INTERVJU - SA PEŠIĆEM JE SMEŠNO DOK TEBE NE NAGAZI! Mile Ilić za MONDO: Teo je uvek bio van sistema

Pričali smo sa Miletom Ilićem o njegovom "Jao Mile" podkastu, o karijeri u dresu reprezentacije Srbije, a sada je red na ono najzubudljivije i najkoloritnije – klupsku karijeru od Hemofarma i Železnika, do Nju Džersija, pa preko Crvene zvezde sve do Bejruta. Ipak, jako malo ljudi zna gde je njegova priča počela. Kako košarkaška tako i životna.

U LESKOVCU KAO SAD U PIONIRU - PAKAO!

Kao tinejdžer preselio se u Vršac i bio je u juniorskom pogonu Hemofarma, gde se tada odvijala lepa i ozbiljna košarkaška priča, ali sa 18 godina bilo je vreme za Železnik. "FMP dolazi 2002. godine, kada sam sa 18 godina iz Hemofarma prešao u Železnik. Tad su oni provalili da sam talentovan, bar su tako mislili i dali su mi priliku.", počinje da se priseća svojih "panterskih" dana Ilić.

Priključen je prvom timu u sezoni 2002/03, a FMP je te sezone imao ekipu koja je ciljala trofeje. Iako je uglavnom bio deo ekipe, odlukom trenera ostao je bez medalje osvajača nacionalnog kupa. "Te godine je Kup uzet u Nišu. Ja sam cele sezone bio deo ekipe, međutim za Niš je smenjen trener, došao je Vlade Đurović i nisam bio u sastavu za finalni turnir. A bila je neka ludačka serija te godine, mislim 18-1 ili 18-0. Baš je bila dobra ekipa i igrali smo odlično do te završnice. Tad smo igrali finale sa Partizanom koje smo nažalost izgubili", priča naš sagovornik.

Finale između FMP-a i Hemofarma odigrano je pred 5.000 gledalaca i bilo je samo odraz vremena u kome su "manji" klubovi mogli da "skinu skalp" bilo kome – Zvezdi, Partizanu, Budućnosti. "U tom momentu je stvarno bilo mnogo dobrih i nezgodnih gostovanja od Kraljeva, Leskovca, Šapca... Kraljevo je imalo Slogu i Mašinac, bio je tu Čačak...Meni će uvek ostati u sećanju taj Leskovac. Dođeš tamo hala puna... Sad kakav je Pionir, e takav je bio Leskovac dole početkom 2000-ih kada sam ja igrao. Pogotovo ta ekipa sa Žućom Mitićem i Miljanom Pavkovićem. Za mene je kao klinca bilo fascinantno da budem deo te atmosfere."

Još uvek se tada igralo sa dva klasična visoka igrača, a upravo oni su bili glavna snaga tog FMP-a. Pored Ognjena Aškrabića i Gorana Nikolića nije se ni nadao tada 18-godišnji Ilić da će dobiti veću minutažu, ali je bez obzira na to bio oduševljen što je član tima.

"Meni je bilo toliko zanimljivo i toliko sam bio srećan zbog prilike da uopšte budem deo te ekipe. FMP je svake godine dodavao po dva-tri nova mlada igrača, možda i četiri. Te prve godine od mlađih u ekipi bili su pored mene Ivan Todorović, Miloš Pavlović, Bojan Popović i onda je svake godine dolazio neko novi. Ja nisam ni razmišljao da Aškrabića i Nikolića istisnem iz te prve petorke, jer to nije bilo ni moguće. Ali njihovim odlaskom otvarao se prostor za nas. Svake godine je neko odlazio, novi su dolazili tako da je tako FMP funkcionisao tih godina."

"TEO JE DRUGAČIJI KAD SE DRUŽITE S NJIM"

U narednoj sezoni jedan dobio je nešto veću šansu nakon odlaska Gorana Nikolića u Efes, a onda je u sezoni 2004/05 ekipi priključen duo najtalentovanijih mladih igrača u zemlji. O jednom je bilo dosta priče i ovih dana... "Teodosić i Aleksandrov su bili tada u toj generaciji najtalentovaniji u zemlji. Na Teodosića me seća neka nonšalancija uvek na terenu i njegova ... On je bio uvek van sistema, on je uvek tražio drugačije načine da nađe taj zadnji pas. Verovatno se zato i razlikuje i zbog toga je najbolji u Evropi što se toga tiče", ističe nekadašnji centar FMP-a.

A kakav je bio mladi Miloš Teodosić na treningu, u svlačionici? "Vidi, nemam šta da dodam. Normalan dečko, kao i sad. Bio je na svoju ruku u svom nekom svetu, sećam se da je tad nosio neke patike koje su mu jedine odgovarale, a koje su bile popucale cele. Nie hteo da ih zameni jer mu je to samo odgovaralo", ističe on, a na opasku da Teodosić nikad ne menja izraz lica kaže: "Dobro, to je za vas ovamo, ali drugačiji je on uživo kad se družite sa njim."

U Železniku je u sezoni 2005/06 bio draftovan, ali je ostao i bio deo tima koji je osvojio ABA ligu, trijumfima protiv Vojvodine, Zvezde i Partizana. "Ne znam da li sam bio starter, nisi nikad u Železniku imao startere. Bili smo Mladen Pantić, Predrag Samardžiski i ja na petici. Pamtim te dve lude utakmice sa Vojvodinom i Zvezdom i to finale sa Partizanom. Ostaće mi u sećanju taj zadnji napad, gde je bilo tri razlike za nas i gde smo dobili instrukciju na tajmautu da im samo ne damo šut za tri. Na kraju se tako ispostavilo. Oni su pogodili dvojku i isteko je vreme", priseća se svog poslednjeg trofeja sa FMP-om Ilić.

NBA? OKO NOVE GODINE NE ZNAŠ GDE SI! 

Između dve sezone biran je kao 43. pik na draftu, pre NBA zvezda poput Lua Vilijamsa.

"Bio sam tamo na dva 'vorkauta'. Denver je bio zainteresovan, ja sam mislio da će oni da me pokupe, međutim to se nije desilo i Nju Džersi je iskoristio to što sam prebacio u drugu rundu i oni su me uzeli. Sad se tačno ne sećam kakav je dogovor bio za tu sezonu, ali pošto je bila druga runda drafta, to nije bio ni garantovan ugovor. Vratio sam se u Železnik, odradio tu godinu, osvojio titulu u Sarajevu i tad se još nije znalo šta će biti dok se u jednom trenutku nije otvorila pozicija u Nju Džersiju jer nisu produžili ugovor sa Planinićem. Otvorio se prostor za mene. Ja dolazim u ekipu u kojoj su sa ovih prostora bili Nenad Krstić i Boki Nahbar. Dolazim u tim u kome je prosek preko 30 godina. Bio je Klif Robinson, bio je Majki Mur, Džejson Kid, Ričard Džeferson, Vins Karter, bio je i Kolins na petici. Ja sam u toj rotaciji bio četvrti ili peti centar. Pritisak nisam imao, nemaš ti to tamo, samo ti sam možeš sebi da nametneš pritisak. Očekivao sam da ću tu dobiti neku minutažu, ali, to sam više puta rekao, ja ni fizički ni psihički nisam bio spreman za taj život i za tu ligu", objašnjava nam tadašnji centar Nju Džersi Netsa.

Ali šta to tačno znači, da neko psihički nije spreman za NBA?

"Evo jedan banalan primer, ti ovde igraš subota-subota i odeš tamo i igraš tri puta nedeljno. Ti već oko Nove godine ne znaš gde se nalaziš, ne znaš gde putuješ, u kom si hotelu... Meni se desilo da sam se probudio u hotelu da nisam znao gde se nalazim, a onda kad sam se vraćao u sobu da nisam znao koji mi je broj sobe. Ti si svaki dan u drugom hotelu i u nekom momentu kad se zaludiš, ne znaš ni gde si, ni šta si. Mi smo onda svi pisali markerima na kartici broj sobe, da bi znao gde da se vratiš", plastično nam opisuje život jednog NBA igrača Mile Ilić.

U sezoni kada je stigao u najjaču ligu na svetu Netsi su draftovali još jedno ovde dobro poznato lice – Markusa Vilijamsa!

"Sećam ga se, on je tad došao, mi smo bili rukiji. Džoš Bun, on i ja. Nismo imali kontakt, nisam ja bio tu kad je došao u Zvezdu, a u tom momentu kad sam bio u Americi slabo sam govorio engleski. Nismo imali kontakt ni kada smo bili u Netsima jer ja takav njihov način života i treniranja. Slabo tu ima druženja kao što ima u Evropi."

Velike zvezde poput Džejsona Kida, Vinsa Kartera i Ričarda Džefersona tada su bile u Netsima, ali niko od njih nije previše pažnje obraćao na rukije.

"Ne verujem da su oni znali ko sam ja, niti ih je verovatno zanimalo. To je samo jedan od tu nekih klinaca koji se pojavi i ide dalje. Ako nisi startna petorka, mislim da oni nemaju predstavu ko si. Pogotovo na primer Kid, koji je igrao 20 godina, znaš koliko se tu igrača promenilo, boli ga uvo da zapamti sve njih. Kad bi se sa tim opterećivao, ne bi imao kad da razmišlja o privatnim problemima. Sa njihovim privatnim životom ti nemaš nikakvog dodira, nema tu poveravanja. Dođeš, odradiš trening i vidimo se sutra. Druženje se svodi na to u sklopu putovanja i na treningu. Čim se sve to završi, prestaje bilo kakav kontakt", opisuje odnose u jednoj NBA ekipi Mile Ilić.

Nakon samo pet mečeva u dresu Netsa, bio je prvi igrač koji je prebačen u Kolorado 14erse, razvojni tim koji je tada oformila franšiza iz Džersija. "Tako je, nažalost!", iskren je Ilić, pa se priseća sa kim je sve igrao u Koloradu:

"Bio je tu i ovaj centar što je došao posle u Zvezdu pa su ga sklonili iz tima, Elton Braun. On je bio sa mnom u ekipi, bio je Von Vejfer, tu je bio i Pi-Džej Taker, pa Pu Džeter što je igrao za Ukrajinu. Još je neko napravio iz te ekipe napravio karijeru, mislim da je bio i Met Volš... Hoću da kažem da je u momentu to bila dobra ekipa, ali ja to nisam želeo. Klub je tako odlučio, ja se tu nisam mnogo ni pitao, a to je verovatno najgori momenat moje karijere i života u Americi. Tad je to bilo tek u razvoju, tek se napravila ta razvojna liga. Ne znam kako to sad izgleda, ali ja sam u tom momentu doživeo toliko ponižavajuće. Nisam ni želeo da budem tamo, ni da budem deo toga, tako da se to sve završilo uz moje neko negodovanje tom povredom", kaže nam prvi igrač u istoriji Kolorado 14ersa.

A onda, se desila povreda, o kojoj je više reči bilo u delu intervjua u kome je pričao o svojoj karijeri u nacionalnom timu. Posle toga Netsi više nisu računali na njega. Na pripremama reprezentacije za Eurobasket 2007. godine samo je pogoršao situaciju, a nakon svega mu je i nekoliko ugovora propalo jer nije mogao da prođe lekarske preglede. Sada vidimo da ogroman broj igrača iz razvojne lige pravi ozbiljne NBA karijere, pa je logično pitanje da li mu je sada žao što nije na neki drugi način shvatio taj angažman u razvojnom takmičenju?

"Dobro,vidi, sad možemo da budemo pametni, ali u tom momentu nisam mogao da predvidim šta će da se desi. U tom momentu sam razmišljao da to nije dobro za mene i tako se i završilo", kratak je Ilić.

SMEŠNO JE... DOK TEBE NE NAGAZI!

Nakon dve bolne godine u Španiji, u kojima kako sam kaže konstantno osećao bol u nizi, vratio se u Srbiju. Nakon kratke epizode u Metalcu ponovo je obukao dres FMP-a 2010, godine, a taj angažman ga je doveo do dresa kluba za koji je navijao od malih nogu!

"Verovatno ja nikada ne bih zaigrao za Zvezdu da nije bilo toga. Naravno, o tome se pričalo od 2000. godine, non-stop se spominjala saradnja, fuzija FMP-a i Crvene zvezde, ali eto desilo se deset godina posle."

Odakle je potekla ljubav prema crveno-belima?

"Mislim da je to krenulo 1991. godine preko fudbala sa tom svetskom titulom. Tad smo svi bili neki 'Belodedići'. To što sam mogao da budem deo ekipe, čak i kapiten u nekim mečevima, to je najlepša stvar koja mi se desila u karijeri", kaže Ilić za MONDO.

Te 2011. napravljen je potpuno nov tim, a na čelu projekta bio je Svetislav Pešić. Sadašnjem selektoru Srbije bio je to drugi angažman na Malom Kalemegdanu, ali nije uvek bilo jednostavno sarađivati s njim. Kada su Pešićeve kritike upućene direktno vama, nije lako.

"Sa njim su uvek anegdote i smešne scene. Sa njim je uvek bila neka dogodovština, bilo je zanimljivih momenata. Vidi sad, te njegove fore su ti smešne dok su upućene drugom, a kad tebe nagazi, to je već manje smešno i već počinje da te iritira i počinješ da se nerviraš... Zna da bude zanimljivih i smešnih scena, ali kad te dobro nagazi, onda više nije smešno", iskren je Ilić.

Odigrao je odličnu sezonu, redovno je bio prvi skakač ekipe i delio je centarsku minutažu sa Petrom Popovićem, ali naredne godine nije bilo ni govora o eventualnom produžetku saradnje. Mnogima je to bilo pomalo nelogično...

"Nelogično je mnogo stvari u mojoj karijeri, ali prosto se tako desilo. Nije bilo nikakve priče o produženju. Bila je tad jedna izjava da će temelji da se grade na zdravoj osnovi, pa je malo nas ostalo, jer verovatno nismo bili zdrava osnova. Dovedeni su drugi, tad su počeli da se prave skuplji timovi, mi smo bili tim za sirotinju", priseća se on.

DAJU MU 100.000 ZA DVA MEČA, A ON NE ZNA GDE UDARA!

Nakon Crvene zvezde došla je Vojvodina, a onda proputovanje po Aziji. "Bilo je tu svega zanimljivog. U Iran sam otišao na nekoliko dana i vratio se. Igrao sam u Kataru, Libanu, Bahreinu, Emiratina, a u Omanu sam nastupao za neku ekipu na turniru jer je sistem takmičenja takav da kada se završe prvenstva igraju se razni turniri, da se vidi ko je glavni baja u tom njihovom svetu."

Nedavno je jedan od najvećih i najtrofejnijih stručnjaka u afričkoj košarci Miodrag Perišić za MONDO pričao o košarkaškom ludilu Libana, a "Jao Mile" to može samo da potvrdi.

"Njima je to tamo broj jedan sport, to je košarkaška sredina i stvarno su fanatici što se toga tiče. Pune su hale, teško da ima hala u kojima nema publike. Naravno male su dvorane, po nekoliko hiljada, ali su pune i oni dovode i dobra pojačanja dole. To ti je taj arapski mentalitet, pred završnicu prvenstva oni će da dovedu igrače i platiće ih po 50 – 100 hiljada samo da osvoje titulu. Čudna je sredina, tek posle kad sam otišao dole objasnili su mi kako to izgleda. Tu ima više nacija i svaka nacija drži neki deo vlasti. Ali Bejrut kao Bejrut je prelep grad, država je prelepa, hrana im je odlična, košarka je zanimljiva i jaka, čvrsta...", objašnjava nam MIle Ilić.

Nekada stranci poput našeg sagovornika stvarno prave razliku, a nekada...

"Ja sam bio dole i bukvalno su čoveku dali 50.000 dolara, a on nije krenuo iz Amerike. Onda je došao, dali su mu još 50.000, on je odigrao dve utakmice, nije znao gde udara, izgubili su i on se spakovao i vratio kući. A doveli su ga jer je tipa zakucao preko Lebrona ili ga je zalepio, pa su videli snimak, rekli 'u ovaj je dobar'", priseća se Mile Ilić za MONDO samo jedne od svojih dogodovština iz neverovatne karijere i time završava svoju aktivnu igračku priču.

A bez košarke ne može. "Primirio" se nekoliko godina nakon kraja karijere, nismo puno slušalio njemu, a onda se vratio i sa svojim "Jao Mile" podkastom ponovo došao u centar pažnje. Sada tu želi da nam prikaže neku drugu stranu karijera profesionalnih košarkaša, stranu koju mi sa strane ne vidimo i o kojoj ne znamo puno.