavam da nađem nekakvu sredinu, da vučem ručnu, da ne budem ponekad ono što sam nekad bio... Teško ide, ali pokušavam. Menjaju se generacije, ponašanja. Ranije ti igrača nisi mogao da isteraš sa treninga, sad ne možeš da ga nateraš da dođe. Tako je, kako je", priča nam Ivanović.
MILE KOS, MLADINIĆ I ZEC GA "OTERALI" IZ NOVINARSTVA!
Iako već četiri decenije niže trenerske uspehe, on zapravo iza sebe ima i dvadesetogodišnju uspešnu karijeru u sportskom novinarstvu, a i fudbalske utakmice na terenu pored istinskih legendi.
"Bio sam sportski novinar, navodno u jednom trenutku najmlađi registrovani u državi u stalnom radnom odnosu. Imao sam 18 godina kada sam se zaposlio u dnevnom listu "Sport" koji nažalost više ne postoji i to me strašno boli. Igrao sam fudbal, moja poslednja generacija je bila podmladak u OFK Beogradu sa Petrom Borotom. Tu sam kratko bio, povredio sam koleno. Bio sam vezni, možda sam mogao i da nastavim, ali kao da mi se nije dalo. I onda mi Mile Kos, tada sjajni novinar, jedan od najboljih koga sam ja upoznao, kaže jednog dana: 'Hoćeš malo da radiš kod mene, honorarno.' Hajde Mile, hoću, a već sam bio u "Sportu". Mile je kao i ja bio novinar i trener i to je bio dobar. Bio je trener u Partizanu, trenirao je Radnik iz Bijeljne... Jednog dana mi nešto pričamo o fudbalu, o sportu, zna on ko sam šta sam i on mi kaže: 'Miki, što ti nisi pokušao da budeš trener?' Ja mu kažem: 'Mile, imam 22-23 godine, rano je to.' Nastavio sam da budem novinar i intenzivno sam se družim sa bivšim selektorom Mladinićem i Zoranom Miladinovićem. Ja sam bio sa njima svakog dana, kao novinar sam pratio Partizan. I meni jedan dan kaže Bića Mladinić: 'Miki ti mnogo znaš fudbal, bar ovo kako pričamo, 'ajde opredeli se malo. Idi, završi nešto!' Ja upišem višu trenersku školu, počnem sa Mocom Vukotićem da dajem ispite i krenem da treniram Hajduk sa Liona. To je bio moj prvi klub, '84. Evo 40 godina... Strašno!", priseća se uz smešak Ivanović za MONDO, pa nastavlja o svojoj trenerskoj karijeri: "Hajduk, pa odem u Voždovac, uvedem ih u srpsku ligu, pa posle toga odem u Obrenovac da ih spasim da ne ispadnu... Da skratim priču ja u Čukaričkom pravim dobar rezultat", priča naš sagovornik o rezultatu koji mu je praktično završio novinarsku karijeru.
Na Banovom Brdu primetio ga je nekadašnji trener Partizana i Crvene zvezde Gojko Zec, a početak rada sa njim označio je i početak kraja novinarske karijere.
"Završi jedna utakmica na Banovom brdu i meni prilazi pokojni Gojko Zec i dovede me u OFK da raidmo zajedno. Kaže meni posle nekog vremena on: 'Miki, mnogo je težak novinarski posao, ja to znam, a težak je i trenerski. Moraš da se opredeliš, nećeš biti ni trener ni novinar ako ostaneš ovako na obe strane.' Pošto sam bio u novinarstvu 20 godina ja odem u trenere i tu mi je prva profi uloga u OFK Beogradu, a posle toga na mnogo mesta", ističe on.
LETIŠ SUTRA U KOREJU, ALI SEVERNU!
Ipak, pre nego što je 2016. godine dobio priliku da ode u Severnu Koreju, Mihajlo Ivanović je bio deo celog kontigenta srpskih trenera koji su krajem devedesetih pokrenuli kineski fudbal!
"Bio sam asistent Ljupku Petroviću. Pre nas je otišao Slobodan Santrač i on je tamo napravio fenomenalan rezultat i u tom trenutku jedan slabašan klub doveo do prvenstva i kupa. To ga lansira do neba, a lansira i prolaz za sve nas druge. I jedne godine nas jedno desetak ode tamo: Ljupko, Kosanović, Đorić...", priseća se on.
Nakon Kine, Kipra, Crne Gore i rada u Zemunu, Radničkom iz Obrenovca, Čukaričkom, Voždovcu, Radu, OFK Beogradu, Novom Pazaru i Smederevu, dolazi poziv koji ga vodi u zemlju u koju nijedan strani trener do tada nije kročio.
"Moj prijatelj koji je vodio tamo fudbalere u Južnu Koreju me je pitao da li bih išao u Koreju. Ja odgovorim sa što da ne, ali on kaže ne u Južnu, u Severnu! Kaže mi on da tamo nema stranaca, a ja čisto da ga otkačim kažem da hoću da probam. Međutim on me zove u ponedeljak, kaže u petak letimo! Gde, bre, letimo? U Koreju! Sam ćeš da letiš, ja ću da dođem naknadno. I ja u avion do Minhena, iz Minhena u Peking, tamo sam spavao dva dana i došao je jedan pukovnik preko koga je sve to išlo po mene. Inače je taj pukovnik dolazio u Srbiju kao čuvar nekih igrača iz Severne Koreje koji su bili ovde", priča za MONDO MihaIlo Ivanović, prvi strani trener u istoriji severnokorejskog fudbala.
Na današnji dan slavi se veliki praznik u Severnoj Koreju, Dan vojske, ali se slavi i u fudbalskom svetu jer je ovo datum po kome je ime dobio najveći klub u državi. Vojni klub, poput CSKA ili Partizana, koji je šokirao srpskog trenera čim je stupio u zemlju.
"Odemo mi tamo u ubedljivo najuspešniji klub u zemlji 25. april, vojni klub. I mi igramo prvu utakmicu na stadionu za koji malo ko zna, taj stadion prima 144.000 ljudi. Kaže meni moj prevodilac Li, šefe... Ne, ne šefe! Druže – kamarad! Druže igramo utakmicu sa klubom koji je drugi po veličini, policijski klub. Mi dobijemo 2:0, a ja vidim da moj kapiten posle utakmice prima neki pehar, oni se ljube, grle se... Ja kažem Li, šta je ovo? Pa ,kaže: 'Ja nisam smeo da Vam kažem, ovo je finale turnira. Oni su mi rekli da Vam ne kažem jer ste tek došli, ovde ste desetak dana'... Ja odmah promenio sistem igre, sve živo i to se pokaže dobro, osvojimo mi taj turnir". počinje Ivanović svoju sagu iz Severne Koreje, pa objašnjava kakav je sistem fudbala tada bio u državi:
"Tamo nije bilo lige tad, sada su je napravili. Kada sam ja otišao bilo je osam ili devet turnira godišnje. Nema gore stvari. Kada sam se našao sa Kimom, pitao me kakvi su moji utisci. Ja sam rekao da su veoma talentovani, ali ovo takmičenje uništava igrače. Zamisli imaš sedam, osam priprema. Pucaju mišići, pucaju prepone, sve živo... Ti na kraju imaš preko 60 utakmica u sezoni, ako si dobar kao mi", ističe iskusni trener.
Imao je priliku da odigra četiri turnira u Severnoj Koreji i da osvoji tri, a sa kakvim igračima je tamo radio? "Oni su sjajni tehničari. Elementarna tehnika? Ovde kod nas retko koji igrač to ima. Njima je problem što su nedovoljno spremni, nisu jaki, snažni, skloni su povredama, loše ih leče... Ono što je meni bilo bitno je što sam mogao da napravim šta sam hteo", ističe on, pa se priseća kako je u Koreju doneo tiki-taku! "Sjajni su tehničari i mi smo pravili igru tiki-taka. Puštao sam im snimke Gvardiolinog Bajerna, oduševili se oni. Mada je jedan pukovnik koji je bio zadužen za fudbal bio protiv toga što ja ubacujem zapadne stvari. Zbog toga sam i otišao!"
SEVERNOKOREJSKA RAKIJA? KATASTROFA, ODVALIO SAM SE!
Ipak, nije sve bilo bez problema. Uprava kluba je rešila da ostavi kompletan stručni štab koji je vodio klub pre dolaska Ivanovića uz ekipu, što se po njega pokazalo kobno.
"Fudbalski mi je bilo lepo dok sam bio tamo. Dobar trening, dobar rad, osvojismo sve žive turnire dok sam ja vodio tim tih šest meseci i otišao sam jer sam video da su počeli da me buše. Klub je napravio veliku grešku jer su ostavili ove koji su bili pre mene tamo, šefa struke i njegove asistente. U početku su bili ok, ali kad su videli da pravimo rezultat, da mene igrači vole, da me bacaju u vazduh kad pobedimo, onda su počeli da rade protiv mene. To se videlo, ja sam to odmah osetio. Ogromna većina igrača je bila za mene i bili su baš nezadovoljni kada sam im saopštio da idem. A i meni je bilo krivo što sam odustao kada sam se vratio. Jedno lepo iskustvo, bilo mi je super. Odigrao sam tri ili četiri turnira, a samo poslednji turnir nismo uzeli", priseća se on za MONDO.
Malo toga iz Severne Koreje dolazi do svetske javnosti. Jedna od najzatvorenijih zemalja na svetu je oprezna kada je odnos sa strancima u pitanju, a jedna od znamenitosti države za koju svi znaju su i statue Kim Il Sunga i Kim Džong Ila u Pjongjangu. Jedan Srbin ih je video!
"Obišao sam mnogo toga. Nisam mogao da uđem tamo gde su Kim Il Sung i Kim Džong Il balsamovani. Tražio sam, došao sam pred taj mauzolej, ali mi nisu dali da uđem. Inače sam obišao one njihove ogromne statue od po 20 metara, tu sam se slikao i mnogo sam toga obišao", priča on, pa govori o tome kako običan narod živi.
Iako do nas dolazi zapadna propaganda u kojoj se u Severnoj Koreji umire od gladi i zabranjeno je sve, od frizura do smejanja, naš sagovornik je tamo video jednu mnogo opušteniju atmosferu.
"Ja sam svakog dana po nekoliko sati bio u jednom kafiću koji mi se mnogo dopao. Kafić radi 24 sata dnevno. Dan-noć! I u početku su me te devojke koje rade primale sa dozom rezerve, ali pošto sam svakog dana dolazio, a znaju ko sam i odakle sam, sprijateljio sam se s njima. Jedna malo priča engleski i pitao sam je da li stvarno rade celu noć i ona mi potvrdi i kaže da dolaze i domaći i stranci tu. Restorani? Krcati! Piju, jedu, imaju neku rakiju, jednom sam je popio i više nikad. Odvalio sam se! Katastrofa koliko je jaka!"
Ali, kako je uspevao da stupi u kontakt sa prijateljima, porodicom? Kažu – u Severnoj Koreji nema interneta! "Tu su mi učinili jednu veliku uslugu. Moj prvi prevodilac koji je šmeker, mangupčip, mi je obećao da će da proba da mi napravi vocap. Otišli smo u neki hotel gde mi je rekao da moram da sedim tu jedno tri-četiri sata dok mi on to ne završi. 100 kafa sam popio! On dolazi i daje mi telefon i kaže – sad možete da zovete!"
Problem je bio i kako poslati novac porodici u Srbiju. Naše banke i ne posluju baš mnogo sa severnokorejskim... "Isplaćivali su me u dolarima, ne može redovnije. Prvog do podne dođe pukovnik Lin sa kovertom i kaže - Izbroj. Ja kažem – Ne! E sad kako da pošaljem to? I onda sam sa prevodiocem otišao u jednu banku koja ima kontakt sa Kinezima. Ja sam u Kini imao Saleta Stanojevića koji je mogao tamo da mi podigne pare i pošalje mojima "Vestern unionom". Posle dva dana me zove tip iz banke, da mi ime banke iz Kine i adresu, ja okrenem Saleta i on ode i vidi da je keš legao. Podigni Sale sve i uplati na taj "Vestern union". Sale kaže to će da te košta 150 dolara. Ma, boli me uvo!", priča nam svoje finansijske avanture iz Severne Koreje Mihailo Ivanović.
Van fudbala, ovako sa strane običnog života, šta je na njega ostavilo najveći utisak za tih šest meseci provedenih u najzatvorenijoj državi sveta? "Ono što ostavlja najjači utisak to je Kim Džong Un. Oni imaju dva kanala, on je na tim kanalima 80 odsto vremena, o njemu se uvek priča. Da li je on toliki zlikovac koliko se priča, ja to ne mogu da znam, ali znam da je tamo Bog. Plaše ga se, vole ga, uvažavaju.Takođe sam video da ima mnogo turista. Dolaze, sačekuju ih lokalci, oni imaju te planinčuge, dole puca pogled na more, odatle verovatno i šikaju one rakete njihove!"
NE VOLIM DA PRIČAM O TOME, ALI... VIDEO SAM SE SA KIMOM!
Video je odmah iskusni fudbalski stručnjak, da tako kako se radi u Severnoj Koreji – ne može! Osam turnira godišnje, osam priprema, uz slabu sportsku medicinu. To je uništavalo igrače. Pričao je sa svima, od ljudi u klubu, preko predsednika fudbalskog saveza pa sve do predsednika Kima o reformama i godinu dana nakon njegovog odlaska Severna Koreja je dobila ligaški sistem fudbala. Koliko je on doprineo tome?
"Mnogo! Bez lažne skromnosti to je mnogo doprinelo. Bio sam jedini stranac i ja sam tom generalu predsedniku fudbalske federacije objašnjavao kakve pogodnosti donosi liga, jedva sam im neke stvari objasnio. Hteo sam da im pošaljem mog najboljeg prijatelja Vladu Bulatovića koji je bio direktor Superlige. Polako sam im sve objasnio, da nije problem, da će lako to da zaživi i njima je bilo preko glave fudbala po tim turnirima. Mi 12-13:0 pobedimo na početku tog turnira, ne dođe niko", govori za MONDO Ivanović.
Turniri na kojima je on nastupao redom su se igrali na stadionu 1. maj u Pjongjangu, najvećem na svetu! "Taj stadion što oni imaju, oni znaju da to ne može da se napuni. Ali imaju stadion od 144.000. Pa onda naprave najveći hotel na svetu, Egipćani ga pravili, on tad još nije radio, a tri godine ranije su ga napravili. Oni naprave to da se vidi da su oni napredni – stadion od 144.000, hotel do neba..."
Što se tiče muškog fudbala, Severnu Koreju pamtimo po solidnom nastupu na Svetskom prvenstvu 2010. godine u Južnoj Africi. Ali u ženskom fudbalu Severna Koreja je sila!
"Treniraju tamo gde sam ja trenirao, u vojnom kampu. Trening koji sam ja radio je nula u odnosu na intenzitet i snagu tih njihovih treninga. Treniraju pet do šest sati, a uveče kad sam video šta im trener radi u teretani, ja to mojim igračima ne bih mogao, šanse nema!"
Na kraju se posle šest meseci pokupio i otišao iz Severne Koreje, a i danas žali zbog toga. "Krivo mi je što sam otišao, loše sam izračunao. Mada su radili protiv mene na svakom koraku, ali sam to mogao i morao da prevaziđem. Baš sam mogao i morao", ističe on, pa otkriva: "Ne volim da pričam, ali ja sam bio kod njega. Kratko ali sam bio!"
Misli na Kim Džong Una, čoveka koga je osim njega uživo video možda i jednocifren broj Evropljana. Neki mu u ovu priču nikada nisu poverovali... "Malo sam imao tremu. Kad sam pričao pokojno Lazanskom da sam ga video, on mi nije verovao. Laza je godinu-dve pred smrti bio na nekoj njihovoj vojnoj paradi. On je imao strašne veze i tražio je da ode kod Kima da ga vidi bar na kratko, ovaj ga nije primio. Neće ni sa kim da priča", govori Ivanović, pa priča o detaljima sastanka: "Kratko je bilo, nudio mi cigare, video da ja pušim, a video sam i ja da on puši, žuti su mu prsti! Nije hteo da priča engleski iako bolje govori od mene, on je studirao u Švajcarskoj. Prevodilac je bio tu, ja pričam, on se smeje, a kao čeka prevod. Njemu sam rekao da im ne valja takmičenje, da moraju da pređu na ligaški sistem i odmah je zvao tog general pukovnika predsednika federacije i kaže: 'Sutra sa njim sedi da se to završi, da ti on da ideje.', završava svoju priču o nevervovatnoj avanturi u Severnoj Koreji Mihailo Ivanović.
Ipak, ovih dana ga čeka jedna možda i bitnija – svoj Dorćol uvodi u Srpsku ligu! "Ja volim da radim. Ovde se ponašam kao da vodim Apoel ili 25. april", priča on, a na opasku da bi u 72. godini mnogi otišli u penziju odgovara: "Pa svi su i otišli, nismo ja i Kosan. On je otišao na kratko, pa se vratio. Eno ga sad u Lučanima. I moj brat Ljupko, onaj je lud! On i Hodžson su godište, najstariji na svetu!"
Na kraju jedno jednostavno pitanje. Šta ga posle 20 godina novinarske i 40 godina trenerske karijere i dalje tera da radi? "Uživam! Mene ovo podmlađuje. Sunce, lepo vreme, fudbal, volim ove igrače. Nekad me iznerviraju, ali ih volim. Ide to", kaže na kraju intervjua za MONDO MIhailo Ivanović.
Svratite nekada do verovatno najlepšeg terena za fudbal u Beogradu, onog podno Kalemegdana, kod Kule Nebojše. Tu čika Miki uči neke nove momke fudbalu i ovog proleća ih vodi ka Srpskoj ligi. Svratite da uhvatite boju pogledate fudbal i kao i čika Miki – uživate!