"U zemlji u kojoj sunce izlazi, ovoga jutra ovde u Tokiju, rođen je novi klupski prvak sveta, naša Crvena zvezda.'45 godine počeo je put, jedan fudbalski klub sebe je nazvao Crvena zvezda. Smenjivale su se generacije i generacije igrača, stručnjaka, sportskih radnika, navijača, trasirale put koji je godinama vodio do jednog cilja. Činilo se da je taj cilj samo lepi san, koji se ne može dosanjati, bar ne u ovom veku. Ali Crvena zvezda danas je uspela da se popne na ono mesto koje se smatra najvećom visinskom fudbalskom tačkom", rekao je Marko Marković, u kultnom prenosu utakmice Crvena zvezda - Kolo Kolo, u utakmici za titulu prvaka sveta odigranoj na današnji dan, 8. decembra u Tokiju.
Zajedno sa Jordanom Ivanovićem, on je dočaravao beogradskoj publici utakmicu u kojoj je Crvena zvezda napravila uspeh kakav sigurno u narednim decenijama, kao ni od tada, neće ponoviti nijedan istočnoevropski tim. Golovima Vladimira Jugovića, dvostrukog strelca u 19. i 58. minutu, a potom "matom" crveno-bele Kobre, Darka Pančeva u 72, prestižni trofej i naslov najboljeg tima na svetu krenuli su u Beograd tog decembra iz Japana. Trener je bio Vladica Popović, koji je nasledio Ljupka Petrovića nakon osvanjanja Kupa evropskih šampiona i selidbe uspešnog srpskog stručnjaka u španski Espanjol.
Poput trenera, šampionsku, najslavniju generaciju koja je ikad igrala na "Marakani" već su bili napustili asovi - Robert Prosinečki (Real Madrid), kapiten Stevan Dika Stojanović (Antverpen), Slobodan Marović (Norčeping), Refik Šabanadžović (AEK) i Dragiša Binić (Slavija Prag), ali tim koji je Popović izveo na teren u Japanu i dalje je imao moć da pregazi Južnoamerikance. Za Zvezdu su tog 8. decembra na Nacionalnom stadionu u Tokiju pred 60.000 gledalaca igrali: Zvonko Milojević - Duško Radinović, Goran Vasilijević, Ilija Najdoski, Miodrag Belodedić, Milorad Ratković, Vlada Stošić, Vladimir Jugović, Siniša Mihajlović, Dejan Savićević i Darko Pančev.
Meč je obeležilo i isključenje Dejana Savićevića u 42. minutu, o kojem je interesantnu priču ispričao Zvonko Milojević decenijama posle. "Mesec dana nakon služenja vojske vratio sam se u crveno-bele i odmah branio na utakmici u Valjevu, a šest meseci nakon toga otišli smo u Tokio. Eto kako je to prosto brzo išlo. E, tu ima interesantna priča. Dejan Savićević, koji je tada bio kapiten, zahtevao je od trenera Vladice Popovića da u Tokiju na golu bude Dragoje Leković, koji je došao iz Crne Gore, a ne ja. Ovaj mu je odgovorio: "Dejo, ti si zvezda ovog tima, ali ja sam trener i ja odlučujem ko će biti u sastavu." Veliki Vladica je to tako radio, iskreno i pošteno. Onda je Dejo rekao treneru da će on, ukoliko na golu ne bude Leković, namerno dobiti crveni karton. Obećanje je i ispunio. Ostali smo s desetoricom na terenu. U tom trenutku vodili smo sa 1:0, sa igračem manje postigli smo još dva gola i zasluženo postali klupski šampioni sveta", rekao je za "Kurir" tada mladi golman crveno-belih.
Niz je anegdota u vezi sa Zvezdinim osvajanjem titule u Tokiju, koja je zauvek uvrstila crveno-bele u najelitnije fudbalsko društvo. Dok je u Jugoslaviji buktao građanski rat, fudbaleri u crveno-belom su na drugom kraju sveta ispisali istoriju, u sezoni u kojoj su bili prinuđeni da igraju utakmice Lige šampiona van Beograda i tadašnje Jugoslavije. Crveno-beli dočekivali su protivnik u Segedinu u eliminacijama, a u Budimpešti i Sofiji u grupnoj fazi Lige šampiona. I malo je nedostajalo da Zvezda ponovi uspeh i da opet zaigra u finalu, u koje je ipak iz Grupe A otišla Sampdorija Vujadina Boškova, sa dva boda više od crveno-belih.
Nakon te sezone, Zvezda se šest meseci posle osvajanja planete rastala i sa drugim vođama tima, pa je Siniša Mihajlović otišao 1992. godine u Romu, Darko Pančev u Inter, Dejan Savićević u Milan, Vladimir Jugović baš u Sampdoriju i to bez automobila "Tojota" koji je trebalo da dobije kao "MVP" finala. "Posle utakmice, Cvele mi je šapnuo da je bolje da se ta premija za najboljeg igrača podeli svima koji su doprineli osvajanju trofeja. Ja nisam imao izbora, mada ne znam ni šta bih u tim godinama radio sa Tojotom. Imao sam već auto koji je zadovoljavao sve moje potrebe po Beogradu", rekao je Jugović za kolumnu "Mojih Top11", u intervjuu sa kolumnistom MONDA Nebojšom Petrovićem.
Dakle, umesto Tojote, bio je novac, a on je podeljen na ravne časti. "Tako je meni rečeno. Ali u tom trenutku, to i nije bilo toliko bitno. Zamisli, osvajaš svetsku titulu sa Zvezdom, a treba da razmišljaš o nekom automobilu. Van svake pameti. Nisam bio ni svestan šta se dešava. Hvala bogu, dobio sam kasnije mnogo Tojota u svojoj karijeri. Zato hvala toj utakmici i tim golovima što su mi omogućili da uživam i profitiram u životu", kazao je Jugović, koji je bio prvak Evrope i sveta i sa Juventusom, pet godina kasnije. Pre nekoliko dana, isplivao je snimak na kojem Jugović i danas peva toj Zvezdinoj tituli, kroz poznati hit Delija "Slavni dani naše prošlosti".
Siniša Mihajlović trebalo je da ostane vođa Zvezde i posle 1992. godine, jer je u momentu uspeha u Tokiju imao samo 22, ali je zbog čitave situacije u zemlji bilo neizbežno da ode. Mihajlović je na početku boravka u Italiji priznao novinarima u Jugoslaviji da nije bio plan da on tako rano napusti "Marakanu". "Prvo, treba znati da smo Juga i ja otišli iz zemlje sasvim neplanirano, mnogo pre isteka ugovora, što nije bio slučaj sa Prosinečkim, Pančevim, Savićevićem... Da se sve ovo nije dogodilo u našoj zemlji, ujedno i u našem fudbalu, ja bih sigurno još igrao u Zvezdi i verovatno preuzeo dirigentsku palicu u narednoj sezoni. E, ako se to zna, onda su mnoge stvari jasnije. Dakle, Belodedić, Pančev, Savićević, pa i Prosinečki, stigli su na Zapad kao najveće moguće fudbalske zvezde, dok smo Juga i ja 'presečeni' nenadanom situacijom u zemlji, stigli kao igrači koji bi tek trebalo potpuno fudbalski da se afirmišu. Mislim da u tom grmu leži zec. Preveliki je psihički teret kada misliš da u jednom Milanu, Interu ili Real Madridu treba samo da zameniš dirigentsku palicu i glavnu rolu koju si imao na Marakani, što je bio, po meni, slučaj sa Zvezdinim glavnim perjanicama. A Juga i ja smo stigli u Italiju kao vodonoše, koji tek iz drugog plana treba eventualno da stignu do 'glavnog'. To je bila naša psihološka prednost koju smo mi, eto, iskoristili. Pored toga, da budem do kraja iskren, meni je bilo lakše da prođem i zato što je Roma, objektivno gledano, manje slavan tim od Intera, a naročito od Milana, zatim što me vodi 'moj' trener, naš zemljak Vujadin Boškov i napokon, zato što Roma u timu ima 'samo' četiri stranca, a zna se da po njihovim propisima u timu mogu da igraju najviše tri strana igrača. Dakle, dovoljno je da eliminišem samo jednog i evo me u timu, što nije slučaj u Interu, a naročito ne u Milanu", govorio je Mihajlović u razgovoru sa Branislavom Kovačom za RTV reviju 1992. godine.
Zanimljivo je da je legendarni Miha učestvovao u snimanju albuma folk pevačice Slađane Ristić, sa naslovnom numerom "Delije u Tokio krenule"."Ič, ni, san, ši, Delije smo mi" (jedan, dva, tri, četiri, na japanskom), bio je jedan od stihova te pesme, objavljene u albumu sa omotom na kojem je pisalo "Slađana, Siniša i Hit 7". Poslušajte tu pesmu, nastalu u danima kada su na Marakani igrali velikani, u timu kakav se nikad neće ponoviti.
(MONDO - M.Š)
BONUS VIDEO: