Zoran Moka Slavnić, jedan od najvećih, ako ne i najveći košarkaški šmeker ex-Jugoslavije.

U reprezentaciji je "trajao" kraće od Dražena Praje Dalipagića i Dragana Kićanovića (od kojih je i stariji dve, odnosno četiri godine), ali je - kao prvi plejmejker - uspeo da uđe u probrani krug igrača koji su osvojili zlatnu medalju na Olimpijskim igrama (1980), Svetskom prvenstvu (1978) i Evropskom prvenstvu, čak tri puta (1973, 1975, 1977).

Zbog značaja za pobrojane uspehe i činjenice da se nikada nije ustručavao da kaže ono što misli, bio je nezaobilazan učesnik serijala "Zlatni momci", koji će u produkciji "PGM Network" i "Cinnesport" uskoro biti emitovan na RTS, kao svojevrsna najava Mundobasketa u Kini, gde priželjkujemo šestu titulu prvaka sveta.

MONDO, kao jedan od partnera serijala, objavljuje isečke iz transkripta sa snimanja ovog značajnog medijskog projekta.

Mada je konkretna tema bilo SP u Manili 1978, gde su "plavi" osvojili zlato sa skorom 10-0, popularni Moka želeo je da se osvrne na početak te epohe...

"Ono što se gradilo, gradilo se od '72. godine, posle Olimpijade u Minhenu. Došlo je do promene trenera, umesto (Ranka) Žeravice došao je Mirko Novosel i on je uzeo jednu izuzetno talentovanu generaciju: Kićanović, Jerkov, Delibašić, uz okosnicu '48. godišta, gde su sem Simonovića bili praktično svi: Šolman, Jelovac, Kapičić, Plećaš i Ćosić, kao najbolji igrač svih vremena, do dan danas", priča Slavnić.

"Novosel je uzeo tu generaciju ne znajući dokle će da stigne, a pod njegovim vođstvom smo postali dominantni u odnosu na Ruse. To znači, Evropa ti je pod nogama, a svet neka se pripremi. Moja malenkost je tu 'izrod' '49. godište, Dalipagić je '51. i to je otprilike bila generacija koja će do Beograda 1975. igrati u tom sastavu. I Rato Tvrdić, koji je tu bio najstariji".

Reprezentacija SSSR bila je olimpijski pobednik iz 1972, dok je na prvenstvima Evrope posle Drugog svetskog rata bila "pretplaćena" na zlato. Sovjeti nisu bili šampioni samo 1949, kada nisu ni učestvovali, odnosno 1955, kada ih je iznenadila Mađarska.

Jugoslavija je imala svetsko zlato iz 1970, ali na prvu evropsku titulu se i dalje čekalo...

"Čekalo se da konačno skinemo Ruse sa evropskog trona i to se desilo na prvom Evropskom prvenstvu, 1973. godine u Barseloni. Nismo ih dočekali u finalu, jer su ranije izgubili od Španaca, tako da smo finale igrali sa Špancima i to je bilo jedno veselo veče. Bila je ona čuvena emisija na radiju 'Veselo veče', tako su prošli i Španci".

"Bili smo zadovoljni. Prvo evropsko zlato, novi trener, ljubav, zadovoljstvo. Portoriko 1974. je prvo Svetsko prvenstvo te nove generacije. Srebro, Amerikanci su bili jači, iako smo tu osvojili drugo mesto igrom slučaja. Pobedili smo Ruse i izgubili od Amerikanaca, a Rusi dobili Amerikance i u tom nekom krugu mi smo bili srebrni", priseća se Slavnić.

Usledio je Eurobasket na domaćem parketu u Beogradu, gde je dominacija Jugoslavije počela da dobija svoje obrise.

"Pretpostavka je bila da ćemo konačno igrati finale sa Rusima. Na njihovu žalost, to se i desilo. Prošli su kao bos po trnju. Tu je već svet upoznao jednu generaciju koja je izuzetno kvalitetna, pre svega Kićanović, Dalipagić, Delibašić i mi uz tu pratnju".

"Zlatne momke" možete pratiti na Instagramu, Facebooku i Twitteru.

Moka pripisuje Mirku Novoselu velike zasluge za sve ostvarene uspehe i bez ustezanja kaže da ga smatra većim trenerom od Ranka Žeravice i profesora Aleksandra Nikolića.

"Montreal 1976. godine opet srebro. Mnogo jako, skoro jače srebro iz Montreala nego zlato iz Moskve 1980, zbog konkurencije i zbog kvaliteta prvenstva. Tu dolazi do smene trenera, ne znam zašto. Ovde je najvažnije spomenuti da smo dominaciju Rusa uspeli da prekinemo zahvaljujući Mirku Novoselu, jer je on imao potpuno drukčiju filozofiju od pokojnih Nikolića i Žeravice, koji su dali jednak doprinos napretku košarke. Medutim, protiv Rusa je mogla da prođe samo njegova filozofija. Ako sa Rusima 'igraš šah' osuđen si na propast. Novosel je izmislio praktično organizovanu improvizaciju, gde je moja malenkost dobila punu ulogu i hvala mu na tome".

Treća uzastopna evropska titula osvojena je u Liježu 1977.

"Više nema Novosela, ali ko god da sedne na klupu biće prvak, jer to je sada nezaustavljivo. Dešava se Belgija, Lijež, čuvena 'odbojka' Kićanovića i moje malenkosti. Rusi pod nogama, lavina je nazaustavljiva", nadahnuto prepričava Slavnić.

Na redu je SP u Manili 1978, kao centralna tema ove epizode "Zlatnih momaka".

"Lep grad, lepe Filipinke, sve egzotika, samo se čeka rezultat. Morali smo dva puta da pobedimo Ruse, da im dokažemo koliko smo bolji. To se i desilo. Dalje je sve istorija".

"Organizovana improvizacija" je nešto što zaslužuje da bude malo šire objašnjeno...

"Ona se ne uvežbava, ona se samo ispoštuje. Znali smo napamet kretnje jedni drugima, bez ikakvih dogovora. Sad gledamo kako slave 'ali-up', a ja ako nisam 30 puta nabacio Dalipagiću za 'ali-up', nisam ni jednom. Samo se to nije tako zvalo. Mi smo govorili kontranapad, sad je igra u tranziciji, sve je isto, samo su izmenjena imena. I mi smo igrali 'dva na dva', sad to zovu 'pik end rol'... Kad imaš u ekipi Ćosića i Kićanovića, koji sve kapiraju, a ti si organizator svega toga, onda to sve ide kao po loju. To je onda radost, veselje i uživanje u igri, što je poenta svake igre. To jest, da gledaocima dočaraš sve lepote sporta kojim se baviš. Nama je to išlo od ruke i hvala roditeljima i ne znam kome što su nas takve napravili".

Profesor Nikolić bio je po prirodi strog trener i bilo ga je teško nasmejati.

"On je jedan studiozan trener, ozbiljan, nije mu baš mnogo prijala ta šala i individualnost, međutim, sve to pobedi tim. Jer tim ima dušu i ako mu uzmeš dušu nećeš se dobro provesti. To je Novosel znao i zato je dušu pustio da izađe maksimalno iz naših tela".

Slavnić kaže da je tu generaciju krasila formula: "Kvalitet evidentan, tolerancija velika".

"Voleli smo se i to je jako bitno. Ne samo što smo igrali zajedno. Puno ljubavi smo iskazali jedni prema drugima i to je formula da dugo traješ, a ne samo jedno-dva prvenstva i onda gotovo, više ne postojiš".

"Plavi" su u Manili "gazili" do zlata, mada je "superfinale" protiv SSSR bilo dramatično i rešeno je tek u produžetku.

"Mi smo tu već bili kaznena ekspedicija. Rusi jaki, ali izvinite braćo, jači smo i šta da radimo. Taj turnir je pokazao da je Jugoslavija dominantna u svetu. Ako će Amerikanci da šalju nešto jače, tu smo, a ako neće - proći će kao što su prošli".

Moka se osvrnuo i na mentalitet te reprezentacije u odnosu na protivnike.

"Stalno to čitam po novinama i gledam, kaže - 'imali su veliki pritisak'. Kakav pritisak brate, idi onda u biblioteku pa izdaj knjige, nemoj da se baviš sportom. Pa mi smo jedva čekali da igramo protiv Rusa i Amerikanaca, zato što Česi, Italijani, Španci, to je sve bilo 'predjelo'. Ja ne mogu da verujem u kako srećnoj generaciji sam rođen!".

Upitan da li je bilo lepo osvajati tolike trofeje, da li su igrači u nekom trenutku 'oguglali', Moka je odgovorio da je osećaj posle svakog zlata bio veoma prijatan.

"To je kao sada kad bi pitao nekog svetskog tenisera 'jeli, bre, 5-7-12 grend slem titula, pa kako'. Svaka nova ti je strašan dokaz da još uvek vrediš i vrhunski sportista nema tu vrstu zasićenja. Jedino godine i neke povrede mogu da te polako odvedu u zaborav".

Kao što je ispričao Dražen Dalipagić, posle Manile je reprezentacija išla na prijem kod predsednika Jugoslavije, maršala Tita.

Moka je izostao i žali zbog toga, pošto je odmah posle prvenstva imao obaveze u svom tadašnjem klubu, Huventudu.

"Imao sam utakmicu u sredu, a oni su bili primljeni dole u Igalu. Trener Španac, papak, ja mu kažem igramo protiv Šveđana, dobićemo ih 30 razlike, daj pusti me da idem. Kako, kaže, 'ako izgubimo kako ja to da opravdam'. Pronađem ja varijantu, privatni avion Barselona - Milano - Beograd, ali uplašim se da me ne proglase bahatim, kao 'vidi ga, on došao privatnim avionom'. Sad bih se ubio što to nisam uradio".

Na kraju je Slavnić dao odgovor na pitanje: ko su "Zlatni momci"?

"Košarka je kolektivan sport, ima 12 igrača i svih 12 su zlatni. Ja znam da sad izađemo na Terazije, da će se ljudi možda setiti petorice-šestorice. Ko se seća sedmog, osmog, dvanaestog... Ali, mi se sećamo. Mi znamo njihove role i uloge koje su dali".