I preko televizije se čulo da Argentinci prave spektakl u Kataru, a tek uživo... Neopisiv osećaj i zato im želim svu sreću da osvoje Svetsko prvenstvo! /od reportera MONDA Milutina Vujičića iz Katara/
Kao u pesmi "Hladnog piva" koja kaže "kad nema velike ljubavi, dovoljna je i mala", tako je i kod mene veliku prazninu koju je ostavila bolna eliminacija Srbije sa Svetskog prvenstva uspela makar delimično da popuni Argentina. Razloga za podršku ovoj reprezentaciji ima na pretek - od želje da vidim kako najveći fudbaler svih vreme konačno podiže "zlatni globus", pa sve do navijača koji su bez ikakve sumnje ostavili do sada najbolji utisak u Kataru. Čak i u odnosu na najbrojnije Brazilce, to je jednostavno drugi svet...
Onakvo pasionirano navijanje treba doživeti. Počinje od ranog jutra i spektakularno je dovoljno kada se nađete sa njima i u istom metrou, pošto će i najsitnija od svih devojaka u dresu sa plavo-belim bojama povesti navijanje, a onda ponuditi i deci koja je gledaju da im na obrazu nacrta zastavu sa Suncem i tako počinje ljubav prema zemlji dvostrukog prvaka sveta. A kada dođu na stadion, počinje spektakl!
Gledao sam ih protiv Saudijske Arabije, Meksika i Poljske, međutim susret sa Australijom (2:1) na kome je 98 odsto stolica od 45 hiljada bilo njihovo - teško je opisati rečima. U jednom trenutku delovalo je da će se hiljade navijača survati prema nama u novinarskoj loži (gde smo seli na tuđa, najbolja mesta s fantastičnim pogledom na sva dešavanja), posebno kada je Lionel Mesi izveo "onu svoju magiju" i ponovo izmislio gol na Svetskom prvenstvu ni iz čega. Argentina je petljala, kružila oko gola, a onda je Mesi kao iz dana u Barseloni pogodio ugao gola Rajana.
Na tribinama su se grlili svi redom, klanjali se Mesiju kao Bogu, ali jedna pesma koja je postala delo "nacionalnog folkora" Argentine od osvajanja prošlogodšnjeg Kopa Amerika je sve nadmašila i nije trebalo dugo da je naučim: "Muchachos, ahora nos volvimos a ilusionar, quiero ganar la tercera, quiero ser campeón mundial, y al Diego, en el cielo lo podemos ver con don Diego y con la Tota, alentándolo a Lionel!".
Ukratko, otac govori sinu da je rođen u zemlji Maradone i Mesija i da ne može da objasni koliko je plakao zbog izgubljenih finala, ali sada ponovo "oseća" tu strast i želi treću titulu prvaka sveta, dok ih Dijego gleda sa neba. Poetično, pevljivo, baš u stilu Argentinaca, šteta što i kod nas ne postoji takva pesma i takva strast...
Odlična utakmica "nosila" je i navijače, Mesi je pokazao da je najveći u svojoj hiljaditoj utakmici u karijeri i sada je samo na tri pobede od osvajanja Svetskog prvenstva, dok uvek možemo da se tešimo da smo mi bili na pet-šest. Mada, čak i sistem igre u kome smo igrali u Dohi - teško da bi mogao da istrpi i Mesija, zato i oko njega stoje "pitbulovi", koji su prvi poveli pesmu na travi stadiona "Ahmad bin Ali" po završetku utakmice, samo da nas podsete koliko im ovo sve znači.
Još najmanje pola sata niko nije napuštao svoja mesta, pevalo je uglas Mesiju i Argentini, a najzapaženija bila je navijačica Argentine zbog koje su svi "upalili telefone" ka tribinama...
Neću lagati, s obzirom da je ovo bila poslednja utakmica Argentine koju sam gledao pre povratka u Srbiju, u jednom trenutku sam počeo da navijam i za Australiju da "ubode" produžetke, makar da još pola sata gledam Lionela Mesija. Nisam bio najočaniji ipak od svih novinara koji su prethodne večeri gledali meč na "Ahmadu bin Aliju", jedan kolega se na konferenciji za medije javio prvi za pitanje bez plana, samo da bi čuo Mesijevo "dobro veče", kao u "Varljivom letu '68" i Peričinoj epizodi sa lepom pekarkom Jagodinkom Simonović: "Samo da ti čujem glas".