Konačno je fudbalska javnost u Bosni i Hercegovini dobila ono što je godinama tražila, Sergeja Barbareza na mestu selektora. Karijera ovog kultnog napadača sada dobija novu stranicu, a po njegovom životu bi mogao da se snimi film.
Konačno! Nakon godina spekulacija o tome i velike želje navijača da se to desi – Sergej Barbarez je postao selektor reprezentacije Bosne i Hercegovine. Nekadašnji napadač koji je za nacionalni tim prihvatao da igra čak i štopera sada preuzima ekipu koju je do skora vodio Savo Milošević. Koji mu se svojevoljno "sklonio".
"Situacija je komplikovana i smatrao sam da u narednom periodu ne bi bilo mira za reprezentaciju. Ovo je najbolja odluka, jer nisam želeo da ostanem u ambijentu u kojoj nemam apsolutnu podršku. Hteo sam da pomognem, a koliko jesam, neka drugi sude. Neću da budem negde što nema smisla i nekog napretka. Suštinski, odluka je moja! Ovih šest meseci sam imao podršku svih iz Saveza i zato smo bili blizu cilja. Međutim, osetio sam da ne bi bilo mira jer su u FS BiH stvari mnogo komplikovanije nego u drugim savezima. Ekipa je dostigla trenutni vrhunac. Postigli smo dobar nivo za baraž protiv Ukrajine, ovo je sjajna grupa igrača i mislim da u naredne dve godine ne treba insistirati na rezultatu, jer za taj period dosta mladih igrača ne može da napravi dobar i jak tim. Ovde je svaki negativan rezultat pakao i s njim dolazi politička konotacija",rekao je Savo Milošević na odlasku.
A umesto njega je došao legendarni reprezentativac koji je nedavno javno rekao: "Hvala ti, moj Beograde!" Nekadašnji najbolji strelac Bundeslige kome nisu verovali da je iz Bosne, a koji na grudima ima istetoviranog sebe sa "Marakane". Čovek koji je bežeći od rata završio u Bundesligi i na kraju ušao u legendu kao stranac sa najviše nastupa u najvišem rangu nemačkog fudbala – ukupno 324.
NISMO MAŠTALI O ZAPADU, IMALI SMO CRVENU ZVEZDU!
Sergej Barbarez, pošto nije na "ić" teško je uspevao da početku da uveri bilo koga da je iz Mostara. Rođen je u podeljenom gradu u mešovitom braku – od oca Ljuba koji je bio fudbaler i majke Zlate koja je u svom Ljubuškom ali i u Mostaru bila i ostala rukometna legenda. Pošto, kako kažu, iver ne pada daleko od klade i Sergej se dao sportu. Ali tek sa 13 godina fudbalu!
"Voleo sam atletiku, moja specijalnost je bila trka na 400 metara. Nažalost, u bivšoj Jugoslaviji nije bilo lako pronaći obuću za ove sportove. Drugačije je s fudbalom. Trener je izbacio kutiju nekih starih kopački i rekao “pronađi par”. To je izgledalo jednostavno", ispričao je Barbarez, koji je brzo pokazao da se kao i na tartanu dobro snalazi i na fudbalskom terenu.
U dresu Veleža je dominirao u mlađim kategorijama, a onda kada je potpisao profesionalni ugovor stigao je vojni poziv. Morao je na odsluženje u Zagreb, a kada se vratio uspeo je da odigra tek nekoliko utakmica za "rođene". A samo je to želeo u životu!
"Nismo mi tad maštali o Zapadu jer smo imali prvaka Evrope. Crvena zvezda je postala prvak Evrope 1991. godine. Reprezentacija je takođe igrala sjajan fudbal. Moj san u to vreme je bio profesionalni ugovor s Veležom. Sve se srušilo dve godine kasnije Na zimu 1991. moj otac je predložio da posetim ujaka u Hanoveru. Rat je već besneo u Sloveniji i Hrvatskoj. Moj tata je smatrao da ne bismo bili sigurni u Mostaru, a u isto vreme bio je uvjeren da rat neće dugo trajati. Nadao se da ću se vratiti kući već za dve sedmice. Nekoliko sedmica brzo su postali meseci i na kraju 22 godine. Danas se može reći da je moj otac ispravno postupio. Da nisam otišao u Nemačku, otišao bih u rat. Osim činjenice da su ratovi uvijek besmisleni, postavlja se pitanje za koga ili protiv čega? Moja majka je iz braka Hrvata i Bošnjaka, otac mi je bio Srbin. Religija i nacionalnost nikada nisu igrali glavnu ulogu u mojoj porodici", rekao je Sergej Barbarez, čija je majka nedavno posetila Beograd i vakcinisala se kada je besnela pandemija virusa korona. A tada novi selektor BIH nije propustio priliku da se oglasi: "Hvala ti moj Beograde od srca, jer si dao šansu mojoj majci i sestri da se vakcinišu, samim tim i šansu za boljim životom. A tebi "BiH politiko", da vas pojedinačno ne nabrajam, jer niste ni to zaslužili, diči se i dalje svojim idiotizmom i neznanjem", napisao je tada on.
MAJKU MU ZAMALO UBILI!
Besneo je rat i u Bosni uskoro, a majka Zlata je ostala u Mostaru da čuva stan. Sergej je dobijao informacije da neki ljudi hoće da je otmu i ubiju. "Dvaput je skoro nestala. Pokušali su da je kidnapuju, a zatim ubiju", rekao je on, a onda otkrio da je pretnje smrću dobijala i kada je njen sin odlučio da pored poziva Nemačke i Hrvatske izabere Bosnu i Hercegovinu. "Imali smo kontakte s nekim ljudima koji bi to mogli da spreče. Rekao sam da ću igrati za svoju zemlju samo kada moja majka bude sigurna. Jednog dana politika je intervenirala i garantovala sigurnost mojoj porodici. Naravno, iako to nije značilo 100 posto, to obećanje mi je dalo određeni unutarnji mir. Tako sam 14. maja 1998. godine kao 26-godišnjak upisao debi za reprezentaciju. Izgubili smo u Kordobi od Argentine 5:0", rekao je Barbarez.
Nakon kratkog perioda prilagođavanja u Nemačkoj otošao je na trening amatera Hanovera na koji je stigao ne znajući šta mu se sprema. "Moj prvi trening se dogodio na prilično čudan način. Nakon nekoliko dana u Hanoveru, ujak me je pitao da li želim da prošetam. Rekao je: "Obuci sportsku obuću." Na kraju ove šetnje stali smo ispred velikog terena sa veštačkom travom nedaleko od jezera Maš. Nikada neću zaboraviti taj dan. Bilo je to 4. januar 1992. godine, hladno, a moj ujak je odjednom prijateljski razgovarao sa jednim čovjekom u trenerci - Frankom Pagelsdorfom. Nakon nekoliko minuta pozvao me: “Dečko, možeš da treniraš sa mnom!”
Godinu dana kasnije će ga Frank Pagelsdorf odvesti u Union Berlin gde će na 88 mečeva dati 46 golova, pa u Hanzu! U Hanzi je prvi put zaigrao Bundesligu pa tu zaradio i transfer u Borusij Dortmund. Ipak nakon dve godine je zbog sukoba sa navijačima otišao u Hanoveg u kome će postati prava legenda i najbolji strelac Bundeslige 2001. godine, zajedno sa Ebeom Sandom. A dok je igrao za Hanover, stigao je i u Beograd. Na "Marakani" je doživeo poraz koji je ostavio trag na njegovoj koži... Bukvalno!
SLIKA SA MARAKANE NA GRUDIMA!
Srbija i Crna Gora se polako rastakala kao državna zajednica, ali je ipak otišla na Svetsko prvenstvo 2006. godine kada već kao država nije postojala. A ključna utakmica za prolaz na Mundijal u Nemačkoj bila je pobeda od 1:0 nad Bosnom i Hercegovinom na Marakani. Tada su "zmajevi" došli sveže ofarbani u plavo, ali ni to im nije pomoglo, pa je kamera na kraju meča snimila Sergeja Barbareza kako sa rukama na kukovima tuguje. Nakon karijere je tu sliku sebe istetovirao na grudima, a karijeru je završio bez odlaska na veliko takmičenje. A mogao je, od toga ga je delio jedan poziv.
"Tada se vodila ova rasprava, a da sam tada nazvao Bertija Vogtsa, možda bih danas bio višestruki učesnik Svetskog prvenstva i Evropskog prvenstva. Nisam igrao nijedan veliki međunarodni turnir... Ipak, za mene se to pitanje tada nije postavljalo, jer sam oduvijek želeo da igram za zemlju u kojoj sam rođen. Bez obzira na to koliko je reprezentacija mala ili neuspešna. Nisam imao dilemu kad je domovina u pitanju, ali sam na debi čekao dok se nisam uverio da je majka sigurna. Dobio sam garancije i time i unutrašnji mir", govorio je Barbarez o pozivima kako Nemačke, tako i Hrvatske da igra za njih.
“Od reprezentacije ništa ne očekuješ, ne tražiš. Za reprezentaciju igraš i to je to, tako je barem bilo u moje vreme – i sada se naježim kada o tome pričam”, rekao je novi selektor BiH. A Nemcima je na ponudu da igra za "pancere" rekao i čuveno: "Ljudi, ja nsam Nemac, ja sam Mostarac.“ Srbija se ovih dana nada da će jedan fudbaler osetiti da nije Nemac. Videćemo da li će to biti slučaj.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO: