Iz godine u godinu grade se veći, skuplji i moderniji stadioni, ali "Alijanc arena" i skoro dve decenije od otvaranja izgleda kao monumentalno arhitektonsko čudo. Zbog toga se nisam puno premišljao kada sam birao utakmice koje ću gledati na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj, posebno kada sam saznao da sam tek jedan od dvojice srpskih novinara kojima je odobrena akreditacija za otvaranje turnira između Nemačke i Škotske. Ali, malo je falilo da zbog "fantastične" organizacije ne uđem na stadion kome sam se divio još kao dete.
Koliko god se svuda širila teza o besprekornim Nemcima, već na osnovu prve utakmice može se reći da Kataru nisu ni do kolena. Ali, neću se mnogo žaliti pošto sam na kraju (svojevoljno i bez provere) dobio daleko bolju poziciju od one koje sam birao na tribinama. Teren mi je bio što bi rekli "na pljuc", a da je bila malo manja buka na tribinama - čuo bih i šta Stiv Klark govori svojim igračima. Mada, ako pogledamo rezultat i kako je izgledala Škotska, nije tu bilo mnogo šta pametno da se čuje, Nemačka je pokazala da koliko joj ne ide organizacija turnira - fudbalski teško ko će moći da im parira.
"Panceri" su zaista izgledali kao prava kaznena ekspedicija. Kros je iz zadnje linije komandovao kao da je "kvoterbek", Musijala i Virc su plesali i s loptom u nogama i bez nje, a Haverc je lovio dubinu i konačno izgledao kao fudbaler koji savršeno razume koja je njegova uloga. Domaći navijači pak nisu opravdali očekivanja, skakali su samo na atraktivne poteze i traženje penala, više su se gurali da nađu pivo nego mesto, a stadion bi zaista svaki put "eksplodirao" kada bi pao gol. I to je moglo da se čuje i daleko van njega, pošto sam sa "Alijanca" izašao u 60. minutu da bih izbegao gužve u povratku do Augzburga. Tek kasnije sam saznao da je onaj najjači huk bio zbog Filkrugovog šuta koji je išao 121 km/h. Brže nego što sme na auto-putu…
S druge strane, utisak dana su Škoti. U Minhenu ih je na dan utakmice po slobodnoj proceni bilo i 50 hiljada, ali mnogi su došli samo da se "razbiju" na ulicama, nisu imali ulaznice. Pravili su dar-mar na "Marijen placu", doneli su gajde i zalivali se pivom zbog kog je čitav trg zaudarao na hmelj, dok su se patike lepile za pločnik. Ali, kako da im bilo šta zameriš kada onoliko vole svoju reprezentaciju i pre svega svoju zemlju. Gotovo da nije bilo Škota koji nije nosio kilt ili dres reprezentacije, a samo bi na pomen Engleske postali razularene zveri.
"F**k your Three Lions, we only need One", pa zatim "We hate England more than you", uz pratnju najpevljivije "If you hate the f**king English clap your hands", odzvanjalo je Minhenom čitavog dana, posebno "ubanom" gde sam se skoro pridružio Škotima u skandiranju. Međutim, ovde mi verujte na reč, odlučio sam da budem profesionalac i da od najtreznijih saznam zašto toliko mrze Engleze. Samo da ne slušam istorijsku lekciju o viševekovnom ugnjetavanju ili još važnije da ne dobijem kao odgovor iz onog vica o čaju - "zato što su bolesni". Zapravo, od Martina i Stivena saznao sam da je stvar - bar što se tiče fudbalskih navijača - daleko banalnija.
"Je**no ih mrzimo zato što su arogantni. Sve najgore pričaju o nama, kao da nemamo pojma da igramo fudbal, smeju nam se i potcenjuju nas", rekao je Martin, pa ga je Stiven prekinuo: "U ovom trenutku dok se vozimo ka stadionu na svakoj engleskoj televiziji ke**ju po nama, a ako to ne rade, onda nas uopšte ne pominju. Prave se da smo nebitni, što nije istina".
"Njihovi je**ni panditi (bivši fudbaleri, danas analitičari prim. aut.) nam se uvek smeju, misle da su neke face. Pred svaki turnir se prave važni i pričaju da će da osvoje, dok smo mi "šajt". Zato ih toliko mrzimo i želimo da se raspadnu na turniru", rekao mi je Martin pre nego što sam mu otkrio da sam iz Srbije: "Stvarno me pitaš da li ću navijati za vas u nedelju? Voleo bih da ih razvalite, da tri dana plaču na televiziji, je** mi se i da li ćemo mi večeras da izgubimo, samo da vidim kako oni pate jer su to skroz zaslužili svojom arogancijom".
Stiven, koji je doduše svoje ime izgovorio Stefan, oduševio se kada sam rekao da se zove kao ne tako sjajni škotski napadač Flečer, pa smo zajednički pretresli njegovu karijeru i setili se da je šest meseci bio u Marseju. Baš kao i Džoi Barton… E, tu je krv proključala: "Je**ni go**r Džo Barton, čoveče. Taj svako veče ke** na televiziji po Škotskoj, misli da je faca. Pogledaj mu one brkove na šta liči, nema pojma ništa o fudbalu kao i svi Englezi", govorio je Stiven koji je posle toga morao da otvori pivo da se smiri.
I meni je trebalo nešto za smirenje pošto mi je sat "zazvonio" na "Alijanc" areni, eto čisto da me obavesti da mi je puls preko 120 već deset minuta iako sedim. Izgleda da ovi vajni programeri za pametne satove još nisu otkrili da fudbal može da natera srce da zaigra, a šta će tek da bude kada u nedelju bude igrala moja zemlja dok se bude orilo: "Mi mrzimo Engleze više od vas".
(MONDO - Milutin Vujičić)
BONUS VIDEO: