OD PASPALJA DO DONČIĆA: Gospodin sa "domaćicom" u ustima, koji je inficirao NBA strancima | Mondo Portal

  • Izdanje: Potvrdi
IMATE PRIČU? Javite nam se.
Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Mondo NBA kolumna

OD PASPALJA DO DONČIĆA: Gospodin sa "domaćicom" u ustima, koji je inficirao NBA strancima

Autor Miloš Jovanović
Autor Miloš Jovanović

Miloš Jovanović je u najnovijoj NBA kolumni pisao o neponovljivom stručnjaku zbog kojeg NBA i košarka danas izgledaju kako izgledaju. Čitajte o "plastičnom hirurgu" ovog sporta.

Izvor: Doug Pensinger/Getty Images Sport, Ronald Martinez/Getty Images Sport, Stephen Dunn/Getty Images Sport, Guliver/Hector Vivas/Getty Images

Kada je u četvrtoj utakmici plej-of serije između Klipersa i Dalasa Luka Dončić pogodio trojku uz zvuk sirene za pobedu, NBA svet – kako igrači, tako i novinari, pa i navijači – je pao u kolektivni trans. Velike zvezde poput Stefa Karija i Lebrona Džejmsa momentalno su ispratili Lukin podvig postovima na Tviteru, novinari su ubrzano pisali panegirike o slovenačkom vunderkindu, a navijači širom Amerike, a bogami i sveta (Balkan tek), su pohrlili u divljine interneta ne bi li odali počast momku koji je na ovakav majstorski način rešio vrlo intenzivan plej-of meč.

Bio je to, na kraju krajeva, nadasve katarzičan finiš jedne mini-sapunice koja se razvukla između trećeg i četvrtog susreta ovog postsezonskog okršaja. Nakon što je Dončić pretrpeo i fizičko, a i verbalno nasilje u trećoj utakmici, iz kojeg je izašao bogatiji za desetine modrica i jednu povredu članka, on je izašao na teren jedva dan i po kasnije i onako šepajući svojeručno potopio „jedrenjake“ monstruoznim tripl-dablom od 43 poena, 17 skokova i 13 asistencija. Dodati nešto više na ovo bilo bi krajnje suvišno, i mada je ideja da se u ceo ovaj ekspoze nekako ubaci i referenca na nesretni glavni grad Kalifornije („možemo li još jednom da otpustimo Divca?!?!?!“, napisao je jedan navijač Kingsa na Fejsbuku svega nekoliko sekundi nakon Lukinog „bodeža“), mislim da ću stati dok je vreme.

Možda će vas zanimati

Razloga za veselje je bilo, i ljudi su se veselili, ali čini mi se da je jedan stariji gospodin bio veseliji od svih. Njegov dan je verovatno prošao kao i svaki drugi otkako se penzionisao na Havajima – malo ničega, malo pokera sa prijateljima, a onda natenane pred televizor da se gleda plej-of, pa još i njegov bivši tim. Kada je video Dončićevu trojku, zacelo se šeretski nakezio prema TV ekranu, a zatim otišao na terasu i smotao jednu „domaću“ iz ličnog uzgoja. Dim po dim, uživajući u zalasku sunca i pogledu na pacifički okean, razmišljao je kako je sve ovo što košarka danas predstavlja dobrim delom i njegova zasluga.

I znate šta, verovatno je u pravu. Jer današnja košarka, a pogotovo NBA, mnogo duguje Donu Nelsonu, vizionaru koji je pre četrdeset godina utemeljio neke osnove moderne napadačke igre pod obručima, a zatim i na mala vrata bio pionir internacionalnog pokreta u NBA (za koji se ovde mahom vezuje ime Grega Popoviča – opet, s pravom, ali valja i ovo spomenuti). Luka Dončić je samo poslednji u nizu Donovih „sinova“ koji svog oca nisu ni stigli da upoznaju kako treba – po visini krilo, po umeću plej, a po generalnoj vokaciji igrač odluke sa loptom u rukama, koji diktira tempo kakav je Nelson svojevremeno uporno forsirao.

Ali hajde da se ne zanosimo i da krenemo ispočetka. Dozvolite da vam polako objasnim kako je Don Nelson promenio košarku.

Don Nelson Izvor: Guliver, Ken Levine/Getty Images North America

Don je rođen pre ravno osamdeset godina u mestu po imenu Muskegon u saveznoj državi Mičigen, ali je mladost proveo na dedinoj farmi u Ilinoju. Kao dečak vežbao je košarku na košu napravljenom od točka od bicikla kome je uklonjena felna – na putu do škole, zastajao je na različitim mestima kako bi šutirao i napredovao. Kada je došlo vreme da se upisuju studije, niko nije video košarkaša u njemu – prvi ne rođeni otac, koji je hteo da ga da u časovničare. Srećom, desila se ponuda Ajove i trenera Šarma Šermana, i tako je i zvanično počela jedna velika karijera.

Posle tri godine u dresu „Hokajsa“ (podsetimo se da u ono vreme brucoši nisu imali pravo nastupa za univerzitetski košarkaški tim), Nelson se otisnuo u profesionalce. Prve godine proveo je igrajući uglavnom defanzivnog specijalca u Čikago Zefirsima, koji danas nose naziv Vizards i borave u prestonici, i Los Anđeles Lejkersima, gde je bio poželjan trening sparing partner legendama Eldžinu Bejloru i Džeriju Vestu. Njegove brojke bile su nespektakularne, i kada mu je istekao angažman u Lejkersima, postavljalo se pitanje ko bi u ovom momku video nešto više od rezervnog šrafa.

Na scenu ovde stupa veliki Red Ojerbah, šef struke Boston Seltiksa, koji je stavio Nelsona na svoju listu želja. Kako to uglavnom biva, veliki Red ni ovde nije pogrešio u proceni – Nelson se ustalio kao „šesti čovek“ u moćnim Keltima Bila Rasela, Džona Havličeka, Kej Si Džonsa i drugih, i narednih jedanaest sezona je sa uspehom nosio zeleni dres. Osvojio je pet NBA titula i povukao se kao jedan od najboljih „prvih rezervista“ u istoriji lige. Da je tu batalio košarku, Nelson bi bio zapamćen kao velikan. Ali njegovi najveći poduhvati tek su čekali da se dese.

Don Nelson Boston
Izvor: YouTube/Tomasz Kordylewski

Kako je to jednom prilikom ispričao Donov sin Doni, nedugo po okončanju Donove igračke karijere porodica Nelson sedela je u jednom restoranu u Ilinoju kada im je pater familias predočio da on sada ima tri izbora – da postane prodavac automobila, košarkaški sudija, ili košarkaški trener. Srećom po sve ljubitelje košarke, familija je sa 5-0 glasala u korist ovog poslednjeg, i Don je dobio posao u stručnom štabu trenera Milvokija Lerija Kostela. Svega mesec i po nakon prve utakmice u toj sezoni 1976-77, Kostelo dobija otkaz, a uzde preuzima junak ove priče. I tada je sve, u suštini, i odista počelo.

Milvoki je u tim godinama prolazio kroz tranzicioni period. Prva zvezda tima Karim Abdul-Džabar otišao je u Los Anđeles Lejkerse, dok je Oskar Robertson završio karijeru. Nelson je nanjušio da će upravo klub iz Viskonsina biti idealno tle za njegove prve eksperimente, i ubrzo se rodila njegova prva revolucionarna ideja.

Nelson je u nekom momentu zaključio da njegova ekipa može profitirati ako se odrekne striktno normiranih pozicija u petorci. Kako je u sastavu imao nekoliko izuzetnih šutera – pre svega Sidnija „El Sida“ Monkrifa, budućeg člana Kuće Slavnih, a zatim i Džordanovog omiljenog pomoćnog snajpera Krega Hodžisa i Rikija Pirsa – Nelson je smatrao da bi klasičan plejmejker ovde bio nepotreban luksuz. Loptu je stoga gurnuo u ruke niskom krilu Polu Presiju, kojem je poverena organizacija napada, i tako je rođena danas popularna hibridna pozicija „point forward“. Krilni igrač bi kao organizator igrao rolu košarkaškog diverzanta, dok se ostatak bekovske linije razvijao u strelce.

Ubrzo je stigla i prva nadogradnja na ovaj sistem, koji će se kasnije popularno nazvati „Neli-bol“. U eri dominantnih centara poput Mozesa Melouna, Roberta Periša, već spominjanog Džabara i inih, ulazak u protivnički reket predstavljao je izuzetan hazard. Nelsonov Milvoki je zato počeo da angažuje isključivo defanzivno orjentisane centre koji nisu učestvovali u napadu – poput, recimo, Altona Listera (dotični se kasnije proslavio tako što se obreo na jednom posteru Šona Kempa, ali to je neka druga priča) – koji bi se u ofanzivnoj postavci pozicionirali daleko od obruča. Baksi bi tako izvlačili dominantne visoke defanzivce iz opasne zone i otvarali dodatni prostor svojim napadačima.

Sve je to rezultovalo izuzetnim uspesima za „Jelene“, koji su se transformisali u atraktivnu ekipu i bastion napadačke košarke na istoku. Međutim, iako su Baksi sedam sezona zaredom osvajali centralnu diviziju, sa ne manje od pedeset pobeda na kontu, plej-of je bio neka druga priča. Nelsonovi momci bili su redovne mušterije prvo Siksersima doktora Džeja, a zatim i Seltiksima Larija Birda, Kevina Mekhejla i Roberta Periša. U pozadini toga, Nelsonovi odnosi sa prvim čovekom kluba Herbom Kolom su bivali sve hladniji, i 1987., nakon jedanaest sezona, Don diže sidro i uzima godinu „lufta“ koju provodi kao TV analitičar.

Iako je već tada „Neli bol“ bio iskritikovan kao „sistem za regularnu sezonu“, i stil košarke koji ne donosi titule, Nelsonu, tada već dvostrukom laureatu nagrade za najboljeg trenera lige, nije falilo prosaca dok se odmarao. Odlučio je da pred sezonu 1988-89 prihvati ponudu Golden Stejt Voriorsa, i tada počinje faza karijere po kojoj će ga zapamtiti mnogi evropski ljubitelji košarke. Ovo uopšte ne treba da vas čudi, jer Nelijevi „Dabsi“ bili su pravi spektakl za gledati.

Čim je došao u Ouklend, Nelson je počeo da okreće stvari na svoju vodenicu. Njegova pobednička slagalica sklopljena je 1989 biranjem na prvi pogled zdepastog, ali nerealno hitrog i skorerski izuzetno kapacitetnog plejmejkera Tima Hardaveja. Sa Hardavejem u sastavu, Neli je dobio plejmejkera svojih snova, pa nije bilo potrebe baviti se organizacijom sa krila – nekadašnji bek univerziteta Teksas-El Paso očas posla se skontao sa starosedeocem Krisom Malinom, jednim od najboljih čistih šutera u istoriji košarke, i prošlogodišnjim rukijem Mičom „Stenom“ Ričmondom, i visokooktanski cirkus je krenuo da se kotrlja.

Na krilima trija koji istorija danas pamti kao „Run-TMC“ (Tim, Mič, Kris), Nelson je na velika vrata uveo „small ball“ košarku u NBA. Bekovska linija proširena je sa dodatnim članom, sovjetskim reprezentativcem Šarunasom Marčuljonisom, a „frontkort“ su imitirali Malin i Rod Higins (otac Korija Higinsa) na poziciji „lažnog centra“ od svega 201cm visine. Ova „laka konjica“ naprečac je osvojila srca ljubitelja brze napadačke košarke – padale su „stotke“ k’o od šale, dok su trojke sipale iz svih uglova. U tadašnjoj eri NBA, koju je obeležila „tuča“ pod reketom i agresivna odbrana, Voriorsi su izgledali kao da su pali sa Marsa.

Don Nelson
Don Nelson
Izvor: Guliver, Otto Greule Jr/Getty Images North America

U Voriorsima je Nelson ostavio traga i na polju internacionalizacije NBA. Marčuljonis je u Voriorse stigao na preporuku Donija Nelsona, koji ga je spazio tokom jedne prijateljske utakmice u Viljnusu – popularni „Runi“ je kasnije draftovan kao pik šeste runde na draftu 1987., a konačno je zaigrao za „Dabse“ nakon puno legalnih peripetija u kojima su Atlanta Hoksi, preko političkih vezica magnata Teda Tarnera, pokušali da ga ukradu Nelsonu pred nosom. Nisu uspeli, i Šarunas je postao jedan od „petorke zelene karte“ koji je uz Divca i Dražena Petrovića ostavio najvećeg traga u ligi.

Za naše ljubitelje košarke, interesantna su ovde još dva podatka. Prvi je da je Nelson 1990. bezuspešno pokušao da trejduje za Žarka Paspalja, koji bi se, kao vrhunski strelac, garantovano odlično uklopio u njegove „trči-i-pucaj“ ekipe. Na kraju je Paspalj na insistiranje Grega Popoviča ostao u San Antoniju, a dve ekipe su razmenile svoje Nemce – u Voriorse je otišao pokojni Kristijan Velp, a opremu Sparsa zadužio je Uve Blab. Ostaje veliko pitanje kako bi se „Paljina“ karijera razvila da je završio kod Nelsona, koji bi svakako umeo bolje da ga iskoristi nego što je to Leri Braun uradio.

Nelsonov drugi pokušaj da dovede nekog Srbina u Voriorse bio je nešto uspešniji, u smislu da je makar držao prava na njega neko vreme. Saša Danilović, tada još uvek u Partizanu, draftovan je od strane kalifornijskog tima 1992. u drugoj rundi sa 43. mesta. Saša je tada umesto Amerike odabrao bolonjski Virtus, a kada je 1995. i konačno stigao u Ameriku, obukao je dres Majamija – Voriorsi su u međuvremenu utopili njegova prava u trejdu koji je u Ouklend doveo Ronija Sajklija. Danilović i Nelson će sarađivati u Dalasu 1997, ali je to trajalo svega par meseci – kasnije je naš proslavljeni reprezentativac otkrio da su se zamalo dogovorili na još četiri godine, ali je nešto zapelo oko plate i „PSD“ se vratio u Bolonju.

Kada su Voriorsi 1993. draftovali Penija Hardaveja, i momentalno ga prosledili u Orlando za takođe sveže draftovanog Krisa Vebera, činilo se da će ekipa sa severa Kalifornije postati nezaustavljiva sila. Veber, međutim, nije imao sluha za Nelsonove taktičke zamisli (izuzetno ga je tištila ideja da igra centra), pa je na kraju debitantske sezone isforsirao trejd u Vašington. Nelson je izgubio puno živaca oko toga, i na kraju dao i ostavku ubrzo nakon Veberovog odlaska u prestonicu. Usledila je minijatura u Njujork Niksima (tek oni nisu imali nerava za njegove „bubice“, pogotovo ne sa Petom Rajlijem u retrovizoru), a zatim je usledila njegova treća velika NBA trenerska epizoda.

(Za nastavak teksta kliknite na strelicu dalje)

Inicijalizacija u toku...

Komentari 3

Vaš komentar je prosleđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Jugoslav

Sjajan tekst... Miloš se baš raspisao :) Ali neka! Uredniče, zaradio je platu za sve pare. ;)

Korto

Najzad jedan odličan tekst. Više ovakvih tekstova a manje krimosa i starleta.

Zigi

Odličan tekst! :)

SUPERLIGA