Dražen Dalipagić je jedinstvena figura u istoriji evropske i svetske košarke. U karijeri koja je trajala 20 godina (reprezentativna nešto kraće) na najznačajnijim takmičenjima osvojio je čak 12 medalja, od čega pet zlatnih.

Posebno je interesantno da sa Olimpijskih igara, kao i evropskih i svetskih prvenstava, ima bar po jedno zlato, srebro i bronzu!

Dakle, popularni Praja iskusio je sve - trijumfe, pobede u finalima, poraze u finalima, borbe za utešno, treće mesto...

Zato mu pripada jedno od najbitnijih mesta u serijalu "Zlatni momci", koji će u produkciji "PGM Network" i "Cinnesport" uskoro biti emitovan na RTS, kao svojevrsna najava Mundobasketa u Kini, gde priželjkujemo šestu titulu prvaka sveta.

MONDO, kao jedan od partnera serijala, objavljuje isečke iz transkripta sa snimanja ovog značajnog medijskog projekta.

"Ja sam za 13 godina igranja u reprezentaciji osvojio 12 medalja. Nisu bile sve zlatne, ali svake godine smo nešto osvajali. Znači da je u to vreme košarka bila izuzetno jaka", rekao je sada 67-godišnji Praja u okviru emisije posvećene tituli prvaka sveta iz Manile 1978.

Bilo je to drugo svetsko zlato Jugoslavije, posle onog u Ljubljani 1970, koje je osvojila potpuno druga generacija. Jedini koji je nastupio i u Ljubljani i u Manili bio je Krešimir Ćosić.

"Mi smo doneli neku brzinu u košarci, igrali smo više na kontranapade, gledajući neke ranije utakmice. Ti prethodni igrači su gabaritno bili jači od nas, a mi smo bili vispreniji i brži. Oni su nas 70-tih godina doveli blizu vrhunca, a mi smo krenuli dalje, zamenili smo te igrače. Posle nas su došli Dražen Petrović, Divac, Kukoč, Rađa, Paspalj i još više nadgradili naše košarkaško znanje u nekim stvarima. Onda se stalo na '90. godini i tu je otišlo sve u nepovrat", u nekoliko rečenica je sažeo kompletnu istoriju ex-YU košarke.

"Zlatne momke" možete pratiti na Instagramu, Facebooku i Twitteru.

Dalipagićevu generaciju u reprezentaciji su vodili proslavljeni stručnjaci, najviše Mirko Novosel, a zatim Aleksandar Nikolić, Ranko Žeravica i drugi. U Manili je na kormilu bio legendarni profesor Nikolić.

"Kako god da okreneš, on je bio nezadovoljan. Kad daš 180 i 80 poena, njemu je isti đavo bio, on je uvek bio nezadovoljan. Mi smo ga poznavali i oguglali smo na to, ali on je znao da smo mi odradili posao i da smo dobro odigrali. Naravno, kao što svaki igrač teži da što bolje igra, tako je Profa uvek težio... možda nismo odigrali pet akcija koje je on hteo u toj utakmici, pa je nezadovoljan, to je tako funkcionisalo".

Dalipagić kaže da su se asovi tog perioda ponašali i živeli kao profesionalci, iako su im primanja bila neuporedivo manja nego u moderno doba.

"Imali smo za nešto da pojedemo, da se obučemo, neke simbolične stipendije i eventualno sitnu nagradicu ako osvojimo neku medalju. Mi smo voleli da igramo za reprezentaciju, doduše to nam je u ono vreme bila odskočna daska, da izađeš u inostranstvo da zaradiš neku kintu. Ovi momci danas nemaju problema, oni mogu da idu kad hoće, a u ono vreme su strani klubovi mogli da te vide samo kroz reprezentaciju".

Mundobasket se do 1978. igrao kroz dve grupne faze, uvodnu i finalnu, nakon koje su se medalje delile po mestu na tabeli. Tek 1978. je za dve najbolje ekipe posle finalne faze organizovano tzv. "superfinale" i Jugoslavija je posle srebra na SP u Portoriku i na OI u Montrealu konačno došla do samog vrha.

To je za generaciju Dalipagića, Kićanovića, Slavnića i drugih bila potvrda vrednosti, posle tri uzastopne titule prvaka Evrope.

Veliki rival, SSSR, savladan je u finalnoj fazi (105:92) i u "superfinalu" 82:81 posle produžetka.

"Oni su bili jaki čoveče, bili su viši od nas za glavu, snažniji od nas i onda smo želeli sa njima da se 'kokamo'. Ali nije tu bilo ničega osim sporta. Simpatično je bilo da je Moka na primer, uvek posle poraza Rusije išao kod pukovnika (selektora, Aleksandra Gomeljskog - prim. aut), pa se nešto sa njim zezao i malo ga zafrkavao, inače je rivalstvo bilo samo sportsko. Kad oni nas pobede i mi njih, pružimo ruku pošteno. Uvek su bili jači od nas, ali smo mi došli u fazu da možemo da ih 'bijemo'".

Odlučujuće poene u borbi za zlato postigli su Dalipagić i Kićanović, ali Praja ne voli da priča o svojim, ili bilo čijim individualnim zaslugama. A, on je tada dobio MVP titulu, dok su se Kićanović i Ćosić sa njim našli u idealnoj petorci SP.

"Važno je da smo mi pobedili, a sad, ko je dao koševe to nije ni bitno. Ja sam igrao košarku da igram najbolje, oni su me izabrali (za MVP - prim. aut)... U ono vreme mi je možda nešto značilo, sa ove tačke gledišta, posle 40 godina, to mi ništa ne znači u životu. Mislim, ostaje to negde verovatno, ali svi su bili dobri, svi smo pobedili. Za nijansu sam možda ja bio najbolji, ali to negde nije ni bitno".

Proslave zlata seća se vrlo malo... Jedan detalj vezan je za profesora Nikolića, koji je u to vreme već imao za sobom trofejnu karijeru u Italiji, a drugi za predsednika Jugoslavije, maršala Tita.

"Neki italijanski novinari su mu čestitali na pobedi, na italijanskom naravno. 'Igrali ste fantastično, super profesore, čestitamo vam na pobedi'. I kaže Profa 'Nemojte meni čestitati, čestitajte njima'. Kad smo došli ovde, išli smo u Crnu Goru kod Tita, tamo smo se malo družili sa Titom i sa njegovim pudlicama. Dao nam je satove, ne znam da li su bili zlatni, najvažnija je bila posveta. Još ga imam kući, ali nikad ga nisam nosio. I to je to... Sve to, kako bih rekao, dođe i prođe".