Upoznao sam sve navijače na Svetskom prvenstvu u Kataru, a evo subjektivnog osećaja ko je ostavio najbolji, a ko najslabiji utisak... /od reportera MONDA Milutina Vujičića iz Katara/
Tokom skoro tronedeljnog boravka u Kataru sreo sam navijače iz svih krajeva sveta, ali nisu svi ostavili podjednako pozitivan utisak na mene. Neki su došli isključivo zbog fudbala, drugi zbog zabave, treći samo turistički - i sve je to u redu. Dobra vest je da su se sjatili u praktično jednom gradu (Doha i okolina), tako da je donekle bilo moguće "osetiti duh" Mundijala o kome su starije kolege govorile sećajući se prethodnih prvenstava, ali ipak nije to kao nekada, nedostajalo je "karnevalske atmosfere" i manje navijača botova koji su tu samo da naprave sliku "da ih ima". Za onu mundijalsku groznicu odgovorne su najviše tri-četiri nacije, ostali su se šlepali...
Bez ikakve sumnje "najmundijalskija" publika je argentinska, iako i nisu najbrojniji u Kataru. Pogledao sam sve četiri njihove utakmice na Svetskom prvenstvu i ostao bez teksta koliko žive fudbal i koliko se zbog njega "kidaju", a pesma ne prestaje od polaska na utakmicu i pet sati ranije. Uvek se okupljaju u većim grupama, gotovo svi nose dresove Mesija ili Maradone, a njihove melodije su toliko zarazne da se i neutralni navijači priključuju posle dva-tri stiha.
Zbog njihovog navijanja u metroima nećete strahovati za život već im poželeti sreću, dok će vas njihova energija sa tribina naterati čak i da sklonite oči sa Mesija. Stadion se "trese" kada Argentina postigne gol, a onda kreće grljenje, ljubljenje, urlanje... Baš onako kako i fudbal treba da se oseti i kako bismo voleli da je svuda u svetu. Zato su na osnovu svega prikazanog na tribinama, Argentinci i zaslužili da budu prvaci sveta, prosto fudbal je za njih religija, ali to nažalost po njih ne igra ulogu, moraće to da dokažu na terenu.
Zanimljivo je da su u njihovoj grupi "C" igrale još dve reprezentacije čiji su navijači ostavili strašan utisak. To su Meksikanci koji nikuda ne idu bez sombrera i koji su energično vodili svoj tim, koji to nije mogao da isprati na terenu i ispao je u grupnoj fazi, odnosno Saudijci koji su najprijatnije iznenađenje. Došlo ih je mnogo iz komšijske Saudijske Arabije, a fudbal vole mnogo više nego što to možete da zamislite.
Najgori tim Svetskog prvenstva 2002. godine, koji je od Nemačke "popio" osam golova, dve decenije kasnije je šokirao Argentinu uz ludačku podršku sa tribina. Još u metrou su odgovarali navijačima "gaučosa", u jednom trenutku ih čak i nadglasali na "Lusailu", pa se na licu svakoga od njih videlo da im je to najbolji dan u životu. Ej, da ti pobediš Argentinu u fudbalu na Svetskom prvenstvu…
Iz iste grupe može se da kaže da su Poljaci ostavili vrlo loš utisak, a konkurencija im je žestoka i pre svega se to radi o evropskim reprezentacijama koje su imale malu podršku. U grupu najslabijih navijača na Svetskom prvenstvu vredi dodati Dance, Belgijance, Švajcarce, Nemce i Špance, odnosno domaćina Katar, čija se podrška izgleda "maskirala" u one kojima je tog dana nedostajalo publike na stadionima. Ne bih mogao da stavim "glavu na panj" za sledeću izjavu, ali čini mi se da sam neke navijače viđao i kako istog dana menjaju dresove i po dve-tri reprezentacije.
Što se tiče onih koji su ostavili solidan utisak, vredni pažnje su Japanci (ima ih dosta i celu utakmicu skandiraju "Vamos Nippon", a čišćenje stadiona je foliranje), Senegalci (imaju bubnjare koji briljiraju), odnosno Tunišani i Ekvadorci (dolaze na sve utakmice, prave žurke ispred stadiona), pa čak i Englezi kojima je nedostajao alkohol, dok tu dolazimo i do jedine dve balkanske reprezentacije na Svetskom prvenstvu.
Srbija je imala podršku oko pet-šest hiljada navijača na dan utakmice, uglavnom su dolazili čarter letovima iz nešto jeftinijeg Dubaija i Abu Dabija, dok ih je ostalih dana bilo gotovo nemoguće videti. Za razliku od drugih navijača u Kataru, srpski nisu od onih koji će sedeti u restoranima na 30 stepeni Celzijusa u Suk Vakifu i praviti šou za kamere, nego su vrlo organizovano odlučili da se "izdvoje" i uživaju u pravoj srpskoj atmosferi. To podrazumeva naravno hotelske restorane koji se očas posla pretvaraju u srpske kafane, a osim hrane i piva - dominira i domaća muzika. Od hitova narodne muzike, pa sve do nekoliko navijačkih koji služe za "zagrevanje" pred utakmicu.
Ipak, na utakmicama reprezentacije navijanje nije bilo toliko sjajno. Rekli bismo da je zbog igre državnog tima, ali to možda nije tačno - istina je da navijački repertoar navijača Srbije nije toliko širok i homogen kao kod nekih drugih. "Svi u napad, 'ajmo 'ajde", pa red "Mitro's on fire" i za kraj "Srbija, Srbija...", a onda sve ispočetka. Navijanje nije toliko organizovano, ali je u pojedinim trenucima uspelo da nadmaši čak i Brazilce koji su dominirali u broju žutih majica na "Lusailu", ali nisu ni oni toliko fanatični poput južnoameričkih rivala iz Argentine. U susretima protiv Kameruna i Švajcarske je bilo bolje, ali opet se nije "tresao" stadion. Da smo pobedili, ko zna...
Kada su u pitanju Hrvati, čini se da su oni u senci Ivane Knoll. Atraktivna devojka koja dolazi na utakmicama u crveno-belim kvadratićima koji malo toga pokrivaju, postala je prva zvezda Mundijala sa kojom svi žele da se fotografišu, dok ostali navijači Hrvatske ne blistaju. Ima ih daleko manje nego što bi se to očekivalo od učesnika četvrtfinala, pa su tako na susretu protiv Japana potpuno bili nadjačani. "Pozorišna" atmosfera koja se možda izrodila zbog straha od poraza svakako nije pomogla reprezentaciji da dođe do pobede, a tek kada su "preživeli" penale - počela je nešto veća euforija na tribinama i slavlje. Možda čekaju veće stvari od četvrtfinala, pošto su i fudbaleri bili prilično "na zemlji" nakon pobede.