MONDO NAJAVA SEZONE KROZ STIHOVE RIBLJE ČORBE: Za koga je "slušaj sine, obriši sline", a ko je "savršenstvo bez mane"

Pre, možda, desetak godina, moj tada omiljeni kolumnista Bil Simons došao je na fantastičnu ideju – napisaće najavu za NFL sezonu koristeći isključivo reference iz kultne američke komedije „Ludi Golf“ (u originalu Caddyshack), u kojoj velikani humora Bil Marej, Čevi Čejs i Rodni Dejndžerfild biju bitku na jednom malom golf terenu. Ideja je bila fantastična, a realizacija vrhunska – iako „Ludi Golf“ nije baš neki super-popularan film među Srbima, većina fora se fantastično uklopilo čak i onima koji su ovaj film gledali jednom ili nijednom.

Tako da, pred vama je jedan unikatni pregled NBA sezone koja nailazi 22. decembra – pregled koji će ispisati stihovi Bore Đorđevića (uglavnom tj.), koji su se još jednom pokazali kao vanvremenski i prilagodljivi svakoj situaciji. Nisam očešao svaki klub i svaku osobu ili priliku, jer u suprotnom bi ovaj tekst prešao granice pristojne dužine (ako vas tako nešto zanima, imate podkast sa Edinom koji traje četiri sata i ne preskače nikoga, pa udrite – doduše, bez Čorbe). I naravno, ostaje poziv svim dobronamernim (a i onim drugim) čitaocima – ako nađete neki vaš idealan Čorbin stih koji paše nekoj NBA zgodi, pošaljite ga u komentarima. Glas naroda je uvek dobrodošao.

A sada dosta uvoda i predjela. NBA čorba može da počne.

***
Ja živim na slepom koloseku, prošli su svi moji vozovi
Čit’o sam današnje novine, nisu izvučeni moji lozovi
(Kada padne noć, LP Ujed za dušu, 1987)

Posvećeno Sakramento Kingsima, koji su nakon obećanog grandioznog oporavka koji je Divac planirao da orkestrira pali u još jedan remont iz kojeg se izlaz još ne nazire. Nakon godina koje su obeležili blagi usponi (razvoj DiErona Foksa, Bogdan Bogdanović, brza košarka i korak do plej-ofa) i žestoki padovi (Luka Dončić, smene trenera, Luka Dončić, novi ugovor za Badija Hilda, odlazak Bogdana Bogdanovića, Luka Dončić, Luka Dončić, LUKA DONČIĆ!), Kingsi sada otvaraju novu „petoljetku“ koju će, kako stvari trenutno stoje, izvesno obeležiti rekordnom petnaestom sezonom van plej-ofa.

Iako sastav Kingsa, makar na papiru, nije rđav – zaista, petorka u sastavu Foks – Hild – Harison Barns – Marvin Begli (ako bude zdrav, da kucnemo u drvo) – Rišon Holms uopšte nije za baciti – navijači ipak ne gaje previše nade. Ljubitelji košarke u kalifornijskoj prestonici, koju, notirajmo još jednom, viđeniji slobodni agenti zaobilaze poput bermudskog trougla, su sada već baždareni na fijasko, i kroz gro simpatizera provejava nekakva apatija.

Naravno, tinja nada da će se u ovoj sezoni razigrati Kingsi, a ne „Kangzi“, što je posprdan nadimak za ovu ekipu kada stvari krenu naopačke iz naizgled dobitne situacije. Ali da parafraziram američke kolege, nada je ono što vas ubije na kraju.

Ritual napamet znamo, ko je gore, ko dole
Glumimo srećne budale koje se užasno vole
(Prevara, LP Mrtva priroda, 1981)

Posvećeno Džoelu Embidu i Benu Simonsu, koji su, nakon jedno pet meseci tračeva o tome kako se Siksersi rešiti ili jednog ili drugog, sada ipak „idealan spoj“ koji još uvek nije našao pravu „iskru“. Iako je bezmalo svaki stručnjak sa dve pogledane utakmice dosad već izvukao zaključak kako su ova dva igrača potpuno nekompatibilna i kako će Filadelfija nekoga prosto morati da žrtvuje za više ciljeve, došlo je do zaokreta u razmišljanju i sada je racionale – ma, mogu oni to.

Kao „potpaljivač“ ovog odnosa doveden je Dok Rivers, i to nakon što je gledao kako mu neki drugi ljudi potpaljuju situaciju u Klipersima gde je radio minulih sedam godina. Sada, na blagoglagoljivom Riversu, priznatom stručnjaku za međuigračke odnose i komunikaciju sa problematičnim glavama, je da pokuša da napravi idealan scenario u „gradu bratske ljubavi“ i natera novog šefa Derila Morija da se predomisli i ipak ne pusti nekoga od ove dvojice niz vodu. Težak posao, ali ne i nemoguć.

I priznajem, priznajem, priznajem da sam neupotrebljiv
(Neću da ispadnem životinja, LP Mrtva priroda, 1981)

Posvećeno celokupnom operativnom kadru Detroit Pistonsa koji su, valjda pod dejstvom nekakvih opijata, odradili prelaznik rok iz najgorih noćnih mora doajena kakvi su Bili King i Dejvid Kan. Sten Van Gandi jeste otišao i njegovi eksperimenti su u retrovizoru, ali ovo što se sad dešava definitivno neće usrećiti žitelje ovog ponosnog košarkaškog grada koji je dočekao tri titule u ne tako davnoj prošlosti.

U nizu fantastičnih poteza moramo izdvojiti, recimo, davanje dvadeset miliona – dvadeset, dva-nula, dvadeset – po sezoni Džeramiju Grantu, oko kojeg se Denver donekle nećkao a onda su verovatno poslali šofera po njega da ga što pre odveze na aerodrom smejući se kada su čuli da mu neko daje šezdeset miliona na tri godine. Taj isti što je dogovarao Grenta je u Denveru stigao da uplati avans i za Mejsona Plamlija, a onda su, valjda posle još par pića, pozvali i Dejvidisa Sirvidisa i Džalila Okafora.

Svetle tačke postoje, recimo Kilijan Hejs, možda i Sadik Bej, a vidićemo šta će biti od Sekua Dombuje, ali ako su vam snaga rostera Blejk Grifin i Derik Rouz, dva vrhunski talentovana igrača sa ambulantnim kartonom debljim od poslednjeg izdanja kineskog telefonskog imenika, niste u najsrećnijoj situaciji i ono malo para morati investirati pametno. Ovo, po meni, to – nije.

Neću ti ništa reći, tužan sam, nisam ljut
Zalupi jako vrata, bolje požuri, srećan put!
(’Ajde beži, LP Istina, 1985)

Posvećeno Čikago Bulsima, koji su se verovatno uz ove stihove oprostili od trojca Gar Forman – Džim Pakson – Džim Bojlen i tako, bukvalno uz tresku vratima, zatvorili jedno teško poglavlje u njihovoj istoriji.

Čudan je put kojim je prošao Gar Forman – od operativca godine 2011, do jednog od najomzrnutijih pojedinaca u saveznoj državi Ilinoj – ali je on sada svakako gotov. Sa Garom je u „aprilskom prevratu“ zarotiran i nekadašnji strelac odlučujućih poena u plej-ofu 1993. Džim Pakson, takođe lik koji je slično kao i Forman bio pukovnik, pa onda i pokojnik, a prva žrtva novog režima koji predvodi Arturas Karnišovas bio je, sasvim logično, trener Džim Bojlen. Bojlen, taj strateg stare škole koji je imao briljantne ideje poput one da igrači „udare sat“ kad uđu u halu kako bi stvorio „radničku atmosferu u ekipi“, prosto više nije imao nikakvu budućnost sada kada su njegovi primarni branioci pometeni.

Karnišovas je tek počeo sa radom, ali inicijalni potezi su kvalitetni. Doveden je Bili Donovan za trenera, jezgro tima je mlado i interesantno, ruki Patrik Vilijams je neko od koga se mnogo očekuje. Biće tu posla, ali makar ove trojice više nema.

Prevariće, slagaće me rođeni brat
Prodaće me, zabiće mi nož u vrat
Ja nemam poverenja niti hoću da ga dam jer ja - Ratujem sam!
(Ja ratujem sam, LP Buvlja pijaca, 1982)

Posvećeno Raselu Vestbruku (hvala Timbe na ideji), tom neumornom lovcu na tripl-dablove i čoveku u večitoj potrazi za višim smislom kroz statistiku, koji se sada našao u dosta zanimljivoj situaciji. Nakon kolapsa moćne Oklahome i ne tako uspešne epizode u Hjustonu, gde se Ras nije adaptirao u orkestru za dve violine u kojem de fakto svira samo jedna (i ne zove se „Rasel Vestbruk“), sledeća stanica u njegovoj NBA karijeri biće glavni grad svih Amerikanaca, i u njemu jedna jako interesantna kamara mladih igrača visokog potencijala.

Dakle, „Brodi“ će u Vizardsima zateći ne samo odličnog Bredlija Bila, čoveka sa vatrom u rukama koji je svakodnevna pretnja da zabije trideset bilo kome, već i par sjajnih mladih krila Ruija Hačimuru i Denija Avdiju, dalekometnog artiljerca Davisa Bertansa koji je friško potpisao lep ugovor i spreman je da se nadigrava sa svima, i još svašta ponešto.

I opet, sve je na njemu – može li se on adaptirati ovde, uzeti ulogu „starijeg brata“ i svojim inatom naterati ostatak lige da razmisli dva puta kada ga sledeći put uzme u usta u kontekstu „boksskordžije“ (hvala, Stari! prim. aut.), ili će i dalje biti u fazonu da svake noći Brankoviće poziva na piće, svuda oko sebe nalazi slabiće, i da je privilegija kontrole lopte samo njegova i božija? Oh, ko će dočekati...

Svašta mi obećava, a napolju mećava
Stanje se pogoršava, jer počinje košava
(Lud 100%, LP Ujed za dušu, 1987)

Posvećeno Karlu-Entoniju Taunsu, jednom od najboljih centara u NBA koji će se vrlo brzo naći na onom čuvenom „minesotanskom čvorištu“ na kojem se pre nekog određenog vremena našao i Kevin Garnet. A kada se do te tačke dođe, onda se postavi ono čuveno pitanje – hoćete li vi meni da dovedete nekog pismenog, ili da potražim svoju sreću negde drugde?

Tauns, za sada, deluje kao da nije preterano nestrpljiv ali se to može vrlo brzo promeniti. Nakon jako teškog perioda u kojem je izgubio čak sedam članova porodice u pandemiji koronavirusa, on je spreman da sve to ostavi za sobom i svu traumu izleči kroz košarku. To za upravu Minesote može biti dvosekli mač, jer ako se i ova sezona završi sa negativnim ishodom (a sve su šanse), možda se sve te nagomilane frustracije kod Taunsa ispolje pre nego kasnije. A kad mladi centar jednom povuče taj obarač, Minesota opet ulazi u remont, i tako u krug.

Slušaj sine, obriši sline,
ne budi alav, još si balav
(Slušaj sine obriši sline, LP Buvlja pijaca, 1982)

Posvećeno našem omiljenom jutjub naučniku Kajriju Irvingu, koji bi, nakon nekoliko visoko bizarnih sezona u kojima je njegovo ime odlazilo u medije uglavnom zbog raznoraznih svinjarija, mogao sada konačno da se fokusira na košarku i zapne onako kako svi mi znamo da ume.

Irving je, realno, od onog šuta za pobedu protiv Golden Stejta uglavnom stizao do medijskih naslova zbog najpogrešnijih mogućih stvari. Nakon što je lupio da je zemlja ravna, pa se onda posle vadio da se „šali“ (ali je onda i dodao par standardnih idiotizama o tome da je on samo „čovek otvorenog uma“), uspeo je da se popne na nerve svima u Bostonu, izminira dva trenera u Bruklinu, okrivi saigrače za loše partije i pokuša da sabotira ostatak sezone u mehuru u Orlandu. Da se ne zove Kajri Irving, i da nije bogom dan talenat za košarku kakav jeste, verovatno bi sada svoje teorije zavere plasirao u nekom Bujukčekmečeu ili u najboljem slučaju nekom NBA podrumu poput Šarlota.

Sada, Irving je u prosto idealnoj situaciji – vratio se Kevin Durent (i izgleda moćno), došao je veliki bog plejmejkerskog zanata Stiv Neš za predsednika, živahni Majk Dentoni je pomoćnik. Namestilo se sve da Irving prokrči put do finala i učini nešto zaista herojski. Bruklin, na papiru, jako lepa ekipa – sve dok Irving opet ne zađe u dubiozu, a Durent ne napravi još pet lažnih Tviter naloga da brani samog sebe od zlih fanova.

Hej ćale, ugasi televizor
hej ćale, zakasni na rad
hej ćale, idi negde s društvom
budi bar malo opet mlad
(Hej Ćale, LP Kost u grlu, 1979)

Posvećeno „ludom Srbinu“ Gregu Popoviču, koji ulazi u svoju ko-zna-koju godinu otkako vodi San Antonio Sparse, i ne deluje kao da će ubrzo posustati.

Čudesan je stvor taj „kouč Pop“. Iako je u Orlando ujahao bez nekoliko bitnih igrača, nekako je sa štapa i kanapa skrpio pristojnu ekipu koja je došla na vrlo sitno od plasmana u plej-in – i danas, kad pravimo prognozu Sparsa, nisam siguran da možemo reći da zasigurno neće ući u doigravanje.

Međutim, znate šta bi bilo zapravo lepo za promenu? Da Greg – za koga provereno znamo da je privatno ozbiljni šmele, da citiram Žarka Paspalja – prestane onako namrgođeno da odgovara na pitanja predstavnika medija, da nabaci neki osmeh na lice, zapali cigaru, uzme gutljaj pića i da kaže svima nama : „Ljudi, imam sedamdeset i jednu godinu, treniram u NBA, imam pet titula prvaka. Nek’ ide sve u materinu, došao sam bre da se veselimo“. Jel’da da bi bilo kul?

Hajde Greg, makni taj grubi imidž pitomca vojne akademije, znamo svi kakav si bećar. Ispoštuj nas jednom!

Ne bavi se politikom, spavaj radi ćuti jedi,
i ne veruj više nikom, lezi dig’ se ustaj sedi!
(Kako je lepo biti glup, LP Buvlja pijaca, 1982)

Posvećeno igračima Njujork Niksa, kojima je u 2020. godini dopalo da ih trenira Tom Tibodo. Popularni „Tibs“ je u Minesoti doživeo potpuni fijasko sa svojim duplim mandatom (malo trener-malo menadžer), i činilo se da u skorije vreme neće uspeti da nađe angažman. A onda je usledio poziv koji je teško odbiti.

Svi znamo kakav je trener Tibodo, i svi znamo šta to znači za ovu grupu momaka – samo jedno, a to su dve stvari, red, rad i disciplina. Tibodo će zahajati klince Ar Džej Bereta i Obija Topina dok ne proplaču, dajući im velike minute i nadajući se da će ih taj spartanski trening ojačati da budu kvalitetni, i pre svega profitabilni igrači za Njujork Nikse koji godinama nisu faktor na velikoj sceni.

Svi bismo mi voleli da vidimo nešto više od Niksa, i većini ljudi spomen ovog imena izaziva posebnu emociju. Samo, pitanje je da li ovo vreme toleriše ove metode. Saznaćemo ubrzo – ili ne, jer je Tibs potpisao na pet godina...jadna deca.

Skoro sam mrtav, glava mi puca,
suviše za***avanja,
molim te, nemoj da gasiš svetlo
još jedna cigareta pre spavanja
(Još jedna cigareta pre spavanja, LP Priča o ljubavi obično ugnjavi, 1988)

Posvećeno Golden Stejt Voriorsima koji se, uprkos podmlađivanjima na nekim pozicijama, polako bliže kraju svog ciklusa u kojima su beležili solidne uspehe.
Voriorsi su imali užasnu sezonu lani, koju su iskoristili da afirmišu mlade igrače poput Kevona Lunija ili Erika Paskala. Trejdovali su za Endrua Viginsa, sa drafta doveli Džejmsa Vajzmena, sve je trebalo da legne po njihovom kad počne sezona 20-21. A onda, Klej Tompson povređuje ahilovu, i nekako cela stvar odlazi na još godinu pauze. Nisu ni sa Klejom Voriorsi bili neki bitan kandidat, ali nekome bi stigli da pomrse račune.

Svejedno, ne očekujte da odu bez praska. Stef Kari i dalje može da nabije četres’ svakome. Drejmond Grin će nervirati ljude. Vigins će pomoći. Ali sve ovo miriše na rastanak ubrzo – ne bukvalni, već metaforički. Rastanak od relevantnosti. Bilo je, doduše, lepo dok je trajalo. Inače, ovaj stih je kolega Bogun imao nameru da posveti Majamiju, ali ja sam mu našao bolju namenu.

Neće umeti da te cene, ako ih tučeš na poene, zato udri rođeni...
(Hleba i igara, LP Istina, 1985)

Posvećeno Nikoli Jokiću (stih isečen na pola da ne bude da propagiramo nekakvo nasilje i tome slično, koga zanima umeće da nađe ostatak), čoveku koji je u plej-ofu shvatio da je, kad igraš centra, najvažnije igrati centra i dominirati u tom aspektu.

U dveiljadedvajestoj godini nove ere, centarska pozicija u NBA ligi dosta je specifična. U ovoj eri saobraćajaca i poljoprivrednog oruđa koje pozira u reketu „braneći obruč“, sa rukama poput kamena koje u napadu nisu pouzdan faktor na dalje od metar i po od koša, Jokić se ponosno izdvaja svojom finesom i poznavanjem košarkaške igre. Ali, jedno je biti atraktivan u regularnoj sezoni, oduševljavati jućub pratioce svojim blesavim pasovima, a drugo spustiti se u stav kad dođe plej-of i biti surov jer takav je život.

U Orlandu, Nikola je pokazao da ume biti surov kad to zatreba. Zajedno sa sve boljim Džamalom Marejom, dva puta je izvlačio Nagetse sa ivice ponora i ostvario veliki uspeh plasmanom u finale zapadne konferencije. Sada, deluje da svi u Denveru znaju recept – kad zagusti, bacite mu dole, i on će da završi. A ove kerefeke neka budu začin za regularnu sezonu, uostalom, sad je tu i Faku Kampaco da dosoli kad zatreba. Samo neka se svi potrude da Nikola dobija što više lopti dole i biće ovo lepa sezona za Denver.

Priznajem da bih mešao malter za jedan običan ženski brushalter,
ja bih se odrek’o rođene braće za jedne čipkaste ženske gaće
(Volim volim volim volim žene, LP Mrtva priroda, 1981)

Posvećeno kome drugom do Džejmsu Hardenu, najvećem bekriji i bonvivanu grada Hjustona, koji je proveo pauzu između dve sezone u sveameričkoj turneji striptiz barova, i bio toliko revnosan u svojim ekstrakurikularnim obavezama da je čak stigao i da zakasni dva dana na pripreme, a kada je došao – došao je sa viškom kilograma kojih se ni autor teksta ne bi postideo.

Harden se sada nalazi u dosta komplikovanoj, a opet jako prostoj situaciji. Roketsi su pristali da mu ugovore trejd, i ostaje samo pitanje, kome, gde i kako. Nekoliko timova je u opciji – najglasnije se spominju Filadelfija (koja je rešila da u pregovore uključi i Bena Simonsa) i Milvoki. U igri su i neke druge franšize. U svakom slučaju, jedan od najboljih NBA igrača neće promeniti sredinu tek tako, pa očekujemo neki blokbaster koji će pošteno zatresti ligu.

A ako se ne desi? Bez brige, tu je Džon Vol koji je stigao iz Vašingtona – taman da ga čiča Harden uputi u striptiz scenu severnog Teksasa. Šta god bude, dosadno biti – neće.

Teoretski, ljubav lepo zvuči
malčice je drukčije u praksi
(Avionu slomiću ti krila, LP Priča o ljubavi obično ugnjavi, 1988)

Posvećeno Los Anđeles Klipersima koji su minule sezone na teži način saznali da nije dovoljno samo dati ugovore jakim slobodnim agentima i nadati se da će titula da se osvoji sama od sebe. Po milioniti put ljubitelji košarke su otkrili da „papir ne igra“, kolika god mu gramaža bila na merenju pred početak sezone, a da hemija nije samo predmet koji se dobija u sedmom osnovne (kako makar beše kad sam ja išao u istu).

I zaista, na papiru, Klipersi su skupili ekipu za titulu. Ko je mogao odoleti šampionskim prognozama, sada kada je stigao Kavaj Lenard sa svojim sveže pečenim „mogu ja to sam“ pobedničkim pedigreom formiranim u Torontu? Naknadno se ispostavilo da su Džeri Vest i drugari ipak napravili nekoliko krupnih grešaka u koracima – to što je Lenardu dozvoljeno da živi u San Dijegu i sam bira kad trenira i kad igre nije baš najbolje leglo starosedeocima u svlačionici, a šta tek reći o Polu Džordžu, čoveku koji se samoprozvao „Plej-of Pi“ i onda nestao baš tamo gde je trebalo da se pojavi u najboljem izdanju?

Ceh je u svakom slučaju platio Dok Rivers, a sada je na Tajronu Luu da vadi kestenje iz vatre. Vreme mu je ograničeno, jer već koliko dogodine može sve da ode u nepovrat.

A sebe bih na poklon dao bilo kome
jer niko od vas ne zna moje brodolome
(Neke su žene pratile vojnike, LP Pokvarena mašta i prljave strasti, 1981)

Posvećeno Viktoru Oladipu, koji je, ako je verovati tračevima, na samo korak od davanja oglasa u novinama da želi da ode iz Indijane, pa šta košta da košta.

Indijana je jedna od onih čudnih ekipa koji se iz sezone u sezonu motaju okolo nečega, i na kraju to nešto ispadne ništa. Prošle sezone, upravo je Oladipova povreda upropastila stvari, zatim je iz opticaja ispao i Domantas Sabonis – šta je mogao Majami osim da izvadi metlu iz ormana i počisti Pejserse iz plej-ofa, i tako zapečati sudbinu sirotog Nejta MekMilana koji nekako ispade grbav u celoj ovoj priči ničim izazvano.

Šta je sledeće za Indijanu? Verovatno još jedna godina oko šestog do osmog mesta i brz izlaz iz plej-ofa. Mada, zavisi dosta i od Viktora i njegovih vizija o sopstvenoj budućnosti.

’Alo pošta, javi jel’ to Crna Gora, Bar
sada ću vi da objasnim u čemu je stvar
(Crna Gora, Bar, LP Koza Nostra, 1990)

Ovaj nešto kriptičniji stih posvećen je Darku Rajakoviću koji je ove jeseni pustinju Finiksa zamenio rokenrolom Memfisa. Na prvi pogled, Crna Gora, Bar, Finiks i Memfis nemaju puno veze jedan sa drugime, ali stvari vam se povežu kada shvatite da je ova Čorbina numera samo prepev starog hita Čaka Berija „Memphis, Tennessee“. A kako je Darko rodom iz Čačka, nije bilo teško povezati dva i dva – tako da, Čačanin koji u prepevu peva o Memfisu je ključ ove male zagonetke.

Šalu na stranu, Darko je svoj dugogodišnji staž u NBA ligi pretočio u reputaciju jednog od najkvalitetnijih stručnjaka u polju rada sa mladim igračima. Nakon što je u Finiksu zamalo do plej-ofa doveo Devina Bukera, Diandrea Ejtona, Kamerona Džonsona i druge, uprava Memfisa javila se sa željom da Rajaković „kroz šake“ propusti možda i najtalentovanijeg mladog igrača u ligi danas, Dža Morenta, i tako mu pomogne da napravi iskorak u svojoj tek počeloj karijeri.

Tako da, ostatak lige nek’ se čuva – Morent je oprao ruke u Moravi, i spreman je da još jače napadne svoje ciljeve. Tenesi će gledati dobru košarku u narednim sezonama.

Ti si savršenstvo bez mane,
ti si deo vojničkih snova
(Lutka sa naslovne strane, singl, 1978)

Posvećeno operativnom kadru Los Anđeles Lejkersa (ovde računam i Lebrona Džejmsa), koji je, nakon trijumfalnog pohoda na Orlando, nekako uspeo da napravi gotovo neverovatan podvig tako što su šampionsku ekipu osetno pojačali i evo ih sada, ulaze u odbranu titule jači nego pre par meseci kada su Bron i Obrva dizali trofej u Diznilendu.

Ono što su Rob Pelinka i drugari postigli za jako malo vremena je stvarno hvalevredan podvig. Poziciju plejmejkera ojačali su Denisom Šruderom, koji je dobijen za skromnu cenu jednog pika i Denija Grina. Dotičnog Grina i Ejverija Bredlija će na šuteru zameniti pouzdani veteran Vesli Metjuz, Kentavijus Kaldvel-Poup dobio je novi ugovor, a trešnjica na torti je činjenica da sada na centru Lejkersi, umesto Dvajta Hauarda i Džavela Megija, imaju Montrezla Herela i Marka Gasola! Naravno, ostanak Antonija Dejvisa se nije dovodio u pitanje.

Da sam pisao ovakvu najavu pre dve godine, Lebron bi dobio „pogledaj dom svoj anđele, i skini paučinu s očiju“. Sada? Zaslužuju sve pohvale, jer su Lejkersi u pol poziciji da odbrane pehar.

Drukčije navike, drukčiji ljudi, daleka tutnjava voza
ponekad sudbina surovo sudi, konobar, još jedna loza
(Nazad u Veliki, Prljavi Grad, singl, 1980)

Posvećeno svima koji su ove sezone promenili sredinu i koji će je tek promeniti, da li trejdom ili potpisom, nije bitno. NBA je surov posao – teško se dolazi do jednog od tih 450 mesta koje ova liga nudi, a i kada dođete, zaštićeni ste koliko-toliko samo ako ste u onih elitnih jedan posto koji drže kontrolu nad svojom sudbinom.

Ostali? Danas se probudite u NBA, sutra vas pošalju u G-Ligu, prekosutra vas zovu nazad u NBA, u petak vas iseku, u subotu potpišete drugde, u nedelju vas trejduju, u utorak ste na avionu za Istanbul jer ste dogovorili ugovor sa Fenerom ili Efesom preko Zooma i ubrzano učite razlike između američke i evropske košarke. Da, lepo je biti košarkaški profesionalac, ali za veliku većinu, to je samo posao i svaki dinar treba da se zaradi.

Stoga, dajte još jednu lozu za sve pregaoce u ovoj struci, ljude koji nemaju tu sreću da ih nagrade supermaks ugovorima, i koji žive taj život od danas do sutra. Živeli!

Ne budi me bez razloga,
ne ustajem pre pola dva
(Ne budi me bez razloga, mini-LP Ne budi me bez razloga, 1983)

Posvećeno mojim kolegama novinarima, kao i svim ostalim ljubiteljima NBA, koji ulaze u novu sezonu zakrvavljenih očiju i gubitka sna. Ovu pesmu ne izvodi Riblja Čorba već solo Rajko Kojić, i tekst nije napisao Bora već Bajaga, ali nema veze – svi je pamtimo po Borinom vokalu, a i tako je fantastično prigodna za ovu situaciju.

Alo, ko vas čuva od zla?
Alo, nedostajem li ja?
(Alo, LP Istina, 1985)

Posvećeno Miši Aleksiću koji nas je zvukom svoje bas gitare više od četrdeset godina čuvao od zla.

Da Mišo, nedostaješ...

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.