PAMTE BJELICU I PORAZ OD SRBIJE, A KOŠARKA IM JE RELIGIJA: Filipinci prete - imaju svog Porzingisa i džina iz Afrike!

Srbija je sjajno krenula, pa je onda stala i dozvolila Domininaskoj Republici da više od 30 minuta bude konkurentna. Ipak, na kraju su "orlovi" pobedili i tako otpočeli kvalifikacije za Olimpijske igre.

TRKA, ŠUT I DVA DŽINA POD KOŠEM

Filipinci su prilično nizak narod i nisu baš mesto na kome bi se moglo zaključiti da je košarka popularna. Ipak, tamo je ovaj sport poput religije i cela zemlja je luda za svojim košarkašima. Igru su prilagodili svojim mogućnostima i košarka na Filipinima je mnogo drugtačija od onoga što smo navikli da gledamo u Evropi.

Igra se jako brzo, na veliki broj poena i uvek sa četiri niska igrača, nekada i sa pet. Svako viši od dva metra u njihovoj ligi je sila u reketu i u reprezentaciji su redovno morali da se dovijaju kada su centri u pitanju. Ipak, sada bar na “petici” nemaju problema sa centrima.

Dve najveće zvezde su centri Kai Soto i Anđelo Kounde, par "petica" kakav nije viđen u istoriji Filipina. Kai Soto je sin velike legende filipinske košarke Ervina Sota i sa 218 centimetara je jedan od najviših igrača koje su Filipini ikada videli. Odrastao je idolizujući Kristapsa Porzingisa i pokušava poput njega da u svoju igru ubaci i šut sa distance.

Sa druge strane Kounde je rođen u Africi i dolazi iz Obale Slonovače. Prvo je trenirao fudbal, a onda se prebacio na košarku. Ozbiljnije se posvetio sportu 2012. godine kada mu je umro otac, a u reprezentaciju Filipina stiže kao naturalizovani igrač.

Ranije su se Filipinci mnogo oslanjali na naturalizovane centre poput Endrua Bleča, čak su u jednom momentu u reprezentaciji imali i Srbina. U pitanju je 208 centimetara visoki Milan Vučićević, ali on je “potrajao” samo pet mečeva u nacionalnom timu.

Sada je naturalizacija bila mnogo “prirodnija, pošto je Kounde stigao na Filipine da studira i tamo je od 2018. godine. Tu se razvio kao igrač i sada je zvezda nacionalnog tima, iako, kao ni Soto, nema iskustva u seniorskoj klupskoj košarci. 

To donekle pokazuje i ambicije Filipina, oni u Beogradu žele da postave temelj nekog novog tima, pošto nijedan košarkaš u ekipi nema više od 25 godina.

Problema pod košem neće imati pošto čak šest igrača imaju više od dva metra, ali kvalitet im nedostaje. Svi osim Sota igraju na Filipinima, košarku mnogo drugačiju od one u Evropi ili u NBA, a i Soto je tek sada potpisao prvi profesionalni ugovor u Australiji.

Očekuje se da igraju brzu košarku, sa mnogo tranzicije i da probaju da uvuku Srbiju u trku. Niko od Filipinaca neće oklevati da šutne za tri poena i ako ste ikada gledali filipinski basket biće vam jasno da nas čeka prava jurnjava na terenu.

BJELICA I BOGDAN IH POTOPILI

Iako su Filipini zemlja košarke odsustvo kvaliteta ih je sprečilo da igraju na Olimpijskim igrama od 1972. godine. Nije ih dugo bilo ni na Svetskim prvenstvima, od 1978. do 2014. godine. Probali su da kao domaćini kvalifikacionog turnira za Rio dođu do mesta na OI, ali su završili kao poslednji iza Francuske i Novog Zelanda.

Poslednji su bili i u grupi na Svetskom prvenstvu 2019. godine kada ih je Srbija dobila 126:67. Svih 12 igrača Srbije tada je postizalo poene, a Nemanja Bjelica sa 20, Bogdan Bogdanović sa 17 i Miroslav Raduljica sa 13 poena su bili najbolji.

Već u prvoj četvrtini je tada Srbija došla do 15 poena razlike, a do kraja je prednost samo rasla. Stiče se utisak da je ovo slabiji tim od onoga koji su Filipinci poslali na Svetsko prvenstvo, tako da se ne očekuje veliki otpor. Ipak, treba biti oprezan.

FILIPINSKA KOŠARKA? DRUGI SPORT!

Amerikanci su doneli košarku na Filipine i ona je tu pustila duboke korene. Već od početka prošlog veka nacionalni tim je nizao uspehe i na šampionatima Dalekog istoka (takmičenju koje je kasnije preraslo u Azijske igre) su nanizali devet zlata od 1913. godine do 1934. 

Na Igrama Jugoistočne Azije imaju 19 zlata i niko im u tom regionu nije ni blizu, a na Azijskim igrama su osvojili četiri zlata, dve bronze i srebro. Na FIBA Kupu Azije (kontinentalno takmičenje ranga Eurobasketa) imaju četiri zlata i pet srebrnih medalja i nacionalni tim je izvor velikog ponosa na Filipinima. Čak su na SP 1954. bili treći, ali to su bila neka druga vremena.

Košarka se na Filipinima igra mnogo drugačije. Postoje tri lige u sezoni, a kada neki tim osvoji sva tri takmičenja govori se da je ostvario "grend slem".

Sezona počinje sa Kupom Filipina, prvim od tri takmičenja. Na njemu igraju samo domaći igrači i taj trofej se najviše ceni. Potom slede Komesarov kup i Guvernerov kup gde svak tim može da ima po jednog stranca.

Ali ne bilo koji stranac. Postavljaju se visinski maksimumi koji variraju iz godine u godinu, a razlog tome je što su visoki igrači na Filipinima prava retkost. Da snažni američki centri ne bi bili previše dominantni, ograničava se maksimalna visina stranaca koji smeju da dođu u ligu. 

Zbog toga se na Filipinima košarka često igra sa pet niskih igrača, a četiri niska su sigurna u svakoj petorci. Igra se brzo, na ogroman broj poena i uz ogroman broj šuteva za tri.

Takođe, u ligi nema ni domaćeg terena, jer se mečevi igraju na neutralnim terenima u dvoranama uvek krcatim i punim publike. U toj ligi i u svojoj državi svi igrači koji dolaze u Beograd su ogromne zvezde i idoli miliona.

U Beogradu ih ipak čeka neki viši nivo košarke, na koji teško da mogu da se prilagode. Ipak, biće zadovoljstvo videti jednu potpuno drugačiju košarkašku filozofiju na parketu "Pionira".

Meč počinje od 20:15.