Kada izgubite 1:0 od prvog favorita turnira, gde se u poslednjih petnaestak minuta hvatate za glavu zbog propuštenih šansi i time naterate navijače da vas ovacijama isprate sa stadiona - nikako ne sme da se dogodi da to sami "bacite pod voz". Srbiji se upravo to za odmah posle meča u Gelzenkirhenu zbog izjave kapitena Dušana Tadića. Porukom "ja sam najbolji igrač ekipe", gde je još nimalo suptilno, u tri različita intervjua, rekao da se ne slaže s odlukom selektora da ne počne utakmicu (ono "ali, ja to poštujem" ima funkciju samo ikebane posle takvih oštrih reči) promenilo je kompletan utisak i nateralo nas da zaboravimo sve one dobre elemente koje smo videli u našoj igri.
To se pre svega odnosi na veoma čvrst defanzivni blok i najbolje izdanje naše odbrane u poslednje tri godine (bez obzira na primljen gol), pošto je Tadićeva izjava uspela da "pojede" Pavlovića, Veljkovića i Milenkovića kako to nije umeo ni Kejn. I tu više nije pitanje da li je kapiten u pravu kada kaže da bi Srbija sa njim na terenu sigurno dala dva gola (ko kaže da ne bi primila tri?), nego se isključivo radi o pogrešnom tajmingu. Nažalost, sa takvim stvarima imamo i previše iskustva.
I ironičan Piksijev odgovor "uh, pa to nikako nije dobro ako je Tadić rekao" teraju navijače Srbije da pomisle da se nešto "valja iza brda". Atmosfera je, kažu, fantastična, odnosi među igračima su, opet kažu, nikad bolji, ali sada imamo prvi put situaciju da ima nezadovoljnih u Piksijevom mandatu. Bilo je pitanje trenutka kada ćemo iskusiti deža vi jer "velika četvorka" naše reprezentacije očekuje da igra svaki meč (doduše neki ne bi baš prijateljske) i dolazimo u situaciju da će se uvek bar jedan od njih naljutiti ako nije u startnoj postavi. A opet, ako su sva četvorica u igri, nemamo balans i imamo probleme u igri zbog kojih nije moguće u delo sprovesti plan koji je Piksi zacrtao.
Zbog ovakvih stvari obično "puca svlačionica" i iz nje izlazi prljav veš, ali je na neki način velika sreća u nesreći što ne samo da smo još u igri na turniru - nego što mi možemo da napišemo priručnik kako dalje (ne) treba rešavati ovakve situacije. Imali smo sve vrste neslaganja koje mogu da se zamisle u jednoj svlačionici, pa čak su i dvojica "Piksija" bila u centru pažnje. Tadić je imao sukob sa Ćurčićem, šuškalo se da nešto ne valja ni između njega i Tumbakovića, dok se Piksiju pre 24 godine dogodila istovetna situacija, samo dok je bio igrač.
Vujadin Boškov je planirao da ga ostavi na klupi protiv Slovenije i zbog toga je Piksi bio spreman da napusti ekipu noć pred utakmicu u Šarlroi. Spakovao je kofere i planirao da ode, međutim razgovarali su o svemu i Vujke je odlučio da ga stavi u prvih 11, da bi se Piksi potom "obrisao" sa plane poštujući zamisao selektora. Taj plan je doduše brzo pao u vodu i već posle pola sata je naš najbolji fudbaler poslat na teren gde je pokazao magiju.
Posle svega, Boškov i Stojković su se zagrilili, nasmejali i pomirili, a upravo na ovom primeru selektor treba da nauči kako da - što bi rekli Englezi - "hendluje" neugodnu situaciju. Ego mora da se proguta, moraju da se pogledaju u oči i kažu jedan drugom sve što misle, a onda da se izljube i spreme da Sloveniju bace na kolena.
Sve što se desilo u Gelzenkirhenu mora da se zaboravi u putu za Augzburg, pošto imamo pametnija posla od zadovoljavanja sujete i merenja minutaže dok se Srbija bori za prolazak u nokaut fazu Evropskog prvenstva. Hajde da ne dopustimo da opet drugi budu u pravu kada pričaju o "problemu ega" u našoj svlačionici, nego da nas bar jednom očvrsnu sva samosaplitanja i autosabotiranje u kojima smo prvaci Evrope.
BONUS VIDEO:
(MONDO - Milutin Vujičić)