ZVEZDIN BRODOLOM POČEO JE PESNICAMA: Sve je pucalo tih 30 sekundi - pred mojim očima

Crvena Zvezda je u četvrtak, pre par dana dakle, pobedila CSKA u Beogradu. Bez pomoći publike, crveno-beli su veličanstvenom igrom nakon produžetaka porazili moćne „Armejce“, i tako ostvarili još jednu od bezbroj velikih evro-pobeda od 2014. naovamo. Bila je to velika noć za sve ljubitelje kluba sa Malog Kalemegdana, i potezi poput Lojdovih prodora i Ritove blokade će se sigurno prepričavati danima.

Mi? Mi smo gledali voljeni klub kako zamalo ispada iz elitnog ranga u barem nekoliko navrata, a bankrote i slično je teško i pobrojati. Ko zna, možda sve to i ove moderne uspehe čini zanimljivijima. Danas gledaš Entonija Majlsa koji sa sumo-kilažom puca trojke u Zadru za opstanak, sutra Kuzmić blokira Judoa za pobedu nad budućim šampionom Evrope. Nikad nije dosadno.

U satima euforije koji su prolazili nakon okršaja sa CSKA, uspeo sam da se prisetim jedne od verovatno najnižih tačaka u skorijoj istoriji Crvene Zvezde. Bio je to događaj koji jako dobro pamtim, i to ne samo zato što se završio opštom makljažom na parketu. Pamtim ga, pre svega, jer sam i sam bio u hali dok se to odvijalo pred mojim očima. I to na jedva metar od zbivanja...ali pođimo redom.

Pre dvadeset godina, Zvezda je upravo prolazila kroz jednu od svojih „kriznih“ sezona. Iako je 1998. vraćena titula na Mali Kalemegdan, a naredne dve godine igrana Evroliga, činilo se da je cela konstrukcija bila na staklenim nogama. Podgorička Budućnost je svakako bila neprikosnovena, ali crveno-belima tih godina nije uopšte trebao nekakav jak spoljni faktor da se samoubiju. Nakon poraza od Partizana u nacionalnom polufinalu 2000, i to nakon što su upravo crno-beli na početku te sezone delovali kao da su na pragu kolapsa, stvari su rapidno krenule nizbrdo.

Za razliku od pređašnjih par takmičarskih ciklusa, Zvezda je u tu sezonu 2000-01 ušla mnogo „opuštenije“ po kadrovskom pitanju. Bez mamca Evrolige nije bilo prostora za skupa pojačanja, pa se tako roster sveo na miks talentovanih (ali i, ispostaviće se, nezadovoljnih) mladića poput Miloša Vujanića, Milutina Aleksića i Vlade Radmanovića, te proverenih YUBA rutinera kakvi su Milan Preković, Goran Savanović, Slobodan Šljivančanin i drugi. Zaigrao je tada za Zvezdu (makar na kratko) ponovo i jedan američki internacionalac – bio je to Dejmion Fišbek, nekadašnja zvezda Oburn koledža, a danas cenjeni kolega koji na ESPN-u komentariše univerzitetsku košarku. Na klupi je i dalje sedeo Stevan Karadžić, koji je u februaru 2000. zamenio „dežurnog“ Laleta Lučića.

Na papiru a i na oko, ovako, jedan osrednji do solidan sastav, što je i stanje na tabeli ubrzo pokazalo. Borba za titulu bila je aktuelna možda tokom trening kampa, ali ubrzo je postalo jasno da Zvezda nema kvaliteta da se pobije kako sa Podgoričanima, tako ni sa Partizanom, koji je okupio dosta dobar sastav i igrao Evroligu, tj. Suproligu u FIBA režiji. Partije su u domaćem prvenstvu bile toliko loše da je Zvezda po prvi put posle 1997. ostala bez mesta u doigravanju, završivši sezonu na desetom mestu – pobedu manje od Vojvodine koja je ušla u plej-ofu, ali i tek dve pobede više od čačanskog Borca koji je ispao.

O tome, ipak, ćemo nekom drugom prilikom. Dok se tim trenera Steve Karadžića raspadao u YUBA ligi od vikenda do vikenda, bilo je prostora i da se ipak odigra nešto u Evropi. Kao prošlosezonski polufinalista, Zvezda je zaslužila mesto u kupu Rajmunda Saporte, svojevrsnom preteči Evrokupa i tada drugom najkvalitetnijem evropskom takmičenju. Žreb je crveno-bele smestio u grupu u jaku grupu C, u kojoj su glavne ekipe bili Telekom Bon, Kaha San Fernando (današnji Betis) i pariski Rasing, uz naizgled epizodnu ulogu za kiparski Keravnos i litvanski Šakalaj. Trener Karadžić je nakon žreba prokomentarisao da je grupa izuzetno teška, ali uz opasku da će biti prostora za igru jer je većina prisutnih klubova u fazi renoviranja, dodavši pritom da je dobro što se prvo kreće od slabijih protivnika, tj. od gostovanja na Kipru.

Naravno, već je na tom prvom gostovanju krenulo po zlu. Zvezda je na Kipru izgubila 93-79, uz briljantnu partiju Rovena Bareta, kanadskog reprezentativca koji je danas nešto manje poznat kao generalni menadžer reprezentacije Kanade, a nešto više poznat kao otac Ar Džej Bareta, nove mlade zvezde Njujork Niksa. Situacija se stabilisala uz pobede kod kuće protiv Bona i u gostima u Sevilji, ali je onda usledio novi mali šok – poraz u Pioniru od Rasinga. Ipak, da se prvi krug zatvori kako treba ekipa se pobrinula domaćim trijumfom nad Šakalajem.

U decembru, drugi krug je počeo revanšom nad Keravnosom. Savanović je otišao u Izrael, umesto njega stigao je Saša Stefanović iz Vojvodine, a prve minute počeo je da beleži i talentovani centar Petar Popović. Do kraja, međutim, Zvezda upisuje još samo jednu pobedu i to u Beogradu nad San Fernandom – u Bonu je utakmica izgubljena sa osam razlike, dok su tesni porazi u Parizu i Litvaniji Zvezdu smestili na treće mesto. Pa opet, žreb je kako-tako bio povoljan, jer je za rivala iz grupe D stigao Antverpen, koji je bez previše muke osvojio drugo mesto u konkurenciji poljskog Anvila, banjalučkog Borca, Slovakofarme iz Pežinoka, te Lahtija i Imole (gospode, kakva grupa!).

Ova vest je možda u Srbiji prošla poluneopaženo, ali u mom skromnom domu bogami nije. Tog januara 2001. sam već nekih šest meseci živeo u Belgiji, i polako počinjao da patim od toga što košarke, bilo kakve, nema ni u tragovima. Danas je u vreme interneta, striming servisa i svih tih ostalih modernih blagodeti situacija svakako drugačija, ali u ono vreme, Belgija je bila prava pustoš za mladog ljubitelja igre pod obručima. Na domaću ligu si morao da odeš lično da se uveriš da je ima, dok je televizija – ako je uopšte posvećivala vreme sportu – bila fokusirana na pre svega tenis i biciklizam. Fudbal, mimo povremenih utakmica Lige Šampiona i „sportskog pregleda“ domaćeg prvenstva, je bio privilegija gospode koji su odvajali koji franak viška za pretplatu na Canal+, na kojem ste, uzgred budi rečeno, mogli da pogledate i poneki NBA meč. Dolazak Zvezde za mene je u tom trenutku predstavljao drugi silazak Isusa međ ljude.

Moj entuzijazam se doduše nije osećao na Malom Kalemegdanu, gde je brodolom polako počinjao. Vlada Radmanović je, nezadovoljan situacijom u klubu, prvi „digao sidro“ i to nepopularnom merom – forsiranjem raskida ugovora zbog, pretpostavljalo se tada, nekoliko neisplaćenih zarada. Radmanović će već koliko iste godine zaigrati NBA, ali će se u Ameriku porinuti ne iz Zvezde već iz FMP-a, čiji je dres poneo nakon odlaska sa Malog Kalemegdana. Svojevrsna zamena ispao je već spominjani Fišbek, ali opšti raspad je već mogao da se namiriše.

Nije pomoglo ni to što je Zvezda prvi meč protiv Belgijanaca izgubila u Pioniru rezultatom 89-93. Gosti su na krilima odličnog Otisa Hila, kao i iskusnog Pitera Loridona (šest trojki iz isto toliko pokušaja), odneli pobedu u Beogradu nad smušenim domaćinom i tako napravili lepu rezervu za revanš. Osim Hila i Loridona, u dresu Antverpena igrali su tada i jedan od prvih srpskih NBA igrača Miloš Babić, provereni domaći igrači Pol Bajer i Stefan Sapenberhs (zapamtite ovog drugog), kao i tada manje poznati Šon Stounruk, tek stigao sa univerziteta Ohajo – u godinama koje slede, Stounruk će ostvariti izuzetnu karijeru u Italiji kao član Kantua i pre svega Sijene.

Ovaj sportski događaj zavrednio je standardnih par šlajfni na nekoj desetoj od jedanaest stranica sportskog dodatka visokotiražnog dnevnog lista „Niuvsblad“. U šturom opisu pobede Antverpena, koju je dopunila kolonica sa statistikama, izdvojila se i izjava prvog trenera Tonija Van Den Bosa, inače i dugogodišnjeg selektora Belgije. Van Den Bos je rekao da je znao da će Zvezdi biti teško jer „znamo ko im je otišao“ (ovde verovatno misli na Radmanovića), i da je zadovoljan partijom svojih igrača – dve rečenice dodao je i Loridon, koji se osvrnuo na partiju Miloša Vujanića (34 poena, sedam trojki). „Jasno se vidi da će on biti igrač za velika dela“, kratko je iskomentarisao Loridon, koga Belgijanci danas mahom prepoznaju kao televizijskog voditelja u raznim zabavnim programima.

Četiri poena u plusu ili minusu, jedva sam dočekao taj 13. februar 2001. kako bih došao do Antverpena i posle nečega što je meni izgledalo kao cela večnost dobio priliku da bodrim Zvezdu uživo. Već na blagajni sam shvatio da će odnos snaga u hali biti dobrano u „našu“ korist, jer je jedini jezik koji sam čuo oko sebe bio isključivo – srpski. U hali je, naravno, atmosfera bila domaćinska, uz vaskoliko srpstvo pristiglo iz svih krajeva Beneluksa. Nekakvom magijom, ili samo prostom snalažljivošću, prijatelj (Belgijanac po vokaciji, koji je išao bukvalno samo da me ispoštuje) i ja smo seli tik iza Zvezdine klupe. Najbolja mesta za spektakl koji će uslediti, ispostaviće se.

Ubrzo shvatam još nešto, a to je da za Zvezdu igra moj gimnazijski drug Vladimir Cvetić, za koga znam da je dugo igrao u Zvezdinim juniorima, ali mi je izmaklo da je sad ušao u prvi tim. Cvetić, danas ako se ne varam uspešan delatnik u polju medicine, je blago sablažnjen kada me vidi iza sebe. „Šta ćeš bre ti ovde?“, pita me čovek sa kojim sam, kad bi nam se preklopilo fizičko, ljuštio basket u „Lazarcu“ blizu Taša. „Pa evo, svratio“, pravim se nevešt dok Stevan Karadžić prilazi klupi kako bi izdao poslednje instrukcije. Sledeće čega se sećam je da je na parket izašao višestruki svetski šampion u motorkrosu Žoel Smets kako bi izveo počasno podbacivanje („koji je pa ovaj?“, čujem nekog igrača ispred mene kako komentariše), i onda utakmica i zvanično – počinje.

U narednih pola sata, dešavale su se neke nebitne košarkaške stvari. Zvezda je pokušavala da stigne razliku iz Beograda, i rezultat je sve vreme bio u egalu. Vujanić, koji u tom trenutku nema dovoljno godina da kupi pivo u Americi, kapitenski bodri ekipu da upre još jače. U pamćenju mi ostaje i jedna vinjeta sa tajm-auta – Milan Preković, nezadovoljan valjda što mu Fišbek nije uputio dodavanje u korner dok je bio slobodan, se na lošem engleskom dere na svog američkog saigrača. „Ej Fiš!“, viče Preka. „No gud plej men! No gud plej!“.

Sve vreme, doduše, na parketu je prisutna nekakva nervoza, u kojoj prednjače dva igrača – Stefan Sapenberhs sa njihove, i Saša Stefanović sa naše strane. Ovo je, inače, sukob sa određenom predigrom koja se desila u Beogradu, kada su se ova dva igrača pokačila već u prvom minutu. Čarke su polako postajale sve intenzivnije, i intezivnije, i zločestije, i onda je, negde, nekome, pred kraj druge četvrtine nešto prespojilo i došlo je do prekida filma.

Kako me sećanje izdaje, a TV snimak sa belgijskog dnevnika – jedino živo svedočanstvo ovog događaja na Jutjubu da ja znam – nije kompletan, oprostićete mi ako sam negde pogrešio. Po mojim uspomenama, do konačnog prezupča došlo je kada su posle jedne borbe za loptu negde oko klupe Antverpena par „ugodnih“ reči razmenili Stefanović i Van Den Bos. Šta se tu zaista desilo ni dan danas ne znam (Stefanović je posle za srpske medije izjavio da ga je Van Den Bos pljunuo, što ja barem nisam video), ali sledeća scena je bukvalno povlačenje linija u pesku i masovno koškanje. U jednom trenutku, Stefanović opaljuje Sapenberhsu šamar, i žurka i zvanično počinje.

Dok si rekao keks, obe klupe su utrčale na teren i počele da mašu pesnicama u svim smerovima. Desno od mene, blizu klupe Antverpena, primećujem Slobodana Šljivančanina kako bukvalno u „vetrenjača“ maniru krči put oko sebe do svlačionice, doslovce kao nekakav uragan kome ništa ne može stati na put. Stefanović, u bekstvu od grupe Antverpenovih igrača, kači Sapenberhsa pesnicom i obara ga na parket – mladi Zvezdini bekovi na metar od mene priskaču da „nabodu“ gde je potrebno.

Potpuno apsolutno ludilo.

Sve je gotovo za jedva tridesetak sekundi. Crveno-beli grupno beže u svlačionicu, a do kapija ih prati izuzetno inspirisani Sapenberhs, vidno spreman da barem na nekome iskali sav bes koji je akumulirao nakon što ga je Stefanović „marisao“. I onda se dešava neverovatan „after“ – dok ovaj hoda nazad ka svojim saigračima, iz partera silazi jedan stariji gospodin, uzima nekakvu metlu koja stoji tu negde blizu koša, i drškom naprosto urniše sirotog Sapenberhsa – polomivši mu u tom napadu nekoliko kostiju lica. Belgijski košarkaš, vidno zbunjen ovim napadom, prosto nije znao kako da reaguje, i jasno se sećam njegovog okrvavljenog lica i iskolačenih očiju, bukvalno u neverici šta ga je snašlo (napadač se, nota bene, uredno vratio na tribinu).

Gosti iz Beograda više nisu izlazili na teren, i delegat je prekinuo meč. Iako su prvi izveštaji govorili o tome da će se utakmici ponoviti, do toga nije došlo i FIBA je registrovala utakmicu rezultatom 20-0 u korist domaćina – kasnije sam saznao da je bio predlog da se igra na neutralnom terenu bez publike, što je Zvezda, smatravši da je ona oštećena strana, odbila. Sapenberhs i Stefanović dobili su po deset hiljada nemačkih maraka kazne i nekoliko utakmica neigranja u Evropi. A u sutrašnjoj štampi, košarka je konačno došla i do naslovnih strana, samo ne baš onako kako bi u nekoj drugoj zemlji.

Glavni akter, naravno, bio je ojađeni Sapenberhs, koji je u izjavama osuo drvlje i kamenje na, pa, pogodite koga. „Onaj Stefanović, on nije košarkaš – on je agresor!“, zapenio je Belgijanac na stranicama dnevnog lista „Hazet van Antverpen“. „A ona dvanaestica, on je još gori!“. Ne treba ni da vam spominjem da je broj dvanaest u gostujućoj ekipi nosio „Uragan“ Šljivančanin.

Iako je HVA u najboljem stilu tih godina implicirao da su Jugosloveni ’vaki i ’naki (spominjao se tu i neki „pakao Beograda“ iako je utakmicu u Pioniru gledalo tek hiljadu i po navijača – niste vi, gospodo, pakla ni omirisali), Sapenberhs se ogradio od nesuvislih generalizacija. „Eh, ne možemo o celom narodu na osnovu dva čoveka“, jasan je bio kovrdžavi krilni igrač. „Pa moj saigrač Miloš Babić je jedan od najmekanijih ljudi koje sam upoznao“.

Van Den Bos je, doduše, u izjavi za „De Standard“ bio nešto oštriji. „Da se ovo dogodilo u Beogradu, brojali bi mrtve“, ocenio je nekadašnji selektor belgijskih „Lavova“. Eh...ne možemo, doduše, reći da su u Belgiji navikli na ovakve stvari, a to je potvrdila i poslednja crtica iz HVA u kojoj je napisano da će u danima posle utakmice prostorije Antverpena posetiti jedan psihijatar jer je, vele u novinama, „igrački kadar potresen zbivanjima sa utakmice“.

Bilo kako bilo, ova neslavna epizoda se završila na već spomenuti način. Antverpen je u sledećoj rundi uspeo da pobedi Uniks kod kuće sa pola koša, a zatim ubedljivo izgubi u Kazanju sa dvadeset i četiri razlike. U finalu, grčki Marusi bio je bolji od francuskog Šalona – zvanje MVP-ja finala poneo je Amerikanac Džimi Oliver, koji je Francuzima ubacio trideset i jedan poen.

Zvezda, sa druge strane, je od lošeg otišla na još gore. Stevan Karadžić smenjen je nedugo po povratku iz Belgije. Njegovo mesto na klupi preuzeo je Miroslav „Muta“ Nikolić, koji nije uspeo da plasira crveno-bele u plej-of. Sezona se tako prevremeno završila, a naredna, uzevši u obzir enormne finansijske probleme koji su se gomilali, se jedva i odigrala. Milan Dozet je nedavno kod mene u podkastu pričao kako su baš te godine izbačeni iz Pionira i trenirali na otvorenom jer drugačije nije moglo.

Bio je to samo početak dugog, dugog tavorenja za Crvenu zvezdu. U narednih četrnaest godina, bilo je padova i povremenih uspona – kad god bi se ovi potonji desili, na drugom kraju tunela čekao bi spreman kao zapeta puška Partizan Duška Vujoševića (ili Vlade Jovanovića), koji bi brzo resetovao Zvezdu na fabrička. A ako na putu nije stajao Dule, onda bi se tu već našao neki zadarski Amerikanac kojem ovaj put neću ni spomenuti ime, ili već neko peti.

A ja? Ja sam možda nedelju dana kasnije otišao da gledam Partizan u Evroligi protiv Ostendea, i tako uživo posvedočio još jednom porazu srpskih predstavnika na belgijskom tlu. U narednih šest godina koliko sam još proveo u ovoj zemlji nisam više nijednom otišao da gledam neki naš klub sa izuzetkom reprezentacije, gde sam bio bolje sreće – video sam kako juniori gube sa čak 4-0 u Lokerenu, ali sam onda gledao i veliku pobedu seniorske reprezentacije na Hejselu u kvalifikacijama za SP u Nemačkoj. Cvetića sam sreo na nekoj proslavi mature pre koju godinu i pitao ga da li se seća kad smo se poslednji put videli. Nije znao, i ne krivim ga, i ja bih se potrudio da zaboravim.

Ali eto, nisam, i sada me takve stvari povremeno pojure po lavirintima sećanja. Za svaku Lojdovu trojku, za svaki Kuzmićev blok, za svaku minijaturu Davidovca, ja vidim Šljivančanina kako razgrće, Stefanovićevu pesnicu i čujem Prekovića kako dobacuje Fišbeku. I setim se kako je bilo nekad, i stvari legnu na svoje, i onda mogu na miru da se poradujem.

Bar do sledećeg puta.