Don Nelson je stigao u Dalas 1997., u momentu kada je taj tim bio u kompletnom raspadu. Maveriksi su sredinom devedesetih oformili trio „mladih revolveraša“ u sastavu Džejson Kid – Džim Džekson – Džamal Mešburn, međutim ljubavni trougao u koji je pevačica Toni Brekston uvukla ovu prvu dvojicu rasturio je hemiju u ekipi, što je rezultovalo trejdovima u kojima su potencijalni superstarovi raseljeni što dalje jedni od drugih. Nelson je dovršio ovaj posao slanjem Mešburna u Majami (u suprotnom smeru, da podsetimo, došao između ostalih i Danilović), a zatim je na draftu 1998. odradio pravo malo remek delo.

Prvi ključni potez dogodio se na samom draftu. Maveriksi su birali sa četvrtog mesta i uzeli korpulentnog Roberta Trejlora. Danas nažalost pokojni „Traktor“ Trejlor, krilni centar kojeg je shodno nadimku bilo teže zaobići nego preskočiti, brzom brzinom je prosleđen u Milvoki, koji je zauzvrat dao prava na Peta Geritija i jednog anonimnog vižljastog Nemca po imenu Dirk Novicki. Drugi potez desio se nedugo zatim – Geriti je zajedno sa Babom Velsom, Estoncem Martinom Mursepom i pikom prve runde (koji će kasnije postati Šon Merion) spakovan za Finiks u zamenu za kanadskog plejmejkera Stiva Neša. Nešov mentor u Finiksu i čovek koji je jako lobirao za njegov izbor bio je Doni Nelson, koji ga je znao još iz školskih dana – sin je ponovo ubedio oca, i tako je formirana nova „velika trojka“ Maveriksa (treći član je bio „starosedelac“ Majkl Finli).

Baš kao i njegovi Voriorsi, i Maveriksi su krenuli istim putem – u beskompromisno visokom tempu, sa puno šuteva za tri. Nelson je akvizicijom Rejfa Lafrenca, tada avangardnim centrom koji je natezao sa trojke kao sa bacanja, sklopio idealnu šutersku postavu u kojoj je prva postava (Neš-Finli-Adrijen Grifin-Novicki-Lafrenc) mogla da „pripali“ odakle god im otvorite slobodnih dvanaest milimetara prostora – još kada bi sa klupe Grifina odmenio poslovično eksplozivni Nik Van Eksel, protivnici često ne bi znali gde se nalaze kad trojke krenu da „kaplju“.

I u Teksasu je Nelson ostao zapamćen kao vešt mešetar na međunarodnom tržištu. Upravo je u Dalasu zaigrao prvi kineski NBA igrač, 213cm visoki centar Vang Žiži – Maveriksi su „rodili mečku“ dok su nagovorili njegovu ekipu, vojni tim Baji Roketse, da ga puste, a otac i sin Nelson (ne moram ni da vam naglašavam da ga je potonji skautirao još kao šesnaestogodišnjaka tokom nekog turnira u Rusiji) su bukvalno svake godine išli na „diplomatske turneje“ po Kini (nađite anegdotu u kojoj mlađi Nelson priča kako su ih veseli Kinezi gostili nekim egzotičnim jelima, a ovi siroma jeli da ne uvrede domaćine). Žiži nije ostavio velikog traga u NBA, ali je „povukao nogu“ za ostale košarkaše iz najmnogoljudnije zemlje sveta, i utro put između ostalima i legendarnom Jao Mingu (tj. barem dok neko Derilu Moriju nije otkrio čari društvenih mreža).

Naravno, nemoguće je ne spomenuti i saradnju Dalasa i FMP-a iz Železnika. Tim iz predgrađa je svojevremeno imao dvojicu igrača „viđenih“ u avionu za Teksas, Mladena Šekularca i Ognjena Aškrabića – prvi je bio visoko kotiran, odigrao i dobru letnju ligu za „Mavse“, ali se ipak, kao i Saša Danilović deceniju pre njega, odlučio za Bolonju. Nešto manje uspeha Nelson je imao sa pokušajem da Antoana Rigodoa, osmišljenog kao novog „point forwarda“ u njegovom nizu, prilagodi NBA ligi – odlični Francuz se nije puno zadržao, ali eto, niko nije svemoguć.

Nažalost, skupa greška vlasnika Marka Kubana da na leto 2004. prepusti Stiva Neša Finiksu demoralisala je kako Nelsona, tako i navijače. Kanađanin je pokazao da je daleko od penzije sa dva MVP odličja kod Dantonijevih „SSOL“ (seven seconds or less) Sansa, a sada već vremešni Neli je 2005. podneo ostavku na svoje funkcije u Dalasu.

Sa šezdeset i šest punih godina, niko ne bi zamerio starom vuku ako bi prevremeno otišao na Havaje. No, ovaj je ipak imao još nešto malo zečeva u šeširu. Vratio se 2006. na staro mesto zločina – u Voriorse, i stigao da zaprži još par čorbi. U svojoj prvoj povratničkoj sezoni upao je u plej-of sa osmog mesta i iznenadio „svoje“ Maverikse sa 4-2 u seriji – plesali su tada Baron Dejvis i Monta Elis, uz zdušnu pomoć Stivena Džeksona i Ala Heringtona koji su dovedeni tokom „dedlajna“. „Mavsi“, koji su završili regularnu sezonu skorom 67-15, prosto nisu imali rešenja ni za brzinu, ni za eksplozivnost sa kojom su „ratnici“ najednom nastupili.

Trenerski gledano, bio je to poslednji veliki uspeh Dona Nelsona. Do definitivnog odlaska u penziju 2010, pišemo mu još dve zasluge. Prva je „istorijsko pomirenje“ sa Krisom Veberom, valjda jedinim čovekom koji je uspeo da se posvađa sa Nelijem – Veber je odigrao desetak utakmica za Voriorse i onda se penzionisao zbog povrede. Druga je uspešno lobiranje kod operativaca kluba da se 2009. sa sedme pozicije draftuje Stef Kari – dalje i sami znate šta je bilo.

Nelson se ostavio trenerskog posla kao apsolutni lider u pobedama među NBA trenerima, sa tri trijumfa više od besmrtnog Lenija Vilkensa (1335 naspram Vilkensovih 1332). Uprkos tome, njegove ekipe nikada nisu igrale u samoj završnici doigravanja – Milvoki je igrao tri konferencijska finala, a Dalas jedno. Nelijevo jedino odličje je titula svetskog prvaka koju je osvojio sa „Drim Timom 2“ u Torontu 1994.

Pa opet, nekada titule nisu apsolutno merilo karijere. Sada, kada ste pročitali sve ovo (i odajem vam priznanje na tome, jer nije da ne umem da se raspišem kad me krene), zapitajte se – postoji li današnja NBA bez Dona Nelsona? Iskreno, odgovor je „teško“. Neli je možda za života ostao bez prstenja, ali njegovi „košarkaški sinovi“ – nisu.

Uzmimo recimo Lebrona Džejmsa, koji je bukvalno košarkaški baždaren po Nelsonovoj skici. Čvrst i snažan u duelu, a opet vrhunski inicijator sa krilne pozicije, „Kralj Džejms“ je doslovce najsavršeniji model Nelijevog davnašnjeg „point forward“ prototipa. Dinastija Golden Stejta iz prethodne decenije ostvarila je najbolje rezultate plešući po Nelsonovim notama – sada već čuvena „petorka smrti“, u sastavu Kari-Klej Tompson-Andre Igudala-Harison Barns-Drejmond Grin, je ništa drugo do ono što je Nelson igrao pre trideset godina sa „Run TMC“-jem, Šarunasom i starijim Higinsom (uz doduše malo jači intenzitet odbrane). O tituli Maveriksa sa Dirkom 2011. da ne govorimo. Hjustonov „mikro-bol“? Molim vas.

Uostalom, možda je najveće ljubavno pismo Nelsonu to što je danas prosto nemoguće zamisliti kandidata za NBA titulu koji nije jak sa trojke. U sezoni 2002-03, Dalas je bio drugi u ligi sa 20.3 pokušana šuta sa distance po meču – prošle sezone, Sparsi su bili najgori sa 25.3. Iz godine u godinu, timovi se sve više oslanjaju na šut za tri, a kao što smo već ustanovili, zna se ko je to prvi propagirao kao ozbiljniju stavku u napadačkoj postavci, barem na profesionalnom nivou.

I na kraju, stižemo ponovo do Luke Dončića, koji se baš kao i Dirk Novicki stvorio u pravo vreme na pravom mestu. Dončićeva kombinacija superiorne tehnike i solidnih fizikalija, kao i internacionalni pedigre, čine ga poslednjim u nizu Nelijeve NBA dečurlije – kao dodatni bonus, sve se to dešava u Dalasu, mestu koje je upravo čiča iz Muskegona „inficirao“ virusom međunarodne košarke. Naravno, Luku je draftovao niko drugi do sin Doni, još od 2005. prvi operativac Mavsa, postavljen po ćaćinom dekretu – uostalom, ako ste pažljivo čitali, primetili ste da je puno Donovih uspešnih poteza utemeljio Doni svojim vrednim skautingom.

Maveriksi su ubedljivo izgubili petu utakmicu ove serije, i dok ovo čitate, možda su već i ispali iz plej-ofa. Ali to sad više i nema veze. Nelsonova vizija će živeti dok god je NBA lige, da li kroz Džejmsa, Dončića ili nekog petog. Lice košarke trajno je izmenjeno - njen „plastični hirurg“ bio je sedi gospodin sa baburom umesto nosa, koji trenutno uživa u gajenju „domaćice“ u svom havajskom dvorištu i partijama pokera sa glumcima Vudijem Harelsonom, Ovenom Vilsonom i legendom kantri muzike Vilijem Nelsonom. A ako ste vi čuli za neki bolji način da se provedu penzionerski dani, javite.

Prethodna strana