Ako nismo potpuno motivisani, čemu, bre, sve ovo? Zbog čega uopšte razbijamo glavu kalkulacijama, predikcijama i gotovo suludim teorijama o prolasku grupne faze, ako ne planiramo da ostanemo još u Nemačkoj… Tokom prethodna četiri dana iz usta selektora Dragana Stojkovića i njegovih igrača stizale su samo jake reči. Od "nema predaje" preko "morate da nam verujete" do citiranja velikog vojskovođe Živojina Mišića, a sve je na kraju moglo da stane u njegove reči koje nisu upotrebili naši reprezentativci. Bar do sada.
"Nema 'teško'. Neću da čujem danas tu reč", obraćao se Mišić svojim vojnicima pred jednu od čuvenih i odlučujućih bitaka, a sada bi mogao da ga citira i Piksi koji je duboko uveren da je sve taktički vrlo korektno, samo da je potrebno izbiti strah iz fudbalera u prvih dvadesetak minuta utakmice. Hajde da i mi verujemo da je tako, iako ne postoji niti jedan dokaz.
Hajde da verujemo da je sve do motivacije, inata, da nas "psihološki momenat" do sada ozbiljno ograničava da igramo fudbal kakav verujemo da možemo da igramo, ubeđeni da smo na kraju krajeva bolji od "nama ravnih" i da nikako taktika ne igra presudnu ulogu. Ako je tako, na klupi imamo čoveka koji je sposoban da svojom harizmom odobrovolji i "klub hejtera", pa je tako još danima pred meč sa Danskom (utorak, 21.00) davao proračunate izjave. Od šapata Samardžiću, preko sedenja i zapisivanja sastava u blokče, preko izjava zbog kjojih se ježimo, Piksi je već meč najavio kao da u njemu odlučuje samo ko je ušao s većom željom.
Može li to da odluči? Retko kada se dešavalo da Srbija dođe do pobede zato što je bila na neki način motivisanija od protivnika, čuli smo podsećanje selektora i da ukupno u istoriji imamo samo tek dve pobede na prvenstvima Evrope, međutim baš to je naša šansa. Saterani u termopilski klanac, sa tek po kojim koji bi se kladili da ćemo iz njega "izaći živi", srpski fudbaleri imaju šansu da urade ono što je retko ko od njihovih prethodnika uspeo - da ubede navijače da vrede.
Moraće da se proguta ego, moraće da se uzme "nož u zube", pošto samo tako Srbija može da dođe do pozitivnog rezultata. Bod bi nas u teoriji ostao u prilici da prođemo dalje, ako se poklope još neki rezultati, dok ne smemo da razmišljamo ni o čemu manjem od tri boda. Sa njima ne samo da bismo prošli dalje, nego bismo oprali obraz koji bridi još od Katara.
Međutim, potrebno je uraditi najteže od svega, preći sa reči na dela. Sve to lepo zvuči, upečatljivo je, klikabilno i moćno, ali ništa ne znači ako svih 11 - ne, čak 26 - ne misli identično. Ne sme da postoji i crv sumnje u selektora Srbije ako smo zamislili da se plasiramo u osminu finala, prosto moramo da verujemo, makar i samo deklarativno. Ako igrači osete - kao što je to sa Slovenijom u Minhenu - da neko stoji uz njih, moći će Piksijeve motivacione citate da zamisle pred očima i počnu da ih sprovode sasvim do kraja.
"Jedan koji hoće, uvek je jači od dvojice koji moraju", još je govorio vojskovođa Živojin Mišić, ni ne sluteći da će se stotinu godina kasnije njegove reči koristiiti kao najava za duel koji bi zaista mogao da promeni istoriju srpskog fudbala. Nadamo se konačno na bolje, pošto nam je dosta negativnosti koja na ovaj ili onaj način ispliva na površinu kada se počne pričati o fudbalskoj reprezentaciji. Sada ono "teško" mora što pre da se zaboravi, da se zauzme gard i da se naš vojskovođa sluša do kraja, posebno kada kraj aut-linije bude zapovedao: "Nema povlačenja, nema predaje".
Više nam ništa nije preostalo nego da budemo pukovnik ili pokojnik, ono između istorija i ne pamti. Navucite šinjel, stavite šlem i u borbu, junaci…
(MONDO, Milutin Vujičić)
BONUS VIDEO: