UJEŠĆU, BACIĆU SE, ALI NEMA KOŠA! Jedan je Novica Veličković - Košarku moraš da voliš, a ne da gledaš novac!

Svirao je Novica Veličković kraj. Odlučio je da stavi tačku na dugu i uspešnu karijeru.

U različitim etapama je nosio crno-beli dres, kao dete kluba, kao afirmisan igrač i kao veteran.

"Došao sam u prvi tim Partizana i kada mi neko doda loptu, vratio bih mu odmah da šutira. Ne mogu da kažem da sam bio tremaroš, već je bila neka blokada, nešto je to za mene bilo veliko. Vremenom sam se opuštao. Jedino opuštanje mi je bilo bacanje za loptu. Pomogao mi je mnogo Deki Milojević, on se stalno borio. Svaki trening sa njim je bio krvav, značio mi je mnogo."

Nastavlja u istom dahu:

"Vodimo 15-20 razlike, dobiješ šansu da igraš u poslednjih pet minuta. U glavi mi je bilo ne smem da primim nijedan koš, nebitno mi je bilo koliko ću ja da dam. Ne sme da mi da koš onaj drugi, bio Gečevski, Focis ili ne znam ko. Uješću ga, šta god, udariću, baciću se na njega, samo nema koša. Bilo je to nagrađivano. Deki mi je razbijao tu tremu. Sećam se meča protiv Budućnosti u ABA Ligi, udvajali su Dekija konstantno, mi smo imali dosta povređenih igrača. Kaže mi pre toga da će mi izbaciti loptu i da šutiram i da ga ne zanima. Molio sam ga da to ne radi. Tri napada, tri lopte mi je izbacio, prvu sam promašio, dve sam dao. Bilo je oko pet minuta pre kraja. Tu su još bili Avdalović, Božić, Šuput, Drobnjak, pravi mentori. Kasnije Kecman, imao sam pravo odrastanje.

Pokušao je tu ulogu mentora da prebaci na sebe u prethodnih par godina karijere.

"Trudim se da prenesem drugima. Fizički, sa svim ovim povredama, ne mogu izvedem 70 odsto stvari koje sam mogao kao klinac. Na neko iskustvo mogu da im pokažem neku caku, nešto šta treba. Kao najstariji im kažem da je osnova odbrana i da se igra defanziva. Svi znate da postignete koš, da kreirate, prvo razmišljaj kako ne sme neko da ti da koš, za napad ćemo lagano. Tvoj koš je svetinja. Na taj način ih savetujem, da košarka nije dva poena kada te otpozdravi cela hala, više sam voleo igrače koji čine saigrače boljim, nego one koji su gledali da daju 20-30 poena. Neizvodljivo je da neko stalno daje toliko poena, jaki sistemi to ne trpe. Poznat sam kao neko ko se uvek borio. Ko može da te zagradi, da se baciš na ničiju loptu, da prvi kreneš na protivnika, ne da dozvoliš da krene da te melje, kreni ti na njega. Tako sam se i ja merio sa onima koji su po 10 godina stariji od mene, prvi krenem, pa da vidim gde sam. Bolje ja njega da napadnem nego on mene.

U prvi plan stavlja igranje u prvoj B ligi protiv starijih i snažnijih igrača.

"Igrao sam prvu B ligu i to mi je mnogo značilo, ne bih postao igrač da nisam tamo igrao. Igraš protiv namazanih igrača, ne protiv asova i igrača koji su ostvareni, već protiv onih koji doživljavaju to kao neki vid rekreacije, ne daju da ih neko dete predribla i da ih uči košarci. Uslovi, tereni, to su mahom bile školske sale, negde lopta ne odskače, negde odskače. Mislio sam da neki tamo mogu da igraju ABA ligu, trudio sam se da shvatim zašto ne igra, pa saznam da je advokat i da mu je košarka rekreacija, a da ne možeš da ga dobiješ. Imao sam traume od nekih igrača, što ih više biješ to je za tebe gore. Sećam se Karića, kako si tvrđi, on sve gori i gori."

Drugačije vreme, drugačiji način rada.

"Putuješ sa prvim timom, treniraš, ide utakmica na kojoj možda imaš neki minut, možda nemaš. Onda se recimo vratim iz Slovenije, pa pokušam da se naspavam, doručkujem, da dobijem snagu da bih išao na Torlak da igram utakmicu i 35 minuta, to ne možeš da nadoknadiš. Ako si pravi ti ćeš bilo koji nivo da doživiš, igraćeš na maksimumu. Ako hoćeš da kalkulišeš to možeš na bilo kom nivou, ali tako nećeš dotaći neke zvezde. Ako si pravi igraćeš i B ligu i srpsku ligu na maksimumu, ja sam se trudio tako da radim. Sećam se, ne zadovoljim odbranu u prvom timu, pa u mladom timu čuvam plejmejkera 40 minuta i ne smem da ga čekam na našoj polovini, već ga pritiskam preko celo terena ceo meč. Ta prva B liga nije bila za potcenjivanje. Preteška liga je jaka liga, nekolicina je imala jake uloge u KLS. Trudio sam se da, uprkos umoru i svemu, tih 35 minuta odigram dobro. U tom razvojnom klubu Partizana budeš bitan, stvari se vrte oko tebe. Treba da se nametneš svojim odnosom. Mnogo mi je značilo, ne bih menjao stvari da sam opet klinac.

Prisetio se i nekih zanimljivih okršaja iz tog perioda.

"Pamtim dobro, otišao sam u Grocku, lik tetoviran, 195 centimetara visok, igra centra, jak, ne možeš mu ništa. Ja jedva 100 kilograma, tek sam počeo sa nekim tegovima, ne možeš mu ništa. Dobij ga! Ne možeš. Ima 28-29 godina, sve fore zna, šta god da provučeš tu je. Onda u javnosti ode priča da sam u mladoj reprezentaciji, pa ti dođe tako neko da ti pokaže ko je tata. I toga nedostaje mnogo. Ne znam gde se to izgubilo. Mlad igrač mora kroz minute i igru da stekne sigurnost, rutinu, igranje je zlato. Bitno je da igraš, za godinu dana ćeš naučiti neke stvari, nećeš biti svestan koliko si naučio. Tek sada sam svestan koliko mi je to značilo. Sećam se u prvom timu gledam Milojevića koji igra 33-34 minuta, odmah sam ga pitao kako se ne umara, ja uđem tih pet minuta u igru i deluje mi da ne mogu da izdržim 15. Kao mlad igrač juriš, trčiš na sve strane, tako je bilo u B ligi, njemu da me sačuva su dovoljna dva koraka, meni 10 treba. Iskustvo je važno, manje se trošim u ovim godinama nego kada sam imao 19", pojašnjava Veličković.

Posle igranja u Partizanu je usledio prelazak u madridski Real.

"Bilo je mnogo klubova u opticaju tada, gledao sam trenerski da izaberem. Kada su se oni javili i trenerski se poklopilo u tom momentu sa Etoreom Mesinom, ekipa se pravila, ostalo je par igrača. Kada sam otišao tamo, ne znam da li bih za druge klubove kupio odelo, ali sam video te izlaske iz aviona u tim odelima. Jedna od stavki je bila da kupim to odelo, da se pojavim tako iz respekta prema brendu i svemu. Nisu zahtevali, ali ta putovanja sa kravatama, odelima. Samo su mi cipele smetale, klizaš se, brzo sam ih i sklonio, kombinovao sam odela sa patikama. Imao si nekad duža putovanja, pa ne možeš. Meni su cipele neudobne, ne mogu da funkcionišem u tome.

Fudbaleri su tamo bili poznatiji i praćeniji.

"Ne može da se poredi košarka sa fudbalom. Video sam jednom Lasanu Dijaru u gradu da šeta, toliko su medijski propraćeni. Deo gde je Kristijano Ronaldo živeo, uvek je sedelo 10-15 ljudi koji su samo čekali da on prođe kolima, da ga uslikaju, samo da ga vide na taj delić sekunde. Oni ne mogu da izađu nigde, o njima sve znaju. Mi smo bili slobodni, nismo imali problem nigde, neko te prepozna, tipa Rejesa, Ljulja, Rudija, njih prepoznaju kao legende kluba, mi nismo, mogu i da kažem da nas baš i ne prepoznaju.

Srpski i španski derbi su ipak "nebo i zemlja".

"Ma, ni blizu. Moj odlazak tamo je bio kada sam navikao na ovo ovde. Jedino što može da postoji je bilo ovo ovde. Ne može da se poredi buka i navijanje u Srbiji, tamo te ne vole kada odeš u Barselonu i obratno, ali nije nivo galame. Nije toliko vruće, ne može da se poredi. Ne znam koliko u svetu mečeva može da se poredi sa ovim. To su dva giganta koji uvek imaju brutalne individualce i određene specijalce koji su godinama tu. Barsa je bila toliko dominantna tada, Viktor Sada, Grimau, Navaro koji je tata. Sve najbolje imaju Real i Barsa. Uživanje je igrati, hala je krcata, posebno kada je borba za trofeje. Odnos između ta dva kluba je veliki kao ovde Zvezda i Partizan.

Da ga nisu zaboravili videlo se tokom fajnal-fora u Beogradu kada su ga pozvali da sedi u njihovoj loži.

"Najdraži su mi prijatelji oko ekipe ekonom, doktor, fizio, Ereros koji je bivši igrač, direktori. Jako dragi ljudi su i bivši igrači, kada sam seo sa njima u Areni na meču sa CSKA bilo mi je baš drago. Zadržao sam super odnose, kada god su gostovali u Beogradu išao sam da ih vidim i uvek se zadržimo po tri-četiri sata, ta delegacija koja ide, možeš da ih vidiš pošto su u velikom broju. I Real je familija. Taj odnos koji imaju prema legendama je poseban. Ništa se ne prepušta slučaju, klub se brine o igračima po završetku karijere, prave od njih legende."

Tokom razgovora u podkastu je jedna od tema bio sistem kvalifikacija i veliki broj FIBA "prozora", tada je Srbija uspela da se kvalifikuje za Svetsko prvenstvo u Kini na kom kasnije nije ostvarila uspeh.

"Sistem kvalifikacija je pretežak, u toku sezone se ubacuju ti mečevi, tu su povrede, nagomilane utakmice. Mogu samo da pretpostavim koliko je njima teško, jer je meni kao veteranu odmor potreban. Evo imali smo sad Kup koji se završio u nedelju, u ponedeljak se okupljaju, u sredu idu na meč, ne znam stvarno šta može da se uradi za dan dva. Ja sam prošao okupljanje pred kvalifikacije 2008. godine. Imali smo mesec dana za pripreme, samo si razmišljao o tih sedam-osam utakmica. Ovde imaš igrače koji su u NBA, Evroligi, dolaze iz različitih delova, napadi nisu isti, sve je drugačije, malo vremena.

Kao dve bitne utakmice iz reprezentativne karijere izdvojio je Evrobasket 2009. i trijumf protiv Slovenije posle produžetka (96:92) i godinu dana kasnije četvrtfinale Svetskog prvenstva i pobeda protiv Španije (92:89).

"Kada je bila ta Slovenija bilo je drugačije, polufinale Evropskog prvenstva, prosek godina 22-23. Mi mladi, Slovenci poubacivaše sve, svelo se na kraju na tu završnicu koja je meni delovala kao večnost. Teo da trojku, oni vrate, Teo opet, oni vrate. Toliko je preuzeo toga na sebe, pokazao je koliko može. Te stvari koje je uradio tada, hrabrost, zrelost, odluke koje je donosio. Onda Španci 2010. godine, preuzimanje sa Garbahosom, otišao sam ispod koša da probam da skinem skok. Ne možeš da znaš da li će ući, ali znaš da će Teo da je uzme ili će napraviti nešto da otvori drugima, ali će on doneti odluku. Nacrtano je da on rešava to, ali treba to rešiti. Rešio je oba puta izvanredno. Imali smo tu neku glad, zajedništvo. Mi smo u te četiri godine do 2010. proveli oko devet meseci zajedno ujutru. Imali smo trčanje gde smo padali na nos, povraćali, pa popodne još jači trening. Utakmica onda dođe kao odmor."

Žali zbog jedne stvari - što nije draftovan u NBA Ligu. Imao je treninge u Sijetlu koji je imao šest pikova tada.

"Kada sam otišao tamo shvatio sam da je sve tamo atletizam ili ako si Evropljanin onda da si brutalan šuter. Osim recimo Pau Gasola. Tu je Nikola Jokić koji je atipičan. Postoje neka merenja, treba da se skoči iz mesta, visina i težina se podrazumevaju. Od čunja do čunja, pipanje čunjeva. U suštini sam sve to odradio. Posle mi bilo žao što sam bio tamo, mada mi je bilo drago što sam video to. Nije moj stil bio da skočim metar, igrao sam više na čitanje i neke druge stvari, atletizam mi nije bio jača strana. Svakome želim da bude draftovan, to je negde zapisano, znači ti to kada si mlad. Kada sam video ko se bira na draftovima i da bi u ABA ligi imao tri-četiri poena u proseku. Vidim u Zadru ili Hemofarmu boljeg igrača od njega. Zbog Derika Rouza sam krenuo da gledam NBA intenzivno."

Davao je tada izjave medijima koje, iz kasnije perspektive, možda nije trebalo.

"Izjavljivao sam tada da me ne zanima, nisam razmišljao o tome. Meni je evropska košarka zakon i to stvarno mislim. Obožavam taktiku, meni je to dobro. Imaju i oni skaute sa ovih prostora, pa čuju ili pročitaju. Želeo sam da igram u velikom evropskom klubu, tako sam razmišljao. Možda sam pogrešio što sam javno to pričao. Posle naporne sezone, titule, momentalno ideš na neke treninge tamo. U Sijetlu sam bio posle 24 sata puta, ne znam gde sam. Budim se u 4 ujutru, ne znam gde se nalazim. Daju mi doručak, pa testiranja, trčanja. Bio sam preumoran, mada sam dobro odradio. Recimo driblaj samo desnom ili levom rukom. Krivo mi je što nisam bio draftovan. Više im odgovara neki koji je brži od mene ili može da skoči više, nisam malo skakao, ali ni blizu kao neki. Jedna vežba je bila sa nekim lestvicama, pojavi se lik i iz mesta pipne sve, ja pipnem tri od 40. Nema zalet, nema ništa, skoči i pipne sve. Druge stvari se tamo gledaju. To je i potrebno za NBA. Drago mi je kada vidim koliko naših ima tamo i da se dobro snalaze. Nisam gledao nikad NBA meč uživo i krivo mi je. Igrao sam protiv Jute, frapirao sam se, zaledio sam se. Plejmejker Deron Vilijams. Igra pleja, duplo jači od mene minimum, način an koji dribla loptu u preuzimanju, ne viim koliko je prebacuje kroz noge, iza leđa, odabere stranu i ode, mogu da stanem u stranu, ali će on proći. Bio je tada Ol-star igrač, neverovatno."

 Još tada je bilo priče o odlasku u penziju...

"Kako se bliži kraj razmišljam o mnogo stvari. Odluka nije ni malo lagana. Meni se to bliži, razmišljam šta i kako bih. Sve sam dosadniji sa objašnjavanjima, pokušavam da im prenesem bar malo nečega, volim teren, meni je teren energija. Dođe pola igrača nervozno, sve to vuče neku energiju, ljudi ne shvataju koliko je teško biti trener. To je 24 sata mozga u košarci. Ni malo lagano nije. Uopšte raditi u klubu, to zahteva možda i veće odricanje nego igrački deo. Kao igrač imaš trening, pa odeš na kafu, ručak, spavanje, pa popodnevni trening, pa vidiš ako te nešto boli paziš se ili se iskidaš što ja više volim. Trener treba da spremi prepodne, popodne trening, pa skauting, razmišljanje o igračima, baš težak posao. Ne znam šta ću, ali volim teren. Voleo bih da me nešto uvek drži na njemu. Od 10. godine samo o košarci razmišljam."

Iz njegovih reči se vidi koliko voli ovaj sport.

"Možda sam i previše razmišljao kao klinac. Moraš košarku da voliš da bi ti ona sve vratila. Ne možeš da je posmatraš kroz novac ili slavu, ako je voliš sve drugo kasnije dolazi. Volim je mnogo, mnogo mi je dala. Upoznaš toliko ljudi. Meni je ekstra trenerski posao, ali je težak. Da svako može da bude trener verovatno bi bio vrhunski, ne bi bio samo jedan Željko Obradović. U svemu tome je na vrhu, da ih ima bilo bi ih više. Pre nekoliko godina nisam igrao i uzeo sam da sudim meč, sve je bilo drugačije, ne vidim da li je faul ili nije, sve se brzo dešava. Na terenu perfektno vidim stvari, kada si sa strane, kontrola odbrane i napada. Treba da ispraviš ovog što je pogrešio u odbrani, pa onda u napadu. Igračka karijera nema veze sa trenerskom. Ti imaš znanje posle igranja, recimo Šaras. Kada sam prvi put igrao protiv njega, perfektno čitanje svega, pika, dodavanja, ma idi. Slušao sam Žoca nedavno, može da prepozna igrača koji će biti trener, da svaki može, verovatno bi bio. Nije lako tako nastaviti iz igračkih u trenerske vode.

Na kraju je usledilo standardno pitanje - ko je bio najteži za čuvanje?

"Ne bih Dekija Milojevića ni danas mogao da sačuvam. Oni mi se smeju, ja Pecarskom kažem 'da ti dođe Deki sad, pa da vidiš'. Kad te udari ramenom u grudi... On je znao perfektno da koristi svoju silu, ti spašavaš goli život kad te udari, za to vreme on poentira. Kad sam došao u Megu, Deki nije igrao par godina, pa smo zaigrali jedan na jedan. Udari me, flešbek i kraj, nema dalje. Napredovao sam mnogo. Smodiš je bio najkrvaviji. Toliko je jake noge imao, struk, možda gore nije delovalo, kada krene da zida to je doviđenja. Nekoga možeš da udariš, da ometeš. Meni je fora bila samo da ne primi loptu, snaćiću se. Fizički ne mogu da izdržim, volim udarac, ne bežim. On je bio jako prgav. Nije davao da ja njega kao klinac nešto, zakači me po ruci, sudije ne sviraju. Protrčiš pored njega, udari te. Da ga nadigraš, ma kakvi. Tu postigne 10-15 poena, pas u pravo vreme, čeka šut, iznudi faul. Bilo je tu još igrača. Vujčić iz Makabija, 27 poena, 10 skokova i 7-8 asistencija i to je bilo neverovatno. Zavrti pas kao na ulici kada se šalimo. Mnogo dobrih igrača, tadašnja Evroliga je bila paklena. Imao si samo u Panatinaikosu - Dijamantidis, Spanulsi, Jasikevičijus, aj zaustavi pik en rol. Dijamantidis leva ruka jača, ova dvojica desna, ovaj čita pik ovako. Dijamantidis je bio nestvaran", zaključio je Veličković.