Potresna ispovest fudbalera Miroslava Živkovića, kome su predviđali zvezdane visine, ali je teška bolest promenila sve i sprečila ga da ostvari snove.
Miroslav Živković bio je velika nada jugoslovenskog fudbala i FK Vojvodine, jedan od najtalentovanijih srpskih igrača tokom osamdesetih i biser pred kojim je bila velika karijera. Stasavao je uz asove koji su napravili ogromne karijere, postajali prvaci Evrope, poput Vladimira Jugovića, Siniše Mihajlovića, a predviđano je da će napraviti i više od njih ili bar kao oni. Međutim, bolest ga je zaustavila.
Početkom devedesetih zaigrao je za prvi tim Vojvodine, a potom je posle godinu i po zaigrao u drugoj ligi Grčke. Kad je mogao da igra za Olimpijakos ili Panatinaikos, razboleo se, kako objašnjava, zbog "pretreniranosti" i od tada kreću njegovi ogromni problemi, koji traju već 25 godina i koji su ga doveli do toga da je u teškom zdravstvenom stanju, ali i materijalnom, dok stanuje u Irigu u jako teškim uslovima.
"Živim od svoje sramne penzije od 15.000 dinara, što mislim da je sramno za egzistiranje vrhunskog sportiste kakav sam bio. Supruga je našla posao, radi, egzistiramo od njene plate i moje penzije. Živimo sa životinjama, kad god se nađemo oko njih pomažemo im, bili smo aktivni i u udruženjima. Bio sam umetnički fotograf zajedno sa suprugom, sve sam slikao što bih video, imao sam more izložbi po Beogradu, inostranstvima, dobijao sam puno pohvala, osvajao sam mnoge nagrade. Nažalost, sada me je bolest toliko onemogućila da veliki deo dana provodim u krevetu, jako malo sam u situaciji da mogu da hodam, da odem negde. Odvezem suprugu do samoposluge, ona kupi, nosi. Otišli smo u Irig, 30 kilometara od Novog Sada i živimo u jako teškim uslovima. Nemam ni kupatilo, tuš, živimo u buretu, kuća je nezavršena, opasana je ciglom, ništa nije malterisano...Majstori su nam svašta radili, krali su nam stvari koje su nam kupovali. Svašta bih vam ispričao", rekao je Živković u intervjuu za Radio Beograd.
U Beogradu i počinje njegova životna priča, ali samo počinje, jer je u najvećem delu vezana za Novi Sad. Rođen je 1970 i sa godinu dana se njegova porodica preselila u Novi Sad i tamo se zaljubio u fudbal, a i fudbal u njega. Stasavao je u omladinskim kategorijama Vojvodine i tokom osamdesetih već bio takav talenat da su fudbalski stručnjaci u Savezu znali veoma dobro ko je Miroslav Živković.
"Za sve te godine nastupa za pionirske i omladinske reprezentacije, izdvojio bih najspektakularniji poziv da 1985. odigram na Vembliju za kadetsku reprezentaciju Jugoslavije pred 100.000 ljudi predigru finala kupa Mančester junajted - Everton. Živeo sam za tu utakmicu 24 sata, danima i noćima nisam spavao. U toj ekipi je igrao Jugović, koji je najdalje otišao od svih, bio je tu i Vladan Lukić, Marin Lalić je bio iz Hajduka, nas trojica - četvorica smo nosili taj tim. Bili smo smešteni 100 metara od stadiona, celu noć nisam spavao, gledao sam u stadion i sanjao taj dan. Da ste me pitali pred početak utakmice da li ću biti najbolji ili loš, mogao sam da vam kažem u sekundi, takvu intuiciju imam, osetio sam se genijalno, bio sam vedrog duha i nije bilo čudno što sam proglašen za najboljeg fudbalera. Zadivio sam Vembli da mi je ceo stadion zviždao da bi me omeli. Za 15 minuta smo poveli 2:0, a oba gola sam ja namestio. U prvom pasu sam odigrao Lukiću, a potom sam i Predragu Katiću, obojica su igrali za Zvezdu. Razbili smo Engleze, Vembli je zanemeo, celu utakmicu su ćutali, a pred kraj utakmice počeli su da viču 'Ole' kad su videli koliko sam dominirao".
"Posle završetka utakmice svi smo popadali, u svečanoj loži sam bio proglašen za najboljeg igrača, bili su tu Bobi Mur, Gordon Banks, elita, a ja sam prepoznavši sve te fudbalere prišao Bobiju Čarltonu i tražio autogram. Prepoznao me je i aludirao sa dva palca na broj 'jedanaest', koji sam nosio na leđima. Rekao mi je da sam genijalan talenat, da samo tako nastavim. Mnogi najbolji igrači svih vremena to nisu doživeli, da sa 15 godina igraju na Vembliju pred 100.000 ljudi. Mogao bih vam pričati satima i danima, pamtim svaki detalj".
U Vojvodini nije išlo tako glatko jer je morao da sačeka do 1991. godine debi. "Kad sam se vratio nedelju dana sam trenirao sa prvim timom Vojvodine, svi su čuli kako sam igrao na Vembliju, eksplodiralo je svuda, a ja sam bio i na naslovnici Tempa. Nisam debitovao jer sam bio mali, imao sam 15 godina, bio sam dete... trebalo je da se sačeka da fizički ojačam". A ojačao je dovoljno 1991, kada je debitovao protiv Zvezde kao naslednik Miloša Šestića. U međuvremenu je bio i u vojsci, gde je igrao sa nizom poznatih fudbalera.
"Karasi je bio trener u vojsci normalno tamo opet prednjačim i bio sam vođa ekipa u kojoj je bio i Rade Tošić iz Zvezdine barijevske generacije, Džoni Novak, Matijaš Florijančić iz Rijeke, Rade Bogdanović iz Atletiko Madrida, Željko Cicović, golman Milojević, iz Vojvodine Šaula, Bosančić... Uglavnom su to bili mlađi igrači posle Deje i Bobana, koji su bili godinu - dve ranije".
Sanjao je da odigra celu karijeru u Vojvodini, ali je 1992. godine bio prinuđen da ode zbog teške situacije koja je vladala u čitavoj zemlji. Nakon što nije uspeo da realizuje transfere u Aris, Olimpijakos ili PAOK, rekao je menadžeru, koji je bio Grk, da mu nađe bilo koji klub i tako je završio u drugoj ligi. "Zadesio se rat, sve se zbrkalo, imali smo očajne plate i bilo je nemoguće egzistirati, pa su svi tražili trbuhom za kruhom da odu. Tako sam i ja došao na transfer listu, bio sam slobodan, imao sam dosta ponuda i do poslednjeg trenutka nije se znalo da li ću ostati i završio sam u Grčkoj, umesto u Francusku, Italiju, gde me je Piza zvala sa 15 godina, a Vojvodina nije htela da me pusti".
Na slikama: Živković u duelu sa Slavišom Jokanovićem, kraj Niše Saveljića u reprezentaciji, u trku kraj Aleksandra Stanojevića...
U Grčkoj je sve počelo sjajno... "Trebalo je da odem u Aris, imao sam ponudu za Olimpijakos, za PAOK, ali imali su određeni broj stranaca... Rekao sam menadžeru, koji je bio Grk, da mi nađe bilo koji klub da ostanem u Grčkoj. Našao mi je Nausu u drugoj ligi, na sat vremena od Soluna. U Grčkoj sam izbacio iz tima tada najvećeg talenta ekipe, Vasilisa Cartasa, koga su prodali u AEK kod Bajevića jer sam ja zauzeo njegovo mesto. On je posle bio i član generacije koja je 2004. godine postala prvak Evrope. Državna televizija je proglašavala moje golove za najlepše, oduševio sam ih igrom, hteli su me i najveći klubovi Grčke".
A, onda su došli problemi. "Onda dolazi ono u čemu se i dan-danas nalazim, problem koji me je doveo u ponor. Preforsiranost od treninga, sa saigračima sam dosta puta odlazio u saune, koje su mi nanele štetu, ta dehidracija je štetila mom organizmu i od toga mi se dogodio poremećaj u organizmu. Imao sam osećaj da umirem. To se manifestovalo na mnogo tegoba - počeo sam da se gojim, da mi dlake opadaju, da vičem na treninzima, dobio sam alergijsku kijavicu, nagone za povraćanjem... Došao sam u situaciju da izbegavam treninge, da nešto nije u redu sa mojim telom, katastrofalna faza. Onda je krenula moja bajka po lekarima, doktorima, prestajem da treniram, da igram... Povređivao sam se jako brzo, istegnu se mišići, odjednom počnem da se pretvaram u salo. I videli su da prestajem da treniram i da sa mnom nešto ozbiljno nije u redu i da izbegavam utakmice, a da me traže najveći klubovi Grčke. Posle mesec dana ležanja u bolnici, sve je nagoveštavalo da se nešto dešava sa jetrom. Zaključak je bio da imam ozbiljno oštećenje, sve sam pokušavao posle godinama, ali to nije imalo veze sa mnom. Stalno sam osećao da imam deficit nečega. Prestajem da igram, nastavljam po lekarima, sav novac koji sam zaradio u Grčkoj potrošio sam na doktore, tri puta sam u Srbiji bio na VMA, dva meseca ležao u Kliničkom centru, u Beogradu, Novom Sadu, bezbroj vađenja krvi..."
"Iz cele te priče po Srbiji i Grčkoj, nemogućnosti i neznanja da pronađu pravi uzrok moje boleesti, a sve gore i gore mi je, završavam u Americi, na jedvite jade sam sakupio 12.000 dolara i otišao kod tada poznatog Rajka Medenice, koji je bio okarakterisan kao čovek koji je imao neke genijalnosti u sebi, ali je lečio čudnim metodama. I zbog toga sam imao još teži način da sakupim novac, a samo mi je on obećao da će mi pomoći. I odem u njihovu čuvenu bolnicu u Južnu Karolinu i nađu mi da bolujem od Porfirije, metaboličkog poremećaja i da mi je zaista život ugrožen.
Živković uz velikug gorčinu priča čemu ga je bolest naučilla. "Da ne verujem u ljude, da ne volim ljude, koje inače volim. Žao mi je zbog toga, ali moja situacija gledajući smrti u oči me dovodi do toga, milion ljudi me je izdalo, prijatelja, lažnih prijatelja, svima koji se tobože predstavljaju kao prijatelji, a kad treba nigde ih nema. Niko da mi kupi taj lek somatostatin u Americi, koji je deficitaran a to je injekcija koju moram da koristim, bez nje padam u delirijume, kome, u nesvest, to je jako ružna slika, bio sam zabrinut i kada sam došao sa vama da pričam hteo sam da vam kažem da prekinete snimanje, jer videćete i sami koliko su to ružne stvari kad mi se desi napad. Dobijem nagone za povraćanjem, padam...".
Porfirija je oboljenje koje je nasledno i teško i posledica je deficita enzima u procesu sinteze hema. Izuzetno je retka i prema statističkim podacima na 100.000 stanovnika pojavljuju se samo dva slučaja. Katakteriše je poremećaj metabolizma porfirina i njihovog krajnjeg proizvoda, hema.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO: