Nekadašnji reprezentativac Bosne i Hercegovine, Faruk Hujdurović (54), igrao je u Srbiji u vreme građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije. Od 1993. do 1996. godine nosio je dres OFK Beograda i Hajduka iz Kule, nakon dolaska iz rodne Bijeljine, a potom je napravio zapaženu karijeru u slovenačkom Publikum Celju, kao i nemačkim klubovima Energi Kotbus, Karl Cajs Jena, Ehsborn, Plauen, Pesnek...
U ispovesti za medije iz Bosne i Hercegovine, on je otkrio detalje svoje teške životne priče, započete u Bijeljini u maju 1970. godine.
”Počeo sam u rodnoj Bijeljini, u Radniku. Tada smo se takmičili u republičkoj ligi, treći rang jugoslovenskog fudbala. Već sam 16 godina sam ušao u prvu tim Radnika. Bio sam malo i u Podrinju iz Janje, nekih godinu dana. I onda je počeo rat", kazao je on.
"Počinje rat, april… Krvavi Bajram u Bijeljini. Malo posle toga je po mene kući došao jedan arkanovac, koji mi je rekao da sednem u njegovo auto. Isprva sam se odupirao, ali mi je zapretio da sednem u auto. Prebacio me je preko Rače u Srbiju, u Bačku Topolu. Tu sam proveo neko vreme u AIK-u. Ne mogu govoriti o tome ko je on, ali je bio vrlo korektan prema meni. Pomogao je mojoj porodici u Bijeljini. Na kraju me je odveo u OFK Beograd. Moja porodica je prebačena iz Bijeljine u Tuzlu na slobodnu teritoriju", rekao je on za "Sportske.ba".
Na pitanje "kako mu je kao Bošnjaku bilo u Beogradu u toku rata", odgovorio je da je uživao.
"Ne mogu se požaliti ni na šta. U tih skoro dve godine mi je bilo prelepo u Beogradu. Ništa mi nije nedostajalo. Imao sam sjajnu ekipu, odlično društvo Zvezdana Terzića, Simu Krunića, Podunavca, Nikolu Damjanca… Odlični prijatelji i ljudi. Igrao sam dobro, cenili su me i poštovali. Ostao sam do 1994. godine u Beogradu, nakon čega sam odlučio da napustim Srbiju i krenem u Evropu."
Prva stanica u inostranstvu bila je Slovenija.
"Ušao sam 'na crno' u Sloveniju. Nekako sam se prebacio i došao u Celje. Postao sam igrač Publikuma. Bilo mi je jako teško u Sloveniji. Koliko god mi je bilo lepo u Srbiji, u Sloveniji sam patio. Ljudi su bili nekorektni prema meni. Bio sam potcenjen i kao čovjek i kao igrač. Kad bih se pobunio, samo bi mi rekli 'ako ti se ne sviđa, idi u Bosnu na ratište'. Jednostavno nisam imao izbora. Morao sam da ćutim i trpim".
Nakon toga je prešao u Rid.
"Hvala Bogu, pratili su me Austrijanci i dobio sam ponudu. Tamo je bio Marinko Ivšić koji me je doveo u Austriju. Nakon patnji u Sloveniji, u Austriji sam konačno uživao u fudbalu. Odmah sam se izborio za mesto u prvoj postavi i brzo sam postao najbolji odbrambeni igrač u ligi. Iskreno, leteo sam terenom, niko mi nije mogao parirati."
Nakon toga dogodio mu se i susret sa Ivicom Osimom, za koji kaže da je bio sudbinski.
"To je čovek koga jako poštujem. Za mene je najbolji čovjek na svetu. Počeo sam igrati, a on je tada vodio Šturm iz Graca, koji je imao strašnu ekipu, igrali su Ligu šampiona Svaki put bih mu dao gol i bio najbolji na terenu. Posle utakmica bi ostajali da pričamo. Uživao sam u druženju s njim, a video sam da je i njemu bilo lepo. Osim me je preporučio Faruku Hadžibegiću koji je tada bio selektor reprezentacije Bosne i Hercegovine. Rekao mu je kakav sam igrač i vrlo brzo sam dobio poziv u nacionalni tim. To je bio preokret u mojoj karijeri."
Za reprezentaciju je igrao od 1999. do 2002. godine, a u Nemačku ga je "prodala" dobro odigrana utakmica protiv Španije na "Koševu", u kojoj je vodio direktne duele sa Raulom. Ipak, drugi slavni centarfor ga je više impresionirao.
"Čuvao sam Ailtona, Jankera, Ciklera, Nojvila, Amorosa, Elbera, Kolera, Sanda… ali najgori mi je bio Miroslav Klose. Njemu nisam mogao ništa. To je neverovatno. On me je ubijao. Kad dođe utakmica u kojoj ga trebam čuvati, ja bih radije otišao na tribine nego igrao. Kad ga udarim, on je još gori. Skočim, padnem na zemlju, a on još u vazduhu. Korektan, ali čudo od igrača."
"Razmišljao sam da dignem ruku na sebe"
Kada je sa 37 godina završio karijeru prolazio je kroz veoma težak period.
”Radio sam, igrao, imao sam neku krizu psihičku. Prolazio sam kroz neka teška životna iskušenja, bio sam depresivan. Bio sam šef u jednoj firmi, nisam se mogao nositi s problemima i počeo je mobing. Skupljao sam sve u sebe, u jednom sam trenutku razmišljao da dignem ruku na sebe, da se zaletim autom i da sebi oduzmem život. Ali, spasio me je pas. Da, kćerka mi je kupila psa s kojim sam puno vremena provodio i to me je vratilo u neku normalu. Letos sam bio u Bosni i družio sam se sa svojim saigračima. Zahvalio bih se Sinanu Sinanoviću koji me je pozvao da budem dio ekipe zvezda BiH. Igrali smo u Sapni, baš sam se lepo osjećao. Ponovo sam bio u svom prirodnom, sportskom okruženju, sa svojim narodom. Osetio sam neku pozitivnu energiju i jedva čekam da se opet družim. Svi ti loši dani su iza mene.”
Dok prati karijeru svog sina Edhema u Nemačkoj, Hujdurovića veoma bole neuspesi reprezentacije Bosne i Hercegovine. Posebno ga je zabolela "sedmica" BiH protiv Nemačke.
”Duša me boli kad vidim kako gubimo. Barbarezu je ispunjena životna želja da vodi reprezentaciju, ali ovo je jako loše. Ne mogu da shvatim da smo tako slabi, da nemamo plana, da se igrači jedva vuku po terenu, odbrana loša, nemamo veznog reda, napadači bez lopte… Ovo što smo odigrali protiv Nemačke je užasno. Ovo nikada nisam video. Ne vidim nikakav napredak, samo se vrtimo u krug", zaključio je Hujdurović.