DODAO JE LOPTU ĐORĐEVIĆU, A PARTIZAN POSTAO ŠAMPION EVROPE! Ostalo je 8 sekundi, a Koprivica je znao - SALE, SNAĐI SE!

Partizan je šampion Evrope! Na današnji dan, 16. aprila 1992. godine napravljen je najveći uspeh srpske klupske košarke. Pod vođstvom trenera debitanta Željka Obradovića Partizan je u Istanbulu srušio Huventud u finalu Evrolige (71:70).

"Taj šut nam je svima promenio život. Retko ko se seća finaliste, svi pamte šampiona. Pobednik ostaje zapisan, da smo izgubili verovatno bismo sad ovaj razgovor vodili kao prisećanje na finale, ovako se obeležava veliki uspeh", počeo je Koprivica razgovor za MONDO.

Krenuli smo od kraja i tog finala. Ta sekvenca u poslednjih 30 sekundi, Đofresa postiže koš, Morales dodaje loptu do Koprivice koji pronalazi Đorđevića...

"Đofresa je pogodio, iako sam uveren da nije video obruč i da ne zna šta se desilo, još 100 puta da je šutnuo ne bi dao koš. Morales mi je dodao loptu, znao sam da nema tu mnogo vremena za razmišljanje i da moramo da poentiramo. Dodao sam do Đorđevića, pa nek se sam snalazi", nasmejao se Slaviša.

Zatim je nastavio i pojasnio dodatno taj trenutak kada je čekao da izvede aut.

"U tom momentu mi je bilo bitno samo da što pre izvedem loptu i da nađem saigrača koji je u najboljoj poziciji, video sam Saleta. Čim sam mu dodao krenuo sam kroz sredinu da trčim i video sam da lopta ulazi u koš, sećam se da sam skočio od radosti, vidi se to i na snimku."

U toj situaciji je bio bitan i potez Moralesa koji je dodao loptu Slaviši.

"Poznajem ga dobro iz mlađih selekcija, kada sam igrao za reprezentaciju Jugoslavije, on je igrao za Španiju, igrali smo jedan protiv drugog. Verovatno je u tom trenutku i on bio zbunjen, možda su oni mislili da je gotovo, uhvatili smo ih tu u brzini, ispalo je dobro. Da je situacija bila obrnuta, verovatno bi lopta završila na tribinama, pa da se vratimo i namestimo u odbrani."

PARTIZAN DE FUENLABRADA

Zbog svega što se tada dešavalo u zemlji Partizan nije igrao mečeve u Beogradu, već u španskoj Fuenlabradi. Zbog toga su ga tamo zvali Partizan de Fuenlabrada. Početak je bio težak, ali su brzo uspeli da privole ceo grad da bude uz njih.

"Nije nam bilo prijatno kad smo tek stigli. Znaš da ideš u Španiju, ali ne znaš šta te tamo čeka i da li će iko dolaziti da te gleda. Najgore je kad igraš pred praznim tribinama, neka puna hala navija protiv tebe, samo da postoji neka atmosfera. Mi smo tada bili smešteni u Madridu, Fuenlabrada je bila udaljena oko 40 minuta vožnje autobusom, sećam se da je hala bila nova i da smo bili prvi košarkaški klub koji je tu trenirao i igrao", priseća se Slaviša.

Stvari su polako počele da idu na bolje.

"Kada smo tek kretali hala nije bila toliko puna, verovatno su dolazili ljudi iz neke znatiželje da vide ko su ti momci iz Partizana. Iz meča u meč je hala bila sve punija, posle je bila baš ozbiljna atmosfera. Čime smo ih privoleli? Samo igrom i zalaganjem. Mi smo bili mladi, srčani momci, nismo se predavali, uz to smo i pobeđivali. Tada su imali neki nižerazredni klub, mi smo igrali u najjačem takmičenju i sve to im je bilo interesantno. Bili smo im simpatični, posle su se malo informisali o Partizanu, pa je sve postalo još lepše."

FAJNAL-FOR, SRPSKI INAT I PODRŠKA ŠPANACA

Snimljen je i film o tom uspehu pod nazivom "Nemojte se ljutiti što sam zaćutao na trenutak" i tamo je Đorđević ispričao jedan zanimljiv detalj. Pred polufinale sa italijanskim Filipsom su svi reporteri bili okrenuti ka njihovim rivalima i njih su slikali, samo je jedan čovek fotografisao crno-bele, što je bio motiv više.

"Tačno, tako je i bilo. Ne sećam se tačno šta nam je Sale tada rekao, ali je proradio srpski inat. Mi smo njih dva puta dobili u grupi, pa onda i u tom polufinalu (82:75) i to rutinski, nije bilo neke rezultatske neizvesnosti. Pred taj meč je izgledalo kao da su oni bitni, a mi nebitni, hteli smo da im pokažemo ko je bitan, proradio je taj inat čuveni."

Onda je usledilo tu finale, a detalj koji je privukao posebnu pažnju je bio na tribinama. Španski navijači su navijali za Partizan protiv španskog kluba Huventuda.

"U drugom polufinalu je Estudijantes izgubio od Huventuda, a znate da se ne vole mnogo ovi iz Madrida i oni iz Barselone, tako da su navijači Estudijantesa prešli na našu stranu. Pojačali su naše navijače, tako da smo imali jaku međunarodnu podršku", nasmejao se Slaviša.

Po završetku tog meča nije bilo neke posebne euforije u hotelu, to se promenilo potom u Beogradu.

"U hotelu je bilo sve normalno, nije bilo neko ludilo. Euforiju smo videli tek u Beogradu. Da smo bili u nekom manjem gradu ne bi mogli svi da stanemo na ulicama. Pamtim da smo prosle toga prolazili, šetali ulicama, ljudi nas zaustavljaju, grle, ljube, vidiš tu radost i euforiju. U to vreme je bilo neko sivilo među ljudima zbog sankcija, rata i svega. Vratili smo im osmeh i radost, tek tada smo po njihovim reakcijama videli šta smo ustvari napravili."

"NAVIRU LEPE USPOMENE"

Partizan je u hotelu "Kraun plaza" u četvrtak uveče obeležio 30 godina od tog uspeha, a Koprivica je otkrio da ta čuvena generacija iz 1992. godine svake godine nađe vreme da obeleži taj uspeh.

"Mi se svake godine skupimo, obeležimo, odemo na ručak, večeru, sada je bilo sa većim brojem ljudi, kao što je bilo za 10 i 20 godina. Sa 10 smo svi igrali utakmicu, bili smo aktivni, posle 20 je bilo pozorište neko i evo sa 30 sada", priča Slaviša.

Druženje, evociranje uspomena...

"Naviru samo lepe uspomene i sećanja. Ni ne sećam se sada baš svih detalja, zaboravio sam neke, bilo je i pre i posle toga mnogo utakmica, pa ne može sve da se zapamti. Da se našalim, memorija se napunila. Tako kada se vidimo kroz razgovor se prisetimo i podsetimo jedni druge na neke detalje."

"DA BALŠA I NOVA GENERACIJA POSTANU KONKURENTI"

Kada je trenutni tim Partizana u pitanju, nijedan igrač nije bio rođen kada je ta generacija osvojila titulu, najstariji je Panter koji je 1993. godište. A, sa Željkom Obradovićem radi još jedan Koprivica, Slavišin sin Balša. Nada se da njegov naslednik može da ponovi uspeh.

"Ne može ove godine, ali u narednim zašto da ne. Ove sezone može Evrokup ili ABA ligu. Bitno je da se napravi nešto da se dođe do te Evrolige, pa onda da se svi nadamo da nešto može da se desi i da ta moja generacija bude u drugom planu, da ova nova obeležava uspeh. Što se kaže da dobijemo konkurenta sa evro-titulom i da Željko zaokruži i osvoji tu 10. jubilarnu. Potajno to svi želimo i nadamo se, tačnije mi Partizanovci, ne znam za ove druge."

Uporedio je zatim Željka kao trenera od pre 30 godina i sada.

"Sad je najtrofejniji trener, tad je bio početnik i tek je krenuo da se bavi ovim poslom. Ima i godine, iskustvo, mnogo toga da prenese mladim igračima. Kada je rad u pitanju verovatno se nije previše promenio, ali ima tu nekih noviteta. Tu je i iskustvo koje tada nije imao, ali ne verujem da se sad radi išta slabije."

Interesantno je da su i Slaviša i Balša radili sa dvojicom velikih srpskih trenera i Obradovićem i Svetislavom Pešićem.

"Sa Karijem sam sarađivao u mlađim reprezentacijama, osvojili smo tri zlata 1985, 1986 i 1987. godine. Da je Balši neko rekao da će mu i Željko i Kari biti treneri verovatno ne bi verovao, ali izgleda da ima i tu nešto sudbinski. Bilo bi lepo da napravi neki rezultat sa njima. Rekao sam mu da ima šta da nauči od njih i da je sad sve na njemu."

Za kraj razgovora je pohvalio svog sina Balšu.

"Nije on došao u Partizan zato što je moj sin, već zato što ima kvalitet, znaju njegov potencijal. Možda su mnogi očekivali da će taj period adaptacije na evropsku košarku ići sporije, ali je brže ušao u ritam. Balša je kao dete, sa 12 godina, otišao u Ameriku i nije se tamo susreo sa tom profesionallnom košarkom. Znam šta on može, pratio sam njegove mečeve na koledžu i drago mi je što je ubrzao proces prilagođavanja i postao jedan od oslonaca Željkovog tima", zaključio je Slaviša Koprivica.