Nekadašnji reprezentativac Jugoslavije Predrag Mijatović otvorio je dušu i govorio o najbolnijoj temi u svom životu. Navijači Budućnosti, Partizana i Valensije pamtiće ga po uspešnim sezonama, u istoriji Real Madrida biće upisan kao strelac gola u finalu Lige šampiona, sa reprezentacijom je igrao Mundijal i Evropsko prvenstvo, ali... Sve to bi dao za reč i zagrljaj sina koja je preminuo pre 14 godina!
Andrej je preminuo u junu 2009. godine i to je najteži dan u Mijatovićevom životu. Nekadašnji napadač ponosan je na svog sina jer je pobedio lekarske prognoze i šanse koje su mu doktori davali čim je rođen. Ipak, priznaje da se često pitao zbog čega ga Bog tako kažnjava...
"U takvim situacijama kada vam se desi da dobijete vest da sa vašim detetom nešto nije u redu i da su prognoze dosta negativne što se tiče njegove bolesti i njegovog razvoja, onda je to uvek šok. Zašto baš meni? Šta sam ja to skrivio da me Bog tako kazni? Onda shvatiš da se to dešava milionima ljudi, što ti u tom trenutku to ne znaš. On je otišao pre 14 godina, puno je vremena prošlo. To je roditeljski. Bez obzira na karijeru i na sve, za roditelja je jedina najvažnija stvar da deca budu zdrava. Da li će biti odlikaši, da li će biti uspešna u životu, da li će napraviti karijere, to je bitno, ali sekundarno. Najbitnije je da su zdrava, da su tu, da mogu da pričaju, da te zagrle, da te pitaju, da ih pitaš, da ti odgovore", ispričao je Mijatović za emisiju "Una, due, tre" na TV Una.
Za svoje dete tvrdi da je fenomen jer je nadmašio lekarske prognoze i na tome je zahvalan Bogu."Kad se rodio meni je rečeno da će njegov život maksimalno potrajati do sedme godine uz puno sreće. Evo da vam kažem jednu stvar, on je živeo 14 godina. On je fenomen! Ne postoji veći borac od njega. On je prevazišao sve prognoze sa velikim problemima i operacijama. On je živeo duplo više nego što su bile prognoze, meni je to za oca bilo fenomen jer se borio. Ako je mogao da se bori on, zašto ne bi mogli da se borimo svi mi oko njega? Ne razmišljate šta će da bude sutra, za šest mesesi... Jednostavno, od njegove sedme godine svaki njegov dan je bio, ono, vidiš ga, super je, nema krizu, ma fenomenalo. Ideš tim pravcem. Kad se približi ono najgore, onda se malo poremetiš, malo je teško", prisetio se Peđa, pa otkrio detalje o kojima ranije nije govorio: "Andrej nikada nije hodao, nikada nije trčao, nikada nije pričao. Ima par nekih stvari koje smo mi tumačili da govori to što mi mislimo da govori. Kad je bio bez kriza, bio je jedan nasmejan dečkić i to ti ostane u sećanju. Naravno, ostaju ti i te grozne stvari u sećanju, ali uvek se boriš da te lepe stvari pobede one loše."
Mijatović bi dao bi sve golove i titule samo za jednu njegovu reč i zagrljaj. "Eto, ja bih apsolutno sve dao da je on rođen kako treba, da je danas veliki momak sa 28 godina, da ima svoju porodicu. To bih uradio, ali je nemoguća misija", rekao je Peđa i dodao da ga je detetova bolest u raznim situacijama spuštala na zemlju: "Kad god sam pomislio da sam vauuu, čudo neviđeno, igraš dobro, ljudi te vole, daješ neke golove i sve se vrti oko tebe... Uvek kad sam pomislio 'Svaka čast, sve se vrti oko tebe', dešavalo se da te njegova bolest dovede na nivo da shvatiš da si ustvari jedno živo biće i da između tebe i drugog roditelja u čekaonici ne postoji nikakva razlika."