NAJVEĆA ISTORIJA O SRBIMA U NBA LIGI: MONDO vodič kroz košarkašku geografiju Amerike!

Znate li onu pesmu Džonija Keša „I’ve been Everywhere“, u kojoj Džoni, kao narator koji ide peške nekim prašnjavim drumom, sreće namernika koji ga poveze, pa mu onda i otpeva u kojim je sve delovima Sjedinjenih Država bio? Ako ne znate, naći ćete je na Jutjubu, a ako guglate malo jače videćete i da je Kešova verzija tek neka sto devedeset i osma po redu (original je zapravo pisan sa australijskim toponimima), ali to sad nije bitno.

Pred vama je, dakle, možda i definitivna studija o tome kako su i kuda Srbi hodili ligom američkih profesionalaca. I pre nego što pročitate, evo nekoliko pravila koje ćemo koliko-toliko poštovati.

• U obzir dolaze samo igrači koji su imali ugovor sa nekim NBA klubom i proveli neko vreme unutar istog. Poželjno je bilo i da odigraju neki minut (u jednom slučaju smo napravili izuzetak, videćete već i kojem).
• Brojanje krvnih zrnaca je zaludan posao, ali ovde smo ipak napravili mali odabir – u izbor su ušli samo igrači koji su igrali za Srbiju, ili su rođeni u Srbiji, ili su makar igrali za neku SRJ/SCG selekciju. Dakle, nema braće Dragić, Mirotića, Luke Dončića i ostalih koji su nam i „bliski“, ali i „daleki“ – što naravno ne znači da ih povremeno nećemo spomenuti. Nema ni američkih Srba poput Zdravka Govedarice i „Pištolja“ Maraviča.
• Draft izbori, letnje lige i kamp ugovori se ne računaju, jer bih verovatno pre (skroz) osedeo nego sastavio definitivni spisak svih koji tu pripadaju...ali i tu ćemo pomenuti par zanimljivosti.
• Od ostalog osoblja pišemo samo trenere. Skauti...pa svaki tim ima nekog našeg. Bilo bi suludo sve to pobrojati.
• Da sve bude nekako čitljivije, pokušaću da vam ovu priču predstavim u obliku putopisa, a putopise nikad nisam pisao. Obećava, zar ne?

Spremni dakle? Odlično. Krećemo...a da. Ne još. Samo još jedna stvar – ako sam nekoga slučajno zaboravio, oprostite me. Nije ni ovo bilo lako sve popisati. Trudio sam se, proveravao šest puta, pa onda proveravao provere, ali čovek prosto nikada nije siguran. Pa me ispravljajte i psujte po komentarima slobodno kako vam duša išta. E sad kad sam se ogradio, sad i definitivno možemo da krenemo.

Počnimo, elem, od Njujorka – grada koji bi doseljenici uglavnom prvi videli kada bi brodom stizali u Sjedinjene Države. U Niksima, Srbi nisu ostavili nekog bitnijeg traga – Darko Miličić se tu zadesio u svom NBA proputovanju u sezoni 2009-10, i odigrao tek osam utakmica sa prosekom od dva poena. Velika Jabuka, dakle, još uvek čeka nekog Srbina da obraduje navijače ove slavne franšize. To je 2017. recimo mogao biti možda Ognjen Jaramaz, na koga Niksi inače polažu prava i koji je tog leta igrao letnju ligu za ovaj tim, ali do transfera još nije došlo. Ili Miloš Vujanić, koji je takođe bio njihov draft izbor 2002.

U susednom Nju Džerziju smo doduše bolje stajali – taj tim je već neko vreme u Bruklinu, ali dok se košarka igrala sa druge strane Džordž Vašington mosta, boje „mrežica“ branili su Nenad Krstić i Mile Ilić. I dok „Jao Mile“ nije ostavio neki trag u istoriji Netsa (pet utakmica bez poena u sezoni 2006-07), popularni Krle je u četiri godine boravka u državi Tonija Soprana, Brusa Springstina i Džona Bon Džovija ubeležio dosta lepih nastupa. Odigrao je čak četiri sezone, uglavnom kao starter, a najbolji utisak ostavio je 2005-06 kada je na 80 utakmica imao prosek od 13.5 poena i 6.4 skoka.

Severoistočno od Njujorka i Nju Džerzija, u regiji poznatoj po imenu „Nova Engleska“, Boston Seltiksi su veliko NBA ime – jedno od najvećih. Ipak, ni tu, kao u Njujorku, Srbi nisu pisali previše stranica istorije. Već spomenuti Krstić i Miličić su imali kratke epizode u saveznoj državi Masačusets – ovaj potonji je štaviše odigrao svega pet minuta u zelenom dresu. Saša Pavlović se zadržao nešto duže, u sezoni 2010-11 sedamnaest, a u onoj narednoj 45 mečeva, uz deset plej-of susreta.

Istorija naših u Bostonu mogla je izgledati potpuno drugačije da je krajem sedamdesetih Dražen Dalipagić realizovao svoj potencijalni transfer u Seltikse. „Praja“ je, međutim, znao da bi to značilo kraj njegovog mandata u reprezentaciji Jugoslavije, pa je ipak procenio da ga više zanima da osvaja medalje sa Kićom i Mokom.

Blizu Seltiksa je početkom devedesetih bio i Aleksandar Đorđević, koji se zamalo izborio za mesto na rosteru uz Larija Birda i ostale. Doskorašnji selektor Srbije je prošao „sito i rešeto“ u trening kampu „Kelta“, i ušao u najužu moguću konkurenciju za garantovani ugovor. Posao je u poslednjem času pokvario Brajan Šo koji se vratio iz rimskog Virtusa i tako odložio Saletov NBA debi za nekih šest godina.

Nazad smo južno, jer se dalje od Bostona profi košarka na najvišem nivou ne igra u tom pravcu. U „gradu bratske ljubavi“, Filadelfiji, takođe ne videsmo previše srpskog basketa. Navijači Siksersa imali su priliku da gledaju Bobana Marjanovića u tridesetak okršaja 2019., od čega jedanaest u plej-ofu – ruku na srce, Bobi je u Siksersima imao najbolje proseke karijere, sa 8.2 poena i 5.1 skokom.

Nedaleko odatle, u prestonici svih Amerikanaca Vašingtonu, imali smo samo Ratka Vardu, koji čak nije ni upisao zvaničan nastup ali ćemo ga svakako uneti u statistiku jer je definitivno bio član kluba. Strogo poslovno gledano, novi član „Čarobnjaka“ Deni Avdija je Izraelac, ali pošto vuče korene iz Globočice, goranskog sela sa samog juga Metohije, možemo ga makar i spomenuti u ovom tekstu. Uostalom, to je on sam rekao tokom svog predstavljanja na minulom NBA draftu.

Južnije niz istočnu obalu već imamo o nečemu da pišemo. Prvi Srbin u Severnoj Karolini, barem što se košarke tiče, bio je ni manje ni više nego Vlade Divac, koji je odigrao dve odlične sezone za Šarlot Hornetse između 1996. i 1998. (12.6 poena i 9 skokova u prvoj, te 10.4 poena i 8.1 skok u drugoj). Divac, koji je inače stigao u trejdu za draft prava Kobija Brajanta, je bio deo startne petorke u kojoj su još igrali i Dejvid Vesli, Glen Rajs, te nažalost preminuli Bobi Fils i Entoni Mejson – igrali su dopadljivu košarku i u drugoj Divčevoj sezoni stigli i do polufinala istoka. U Šarlotu smo na kratko videli i Vladu Radmanovića, koji je 2009. odigrao četrdeset utakmica za tadašnje Bobketse.

Bogdan Bogdanović je najnoviji „srpski soko“, ali ne i prvi Srbin koji je igrao košarku u „državi bresaka“ Džordžiji. Ta čast pripala je Željku Rebrači, makar i samo na papiru – on je u Atlantu došao trejdom iz Detroita pred sam kraj sezone 2003-04, i odigrao tek tri utakmice (ukupno 25 poena i devet skokova). 

Iako Vikipedija Peđu Drobnjaka vodi kao Crnogorca, on se sigurno neće naljutiti što smo ga prisvojili za potrebe ovog teksta, uzevši u obzir da je tolike godine proveo u Partizanu, igrao za reprezentaciju SRJ te i dan-danas živi u Beogradu – on je u Atlanti proveo sezonu 2004-05, neposredno pred povratak u Evropu i Taukeramiku (i odmah posle Rebrače, dakle), i na sedamdeset i jednom meču beležio prosečno 8.4 poena i 3.4 skoka. Sedam godina posle njega, jednu sezonu u „Hotlanti“ upisuje i Radmanović, uz prosek od tek četiri i po poena po utakmici.

Ovde, opet, moramo pomenuti još jedan „šbbkbb“ scenario, a to je slučaj Žarka Paspalja iz sezone 1996-97. Nakon odličnog turnira koji je odigrao u Atlanti kao član Jugoslavije, Paspalj je imao garantovani ugovor sa Hoksima – ipak, tokom kampa došlo je do izvesnih privatnih komplikacija, pa je sporazum raskinut na zahtev našeg košarkaša koji je karijeru nastavio u pariskom Rasingu. Formalno, „Palja“ je definitivno bio član Atlante, pa kad već spominjemo Vardu, možemo i njega ovde.

Dalje južno na Floridi, zatičemo nešto malo srpske istorije u Orlandu, i nešto više u Majamiju. U Orlandu, opet, pišemo samo Darka Miličića koji je tamo proveo dve sezone (deo 2005-06 i celu 2006-07) i igrao verovatno svoje najkvalitetnije NBA minute. Spreman da se pokaže nakon tri godine tavorenja u Detroitu, Miličić je za Medžik odigrao ukupno 114 utakmica uz nešto ispod osam poena i oko pet skokova u proseku. Nikolu Vučevića ipak nećemo prisvajati jer je crnogorski reprezentativac, ali spomenimo ga – on je već sada zasenio Darkov učinak, i „preti“ da postane velika stavka u košarkaškoj istoriji ovog grada. Orlando je par meseci bio dom i Igoru Kokoškovu, koji je završio sezonu 2014-15 u štabu Medžika.

Velika većina nas vezuje Majami Hit za Predraga „Sašu“ Danilovića, ali pre njega ipak moramo spomenuti Miloša Babića. Visoki Kraljevčanin, koji je igrao tri godine na Tenesi Tek univerzitetu, je u sezoni 1991-92 odigrao devet utakmica za „Vrelinu“ i upisao ukupno osamnaest poena. Nakon toga on se vraća u Evropu, gde će između ostalih zaigrati i za Slogu iz svog rodnog grada, kao i mnoštvo drugih klubova širom starog kontinenta.

Danilović je u Majami stigao 1995. i brzo se nametnuo kao bitan igrač, a naširoko smo o tome pisali pre koji mesec u onom tekstu o toj ekipi, pa bih vas kulturno usmerio tamo ako vas već zanima kako je to prošlo. Ovde, samo kratko – sedam trojki u „Gardenu“, trejd u Dalas, i prokleti Vošon Lenard. Ukratko, moglo je mnogo bolje...i ne, već smo se dogovorili da Goran Dragić ne ulazi u diskusiju ovde.

Otiđimo sada malo dalje od Atlantskog okeana – preciznije, kojih dve hiljade kilometara severno do regije pet velikih jezera (Superior, Iri, Hjuron, Mičigen i Ontario) na granici sa Kanadom. Detroit Pistonsi su imali nekoliko srpskih akvizicija, i to mahom na poziciji centra – već spominjani Rebrača, Varda i Miličić su svi otpočeli svoje NBA karijere u centru američke auto-industrije. Naravno, uvek se prvo spomene Darko, koji je u Mičigen stigao kao drugi pik na draftu i stigao i da osvoji šampionski prsten u svojoj prvoj sezoni, postavši jedan od retkih Srba koji je osvojio NBA titulu. Ipak, sumnjam da se on rado seća svog boravka u Pistonsima, uzevši u obzir da se nikako nije slagao sa Lerijem Braunom i da ga tamošnji navijači verovatno prevashodno pamte kao najveći draft promašaj u istoriji kluba.

Rebrača je u Detroit stigao dve godine pre Miličića, i igrao solidno kao prva centarska rezerva, uz nekih konstantnih šest i po poena i tri i po skoka u proseku – njemu je ta titula promakla bukvalno za dlaku, jer je poslat u Atlantu pred kraj regularne sezone 2003-04. Ruku na srce, Pistonsi su za njega u tom „dilu“ dobili Rašida Valasa, tako da ne može se reći da su loše prošli...Vardin učinak svodi se na jednu utakmicu - šest minuta, pet poena i jedan skok u porazu protiv Finiks Sansa dvanaestog februara 2002.

Jedini Srbin koji je vršio košarkaške dužnosti u Detroitu a da nije bio centar zove se, pogađate, Igor Kokoškov. Današnji selektor Srbije proveo je čak pet sezona kao pomoćnik u stafu Lerija Brauna i kasnije pokojnog Flipa Sondersa, od 2003. do 2008., osvojivši usput i prsten NBA šampiona 2004.

Poslednji „Orao“ u Mičigenu za sada ostaje Boban Marjanović, koji je odradio dve nepune sezone za Pistonse između 2016. i 2018. I on je, kao i prethodni sa ovog spiska, igrao „tanke“ minute, uprkos činjenici da je doveden kao solidno pojačanje iz San Antonija – iz neznanih razloga, Sten Van Gandi u njega baš i nije imao previše poverenja, pa je tako za sve to vreme odigrao tek pedeset i četiri utakmice (koliko je odigrao i u San Antoniu tokom regularne sezone 2015-16).

Južno od Mičigena, na obali jezera Iri, nalazi se Klivlend – ovde je najveći trag ostavio Saša Pavlović, koji je za Kavalirse odigrao pet punih sezona i preko dvesta pedeset mečeva. Pavlović je često za „Kavse“ i počinjao utakmice, a najbolje partije pružio je tokom sezone 2006-07, kada je bio deo ekipe koja je igrala NBA finale i glatko izgubila od San Antonija.

U toj sezoni beležimo i njegov najbolji individualni skor, sa devet poena po meču i lepih 40.5% sa trojke. Ko prati NBA zna da Lebron Džejms odvajkada pažljivo bira svoje saigrače, tako da se Pavlovićeve brojke definitivno moraju poštovati. Navijači Klivlenda pamte i Miloša Babića, ali ne tako živopisno – njemu je Klivlend bio prva stanica nakon Tenesi Teka 1990., i odigrao je tek dvanaest utakmica za „Konjanike“ – opet, tu je i Kokoškov, sa godinu dana provedenih u štabu Majka Brauna (2013-14).

Jugozapadno od Klivlenda, na nekih pet sati vožnje nalazi se Indijanapolis. Tu je zamalo 1997. završio Saša Danilović, koji se ipak opredelio da se vrati u Italiju, konkretnije u Virtus. Ipak, Pejsersi će dočekati svog sjajnog srpskog šutera devet godina kasnije u obliku Peđe Stojakovića, kojeg su Kingsi poslali u zamenu za Rona Artesta. Stojaković je u prestonici savezne države Indijana odigrao četrdeset utakmica i ostvario prosek od 19.5 poena i 6.3 skokova. Na srednjem zapadu mu se život nije previše svideo, pa je već sledeće sezone otišao u Nju Orleans.

Nastavljamo putovanje na severozapad, pa stižemo do savezne države Ilinoj. Čikago važi za veliki srpski grad, ali to se do sada nije pokazalo kao košarkaška istina. Crveno-crni dres Bulsa nosila su tek dva Srbina – Dragan Tarlać i Vlada Radmanović (Nikolu Mirotića izuzimamo iz ove računice, nažalost). Ovaj prvi došao je 2001. sa reputacijom najboljeg centra Evrolige, ali mu NBA stil nikako nije odgovarao – zadržao se svega jednu sezonu, tokom koje je odigrao četrdeset i tri utakmice i beležio tek 2.4 poena u proseku.
Radmanoviću je „vetroviti grad“ bio poslednja NBA stanica – jedanaest godina posle Tarlaća, Vlada je kao „Bik“ odigrao svoju najslabiju NBA sezonu, sa tek poenom i po u proseku na dvadeset i pet mečeva. Srbi iz Čikaga će dakle svoju utehu i ove sezone nalaziti u gostovanjima Denvera i drugih ekipa gde srpski košarkaši imaju bitnu ulogu – setite se samo priča košarkaša Sakramenta kako su ih u „Junajted Centru“ dočekivali tokom svojih slavnih godina.

Severno od Čikaga, u najvećem gradu savezne države Viskonsin Milvokiju, košarkom se bavio samo jedan Srbin – Miroslav Raduljica. „Don Radule“ je stigao u Bakse kao slobodan agent na leto 2013., i zadržao se samo jednu sezonu, u kojoj je ostvario pristojne brojke naspram tanke minutaže – 3.8 poena i 2.3 skoka za 9.7 minuta u igri u ukupno četrdeset utakmica. Njegov je legat među „jelenima“ trebalo da nastavi Bogdan Bogdanović, ali i sami znate šta se desilo tokom nedavnih pregovora. Inače, jedno kratko vreme je član Milvokija bio i Aleksandar Radojević, koga ja barem ne računam ovde jer je bio reprezentativac Bosne i Hercegovine, ali hajde da ga spomenemo – on je, kao i Varda u Vašingtonu, bio samo na papiru član Baksa, bez upisanog nastupa.

Pregled istočne konferencije završavamo kratkim odlaskom „preko grane“ – u kosmopolitskom Torontu, takođe gradu sa zamašnom srpskom dijasporom, igrao je samo Peđa Stojaković i to tek dve utakmice tokom sezone 2010-11. Stojaković je te sezone inače i završio karijeru, ali u dresu Maveriksa, koji su ga potpisali nakon što su ga Reptorsi otpustili u januaru 2011. Tu je opet i Radojević, koji je tri sezone bez previše uspeha bio član ove ekipe, ali kao što rekoh na njega i ne računamo (drugi put).

Za početak pregleda zapada ostajemo u „komšiluku“, u društvu ekipe koja spada u rekordere sa najviše Srba na svom platnom spisku. Reč je, naravno, o Minesota Timbervulsima, čiji je dres nosilo čak šest naših zemljaka. Miličića, Pavlovića i Raduljicu smo već „očešali“, i njih ovde spominjemo ukratko – Raduljica je u Minesoti odradio dva desetodnevna ugovora u januaru 2015., i nastupio na pet utakmica. Pavlović je odradio celu sezonu 2009-10 kao stabilna rezerva, uz 3.7 poena u proseku.

Miličić je stigao kao veliko pojačanje tokom sezone 2009-10 – nedugo po okončanju iste potpisao je četvorogodišnji ugovor vredan dvadeset miliona dolara (u ono vreme solidna cifra), i generalni menadžer Minesote Dejvid Kan ga je nazvao „nebeskim darom“, uporedivši ga sa Vladom Divcem i Krisom Veberom. Iako je njegov mandat u Timbervulvsima počeo dobro (u sezoni 2010-11 ostvario je najbolje učinke karijere, sa 8.8 poena i 5.2 skoka, te dve blokade u proseku), ubrzo je počeo da stagnira, gubi minute i na kraju i mesto u timu, koji ga je otpustio na kraju sezone 2011-12.

Drugi trio čine, hronološki poređano, Igor Rakočević, Marko Jarić i Nemanja Bjelica. Rakočeviću je odlazak u Minesotu 2002., koja ga je inače i draftovala sa 51. mesta dve godine pre nego što je i fakat stao na parket Target Centra, predstavljalo ostvarenje davnašnjeg sna – on je za „Vukove“ odigrao ukupno tek 244 minuta, uz svedene proseke od 1.9 poena i 0.8 asistencija na ukupno četrdeset i dve utakmice. Njegov nekadašnji saigrač iz Crvene Zvezde (makar i u tih par prijateljskih) i reprezentacije Jarić odigrao je tri kvalitetne sezone između 2005 i 2008, a najbolje partije pružio je 2007-08 sa 8.3 poena, 4 asistencije i tri skoka u proseku.

Poslednji u „čoporu“ ostaje Nemanja Bjelica, koji je po stažu odmah uz Jarića – i on je ostao pune tri sezone u državi čuvenoj po svojoj prirodi, a naročito jezerima. „Beli“ je najbolje igrao tokom sezone 2017-18 – učestvovao je u 67 mečeva, od čega 21 kao starter, i važio je za pouzdanu opciju sa „streč četvorke“, uz 6.8 poena i odličnih 41.5% u šutu za tri. Spomenimo ovde i Aleksandra Džikića, koji je u štabu Timbervulvsa vršio ulogu pomoćnika od 2005. do 2007.

Treba ipak ovde dodati i Nikolu Pekovića, crnogorskog reprezentativca koji se proslavio u dresu Partizana i sedam godina bio igrač Timbervulvsa (sedmu godinu nije nastupao zbog povrede). Snažni centar je u najboljim danima imao vrlo respektabilne proseke – sezonu 2013-14 okončao je sa odličnih 17.5 poena i 8.7 skokova. On ne ulazi u zvaničnu „srpsku statistiku“, ali je važan igrač za region i odigrao je nekoliko fantastičnih sezona za crno-bele.

Iz hladnog Mineapolisa idemo duboko na jug, u saveznu državi Tenesi – u njenom krajnjem jugozapadnom kraku, na obali Misisipija i tromeđi sa Arkanzasom i saveznom državom koja deli ime sa malopre pomenutom velikom rekom nalazi se grad Memfis. U prestonicu rokenrola, nadaleko poznatu po „San Rekordsu“, diskografskoj kući velikog Sema Filipsa koja je lansirala imena poput Elvisa Preslija, Džonija Keša, Karla Perkinsa i Džeri Li Luisa, košarka je preko Vankuvera stigla 2001.

Prvi Srbin ovde bio je Darko Miličić, koji se zadržao dve sezone, između boravka u Orlandu i Njujorku. Prema sopstvenom iskazu, Darko je u Memfisu proživeo najteže dane svoje karijere, „zaglavljen“ u timu koji nije igrao dobro i u gradu koji uopšte nije odgovarao njegovom karakteru.

Slabe uspomene iz Memfisa vuče i Marko Jarić, kome je to bio poslednji od tri NBA tima – on je godinu dana bio i saigrač sa Darkom, 2008-09, i beležio najgore brojke u karijeri (2.6 poena i 1.4 asistencija). Zamalo je i "Grizli" 2017. postao Rade Zagorac, ali ipak nije uspeo da odigra nijedan minut za ovu franšizu, uprkos potpisanom ugovoru.

Dok čitate ovaj tekst, član Grizlija je na papiru i dalje Marko Gudurić, ali mu američke kolege predviđaju neizvesnu budućnost – levoruki snajper iz Priboja bio je projektovan kao šutersko pojačanje kada je stigao na leto 2019., međutim nije ispunio očekivanja (3.9 poena, 30% za tri) i sada je pitanje hoće li početak nailazeće sezone dočekati na rosteru. Čovek koji će sledeću sezonu sigurno živeti u Memfisu je zato Darko Rajaković, trener koji je stigao iz Finiksa sa reputacijom jednog od najboljih stručnjaka za razvoj mladih talenata, i od koga se očekuje da dodatno unapredi igru mladih „Grizlija“ Dža Morenta i Džarena Džeksona.

Parobrodom niz Misisipi idemo sve do Lujzijane i Nju Orleansa, grada džeza i kreolske kulture nastale pod francuskim uticajem. Tamo je značajni košarkaški trag ostavio Peđa Stojaković, koji je, kao što smo već najavili, posle Indijane 2006. baš tu potražio svoju sreću. U gradu koji se popularno zove „Big Izi“, Peđa je odigrao četiri sezone i načeo još jednu – bio je standardan član ekipe koja se borila za svoje mesto u teškoj zapadnoj konferenciji, igrajući sa Krisom Polom, Tajsonom Čendlerom i drugima. Njegova najbolja individualna sezona bila je 2007-08, u kojoj je prosekovao 16.4 poena, uz sjajnih 44% za tri i 93% sa penala. Mnogo kraće od njega za tadašnje Hornetse, a današnje Pelikanse igrao je i Saša Pavlović – 2011. pojavio se u četiri utakmice, i postigao ukupno četiri poena, ali, kuriozitetno, i udario četiri rampe.

Prirodan sledeći korak u našem proputovanju bio bi Teksas, koji ćemo za sada ipak preskočiti. Preko Arkanzasa stižemo u Oklahoma Siti, mesto u kojem su se nakon progona iz savezne države Vašington udomili pokojni Soniksi, danas poznatiji pod imenom Tander. Među „gromovnicima“ imamo i igračke, i trenerske predstavnike – prvi je Nenad Krstić, koji je kod „Sunera“ proveo nepune tri sezone nakon kratke avanture 2008. u Podmoskovlju gde je bio član Trijumfa. Gotovo sve vreme Krle je igrao startera, čineći integralni deo ekipe u kojoj su žarili i palili Kevin Durent, Rasel Vestbruk i Džejms Harden, i najproduktivnija sezona bila mu je 2009-10, u kojoj je startovao u svakoj od 76 odigranih utakmica (plus šest u doigravanju), uz proseke od 9.7 poena i 5.5 skokova po meču.

Krstićev „naslednik“ u Oklahomi biće Aleksej Pokuševski, sveže pristigao na ovogodišnjem draftu. On je projektovan kao neko ko će se isplatiti na duže staze, i sumnjam da ćemo ga previše gledati ove godine – mada, uzevši u obzir da su u Oklahomi od osoblja trenutno ostali samo kafe kuvarica i ekonom, ko zna. Što se trenera tiče, tu je ponovo Darko Rajaković. Darko je pre priključivanja stručnom štabu Tandera dve godine vodio njihovu filijalu Tulsa Sikstisikserse, a zatim proveo i pet sezona kao pomoćnik pri prvom timu, od 2014. do 2019.

Dalje na zapad stižemo u Kolorado, preciznije, Denver. O Nikoli Jokiću znate sve, i glupo je tu išta i dodavati, osim možda trenera Ognjena Stojakovića, koji je u sistemu Nagetsa još od 2013, gde je prvo radio kao video koordinator. Sjajni Nikola međutim nije bio prvi srpski centar u Denveru – tu laskavu titulu poneo je bivši igrač Crvene Zvezde Rastko Cvetković, koji se u Stenovitim planinama obreo 1995, odigrao četrnaest utakmica i zaradio čuveni nadimak „Džems Bond“, dodeljen zbog proseka od 00.7 poena po utakmici. Osim njih dvojice, za „Grumenje“ je nastupao i nekadašnji bek Partizana Predrag Savović, i to u sezoni 2002-03 – odigrao je 27 utakmica uz prosek od 3.1 poena.

Autoput sa oznakom „70“, koji počinje (preciznije završava, ali OK) čak tamo negde kod Baltimora, vas iz Denvera dovodi do Jute. Za „džezere“ iz Nju Orleansa zvanične utakmice odigrao je samo Saša Pavlović, na samom početku svoje desetogodišnje NBA epizode – kao ruki u sezoni 2003-04, odigrao je 79 utakmica uz prosek od 4.8 poena. Bila je to inače prva posle iksilion godina u Solt Lejk Sitiju da publika nije gledala Karla Melouna i Džona Stoktona u dresu domaće ekipe. Tu je naravno i Igor Kokoškov (asistent od 2015 do 2018), a tu je i Alek Radojević sa njegovih tuce utakmica tamo negde 2004 na petu. Ali njega, da naglasimo treći put, ne brojimo.

Preskačemo Ajdaho, kao i pre njega Vajoming, Montanu, te obe Dakote, Nebrasku i Kanzas, jer tamo profesionalne košarke (više) nema. Nema je nažalost ni u Sijetlu, pa opet pomenimo Vladu Radmanovića i Peđu Drobnjaka, koji su stigli istog leta dve’iljadeprvog. “Vlad Rad” je bio lutrijski pik Supersoniksa, i odigrao je četiri i po sezone za franšizu koju pamtimo po čarolijama Pejtona i Kempa. Drobnjak je posle dve otišao u Los Anđeles.

U Portlandu smo se isto slabo istakli. Saša Đorđević je odmah nakon olimpijskih igara u Atlanti 1996. stigao na pacifički severozapad i zadržao se jedva koji mesec – nakon osam utakmica i dvadeset i pet postignutih poena (pet od sedam trojke, da napomenemo), “Sale Nacionale” je shvatio da ovo nije nešto po njegovom ukusu, spakovao se i otišao u Barselonu.

Na proputovanju kroz Oregon bio je i Saša Pavlović, neposredno pre nego što se vratio u Evropu, tj. Partizan – stigao je u nekom trejdu tri tima gde su razmenjeni igrači poput Kortnija Lija i Džadžuana Džonsona 2012., odigrao trideset id evet utakmica (2.6 poena u proseku) i završio svoju NBA karijeru. A kad smo već spomenuli i Pekovića i Radojevića, grešno je ne dodati im i Slavka Vraneša na spisak, sa svojom jednom odigranom utakmicom u dresu Blejzersa. Dobro, i Marka Kešelja koji je odigrao jednu letnju za njih.

NBA Srbi su mnogo voleli (i pretpostavljam i dalje vole) Kaliforniju, pa stoga ne čudi da je ova savezna država na obali Tihog okeana često umela da udomi naše košarkaške profesionalce. Nogu je povukao naravno Vlade Divac svojim dolaskom u Los Anđeles Lejkerse 1989., uhvativši tako “šoutajm” eru Medžika Džonsona i Karima-Abdul Džabara na zalasku.

Vlade je u tom prvom mandatu odigrao punih sedam sezona za “jezeraše”, igrao jedno NBA finale 1991. (i izgubio ga od Majkla Džordana), i ostao zapamćen kao jedan od najboljih igrača čuvenog tima u eri između dve dinastije. Zajedno sa Edijem Džonsom i Nikom van Ekselom činio je retku konstantu u toj ekipi u godinama posle Medžika, Karima i ostalih superzvezdi osamdesetih. Pomenimo čisto opet i da je u razmeni za Šarlotom za njega bezecovan mladi Kobi, nije zgoreg. Vlade je takođe stigao i da završi svoju bogatu NBA karijeru u gradu anđela, odigravši svega petnaest mečeva u sezoni 2004-05.

Osim Divca, dres Lejkersa nosio je još samo Vlada Radmanović, kojeg navijači tog kluba pamte malo po dalekometnoj paljbi, a malo i po “aferi snoubord”, o čemu se možete naknadno informisati uz malo istraživanja. U Klipersima, zato, nas je bilo oho-ho – Jarić (2002-05), Radmanović (2005-06), Drobnjak (2003-04), Rebrača (2004-07) i Marjanović (2018-19) su već svi spomenuti na ovaj ili onaj način, te im nećemo posvetiti puno vremena – svi su uglavnom imali stabilne uloge rezervista izuzev Jarića (preko 150 utakmica i starter u barem dve trećine istih), a neki starterski staž u onih trideset mečeva što je igrao tamo ima i Radmanović (10.7 poena u proseku).

Nešto više pažnje posvetićemo elem Milošu Teodosiću. On je na leto 2017. stigao u “jedrenjake” kao neko o kome se godinama pričalo u kontekstu najboljeg igrača koji ne igra NBA, i rani utisak je bio da će njegove plejmejkerske veštine odlično komplementirati kvalitet koji poseduju Blejk Grifin i drugovi. Nažalost po sve, Miloš je vrlo brzo doživeo povredu stopala koja će ga pratiti tokom celog NBA boravka – plantarni fascitis, neugodna stvar sa kojom je pre njega kuburio i Peđa Stojaković, ga je drastično ograničio u učinku, pa će ga tako navijači Klipersa pamtiti pre svega kao nedosanjani san. U šezdeset odigranih utakmica beležio je prosečno osam poena i četiri asistencije.

Od Los Anđelesa do San Fransiska možete kopnom stići na dva načina. Prvi, drastično kraći ali i dosadniji, put vas vodi čuvenom “peticom” koja se prostire od meksičke do kanadske granice. Usput ćete, doduše, viđati samo brda i krave, pa zato ipak preporučujem prijatnu scensku vožnju “kecom” uz Pacifik, i kratke pauze u mestima poput Malibua, Santa Barbare, Karmela (gde je gradonačelničku dužnost obavljao Klint Istvud), Montereja i sličnih. Srpsku istoriju Voriorsa zamalo je načeo još 1990. Žarko Paspalj, čiji je trejd u Golden Stejt propao jer su Voriorsi ipak umesto njega uzeli pokojnog Kristijana Velpa. Posle njega je dres “Ratnika” mogao da zaduži i Saša Danilović, ali su njegova prava prosleđena u Majami.

Ostalo je, dakle, na Žarku Čabarkapi da bude prvi u plejadi naših (kažem “naših” jer ga opet listaju kao Crnogorca, ali ako smo Drobnjaka zaveli kao našeg, moramo onda i Žarka koji je rođen u Zrenjaninu i osvojio zlato 2002. u Indijanapolisu) u oblasti oko San Fransisko zaliva. Žarko je stigao u trejdu za neke pikove iz Finiksa 2005. i zadržao se dve sezone – njegov ceo NBA boravak upropašten je povredama, pa ni u Voriorsima, nažalost, nije bilo mnogo drugačije.

Odmah posle Žarka 2007. na scenu je stupio Kosta Perović. Kosta je svojih godinu dana u Kaliforniji podelio igrajući malo za Voriorse (sedam utakmica, 1.4 poena i 1.9 skokova u proseku), a malo za razvojni tim iz Bejkersfilda – napustio je NBA i otišao u Valensiju, a kasnije je branio boje i Barselone i Malage. Ostaje doduše sjajna anegdota kako je to izgledalo kada se našao oči u oči sa Šekilom O’Nilom, koju možete ispratiti u njegovom gostovanju u mom podkastu od pre godinu i kusur.

Dve sezone “ratničkog” staža piše i Vlada Radmanović (2009-11, uz oko šest poena proseka), a srpska kolonija u zalivu značajno se pojačala 2013. dolaskom Nemanje Nedovića i Ognjena Kuzmića. Nedović nije dobio mnogo prostora za igru, što je i logično uzevši u obzir da su mu konkurenti za minute bili Stef Kari i Klej Tompson – njega NBA entuzijasti pamte verovatno po tome što je poslednji pik pročitan na draftu od strane pokojnog Dejvida Sterna (inače su ga draftovali Sansi, ne Voriorsi – čisto da se naglasi). Kuzmić je ostao dve sezone, uglavnom igrajući za filijalu iz Santa Kruza uz poneki nastup za matični klub (četrdeset mečeva, od čega tri u plej-ofu) – svejedno, iz te avanture uspeo je da zaradi šampionski prsten.

Danas, u Voriorsima je aktivan Alen Smailagić. Momak iz Koteža je prošle sezone odigrao četrnaest utakmica i nagovestio potencijal, a ljudi iz kluba su puni hvale kada pričaju o njemu. Njegov ostanak u Golden Stejtu znači da su Voriorsi sada u trostrukom “remiju” sa Klipersima i Timbervulvsima – svako je imao po šest naših igrača.

Kojih sat i po vremena od San Fransiska nalazi se prestonica Kalifornije Sakramento, mahom u nas poznata zbog košarke. O Sakramentu i uticaju srpskih košarkaša na isti ste već imali obiman tekst u ovoj sekciji, pa ne moramo da se ponavljamo – samo ćemo nabrojati aktere. Vlade Divac, Peđa Stojaković, Bogdan Bogdanović, Igor Kokoškov i Nemanja Bjelica...i samo ovaj poslednji je, barem u datom trenutku, još uvek tamo.

Sakramento je inače za vreme Vlade Divca kao generalnog menadžera često umeo da se nađe zemljaku kad je potrebno, pa su tako na kampove letnje lige dolazili i Vlado Šćepanović kao treneri, dok su Luka Mitrović i Vanja Marinković , između ostalih, još uvek neostvareni draft izbori “Kraljeva”. Šta tek reći o Dejanu Bodirogi, na kojeg su prava Kingsi pustili tek pre neku godinu, barem čitavu deceniju nakon njegovog odlaska u penziju.

Da u Kaliforniji ima još timova, Srbi bi našli način da igraju u njima. Ovako, idemo istočno od Sakramenta u Nevadu, pa se od jezera Taho spuštamo na jugoistok, prolazimo Las Vegas i stižemo u pustinju Finiksa. U najvećem gradu Arizone, opet, slično kao i u Portlandu – samo Žarko Čabarkapa, koji je ruku na srce dobro gurao dok mu Deni Fortson na krajnje grub način skratio ruki sezonu 2003-04, te “zamalo” Bogdan Bogdanović kojeg su Sans draftovali, pa odustali.

Trenerski, zato, ovde stojimo mnogo bolje. Igor Kokoškov, prethodno asistent u Sansima između 2008 i 2013, je 2018. ispisao istoriju NBA lige postavši prvi strani šef struke jednog NBA tima. Godinu dana nakon Igora, mlade igrača Sansa mentorisao je Darko Rajaković kao jedan od glavnih pomoćnika Montija Vilijamsa – u Finiksu je u sezoni 2010-11 kao asistent službovao i Nenad Trajković, danas trener Studentskog Centra iz Podgorice.

Autoput sa oznakom “10” će nas sada dovesti do naše konačne destinacije. Prvo Tuson, pa onda par sati kroz Novi Meksiko, i eto nas konačno u Teksasu kod El Pasa, na obali reke Rio Grande koja je inspirisala mnoge, a najviše slavnog reditelja kaubojaca Džona Forda i bradate bluzere iz ZZ Top. Prvo odredište, naravno, San Antonio – pravac kod „ludog Srbina“ Grega Popoviča, koji je kumovao i prvom srpskom igraču u NBA 1989, Žarku Paspalju. I Paljina je priča poznata – malo minuta, malo poena, nesuglasice sa (kim bi drugime?) Lerijem Braunom. Ipak, njegova uloga pionira ostaje zabeležena, uzevši u obzir da su Sparsi posle njega krenuli da nižu uspehe na međunarodnom tržištu.

Do sledećeg Srbina, međutim, publika će u ovom delu Teksasa čekati dvadeset i pet godina, kada je na vrata zakucao Bobi Marjanović. Gorostasni Boljevčanin će za Sparse upisati 54 nastupa, uz prosečno 5.5 poena i 3.6 skokova, ali mnogi će ga verovatno pamtiti po smislu za humor i intervjuima za lokalnu televiziju posle utakmica. Sparsi, inače, imaju i draft prava na Nikolu Milutinova, dok su jedno vreme polagali nade i u Nemanju Dangubića, koji je sad „vlasništvo“ Bruklina. Zamalo je i Igor Rakočević završio kod njih, ali je posle Minesote ipak produžio za Evropu.

Na severu „Loun Star Stejta“ nalazi se Dalas, još jedan lokalitet sa dovoljno srpske basket istorije u njemu. Prvo poglavlje je ovde ispisao jedan Čačanin po imenu Radisav Ćurčić, kasnije legenda turske i izraelske klupske košarke. Ćurčić, koji je u Maverikse 1992. „na prepad“ stigao preko ljubljanske Olimpije, odigrao je tek dvadeset utakmica uz skoro tri poena u proseku. Siguran sam da je imao i kvalitet za više, ali to baš i nije bilo vreme visokog poverenja u strance u NBA, a i njemu se verovatno sa 27 godina nije previše sedelo na klupi kada je u Evropi imao priliku da igra.

Posle Raje, stigao je i Predrag-Saša, putem trejda koji je odveo Džamala Mešburna u Majami i tako i konačno rasformirao „mlade revolveraše“ sa sredine devedesetih. On je u Dalasu tek zatvorio sezonu 1996-97, i kako se kasnije saznalo, zamalo i ostao u „Mevsima“, ali je negde zapelo oko finansijskog dela priče. Danilovićev boravak, koji je trajao svega trinaest utakmica, pokazao se jako inspirativnim za srpske novinare – pamtim tako naslov u dnevnim novinama „Srpski šerif u Dalasu“ nakon jedne jako dobre partije u kojoj je Portlandu ubacio 22 poena.

Vrednu epizodu u Dalasu odigrao je i Peđa Stojaković, koji je karijeru završio baš na tom mestu, i to sa šampionskim prstenom. „Peja“ je stigao kasno u sezoni i u par navrata podsetio na stare dane – pogotovo u plej-of seriji protiv Lejkersa kada je u četvrtoj utakmici pomogao Dirku i drugarima da sametlaju Lejkerse sa šest trojki iz isto toliko pokušaja. Naravno, i ovde ćemo spomenuti Sašu Pavlovića, koji je 2011. odradio dva desetodnevna ugovora u Dalasu (nije lako pohvatati sve njegove klubove!), kao i Bobana Marjanovića, jedinog trenutno aktivnog srpskog košarkaša na platnom spisku gazda Marka Kjubana.

Kraj ovog košarkaškog putopisa nas zatiče kraj meksičkog zaliva u Hjustonu, gradu u kojem su se kao šampioni slavili Hakim Olajdžuvon, Otis Torp, Mario Eli, Klajd Dreksler, Keni Smit, Vernon Maksvel i drugi. Zašto završavamo baš u Hjustonu?

Zato što tamo nije igrao nijedan naš sunarodnik.

Ako smo u Vašingtonu i barem prošvercovali Vardu, za Hjuston, prosto, ne možemo da namaknemo ama baš nikoga. Čak ni sa drafta nisu birali nikog našeg (opet, nećemo o Mirotiću), a za Gorana Dragića vas podsećam na dogovor sa samog početka, bez obzira na njegovo ponosno isticanje svog porekla. Možda su Roketsi bili najbliži nekom Srbinu dok su između januara 2019. i novembra 2020. držali draft prava na Tadiju Dragićevića – bivši igrač Zvezde, Efesa, Albe i Budućnosti je sada virtuelno vlasništvo Njujork Niksa, tako da je sada i ta prilika otišla u nepovrat.

I tako stigosmo i do kraja. Prošli smo celu Ameriku kao Džoni Keš, i prisetili se ko je gde igrao, ko gde igra, i u nekim slučajevima ko će i gde igrati. NBA sezona počinje za dve nedelje, i trenutno je u njoj sedam aktivnih srpskih košarkaša.

Poželimo im svima sreću, uz nadu da će u dogledno vreme neko overiti i taj Hjuston, pa da zvanično kažemo da je ceo NBA naš, bre.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.