MILAN MALATRAS, LEGENDA SRPSKE KOŠARKE! Njegovim trojkama smo pobedili moćnu Ameriku, a ne znate da se I OVAKO ZOVE!

Znate li ko je Milan Malatras? Oni koji nisu pratili košarku devedesetih verovatno će prvi put čuti da je to Milan Gurović. To prezime legendarni srpski košarkaš dobio je kada je otišao kao mladi igrač u Grčku i tamo igrao za Peristeri (od 1994. do 1998. godine), pa kasnije i za AEK. O svojim počecima, selidbi u inostranstvo u tinejdžerskim danima i svom životu posle košarke, pričao je u podkastu "Jao Mile" kod Mileta Ilića. Nosio je i dresove Barselone, Trsta, Unikahe, Vojvodine, Partizana, Huventuda, Crvene zvezde, Prokoma i Galatasaraja, a grčko ime vratilo ga je praktično u detinjstvo.

"Trenirao sam kung-fu, pre toga sam bio i golman u popularnim 'Kanarincima', to je deo grada u Novom Sadu gde sam odrastao. Nije mi se svidelo, primio sam mnogo golova. Hteo sam da budem na toj poziciji. Košarka je gospodski sport, nije hladno u hali. Bio sam dobar u kung-fuu, trenirao sam uporedo sa košarkom, pa sam počeo da bežim, srce je skrenulo ka košarkaškoj lopti. Meni je idol uvek bio Skoti Pipen, to je neizbežno, hteo sam da postanem neki igrač. Maštao sam, posebno kad se istežem, legnem, gledam u plafon i ajde, valjda će biti nešto. Nije fraza, znao sam da ću postati igrač kad-tad, glava mi tako fukcioniše, nije bilo pitanje da li ću, već samo kada. To je velika razlika, verovao sam u sebe. Razlika između rođenog brata i mene je velika, on je klasičan Novosađanin, kod njega je sve 'ladovina'. Oni odu u tri popodne sa peškirima na Štrand da se kupaju, ja odem u 'Mašinsku školu' da šutiram, pa dođem da jedem, onda dođem uveče na teren da igram kao klinac od 15 godina sa ljudima od po 35-36. Dobijao sam batine, lomljeni nosevi, znao sam da primim udarac, ali i da udarim. Nisam fakultetski obrazovan čovek, ali mogu o svemu da pričam. Znam španski, grčki, engleski, život me naterao da naučim. Životna škola je najbolje merilo svega."

Posle igračke karijere bio je trener nekoliko timova, a onda je posle više godina individualnog rada sa igračima otvorio svoju akademiju. "Otvorio sam akademiju prošle godine. Super ide, za godinu dana smo uspeli sa prvim timom da uđemo iz druge u prvu srpsku. Imamo kadete koji su fantastični, imamo mlađe pionire, školicu košarke, dobru akademiju i klub koji se zove 'Real Beograd'. Imam sedam seniora, to su deca 18-19 godina i pet kadeta od 16 godina. Guramo ih u 'vatru', igraju Prvu srpskul ligu, koja je dobar nivo za njih. Momci od 27-28 godina, fizički su jači u odnosu na moje klince. Moraju da se 'kokaju' sa njima da bi stekli iskustvo, na pravom smo putu. Mora tako, da se prođe ta škola, bez tih utakmica ne možeš da postaneš igrač, tu skupljaš iskustvo, dobiješ malo batina, tako to funkcioniše."

Oprobao se i u trenerskim vodama, vodio je FMP i Vršac, ali je shvatio je da je to previše za njega i da želi nešto drugo. "Bio sam trener u FMP-u, shvatio sam da me to ne zanima, ne mogu 24 časa da se bavim košarkom. Mnogo je stresan posao, familiju ne vidiš po ceo dan. Shvatio sam da ne želim time da se bavim. U podsvesti mi je bilo da imam nešto svoje, da otvorim nešto ovako, želja mi se ostvarila. Napravio sam sve po tom američkom fazonu, opremljena je, mislim da je najbolja hala u Beogradu što se tiče funkcionalnosti. Radim pored toga i individualno sa igračima. Imam dosta talentovanih klinaca, radimo tehniku, šut, smisao igre, napreduju iz dana u dan. Teren je NBA, širi je, imamo teretanu, kafić, mini-centar. Parket kao u 'Areni', evroligaški sertifikat, koševi isto, savršeni uslovi", rekao je Gurović o svom ambicioznom projektu.