Vanja Grbić jedan je od najboljih srpskih sportista u istoriji. Osvojio je zlato i bronzu na Olimpijskim igrama, srebro na Svetskom prvenstvu, zlato, srebro i bronzu na Evropskim prvenstvima, srebro i bronzu u Svetskoj ligi... Previše vremena bi oduzelo da napišemo sve njegove uspehe, kako sa reprezentacijama, tako i u klubovima. Prošao je kroz mnogo toga u životu.
Prvenstveno u detinjstvu gde je zajedno sa bratom Nikolom odrastao u "vojničkim" uslovima. Nekima će možda zvučati prestrogo, mada on i sam kaže da mu je sve to mnogo pomoglo, posebno način na koji se otac ponašao prema njima i kako ih je vaspitao. "Nikola i ja smo rasli u vojničkoj atmosferi, tačno se znalo šta se može i do koje granice. Stvaranje radnih navika bilo je esencijalno", počeo je Vanja razgovor za "Kurir".
Zatim je nastavio da objašnjava kako je to izgledalo. "Obavezno smo posle škole i ručka s roditeljima, odnosno pošto se oni odmore i popiju kafu, svi zajedno išli u baštu. Zagrtali smo krompir, pasulj, radili sve. Kada smo dovoljno ojačali, išli smo da kopamo kukuruz u njivi. To mi je najlepši period detinjstva, mada je fizički bilo teško i morao si strahovito da razvijaš strpljenje. Baba je bila u sredini, pa ide jedan sin s jedne strane, drugi s druge, pa onda idem, recimo ja, pa mama, a s druge strane ide burazer, pa stric. Bili smo ušuškani između dvoje starijih koji su mogli da nam pomažu. A sve vreme dok smo kopali, baba je pričala kako su odrasli, kako su se borili za život, stavljajući akcenat na ljude koji su bili u pravu jer su se borili za istinu. I to je usađivanje pravih vrednosti od malih nogu, to nam je bio tas na vagi i definisalo nas kroz celo odrastanje. Još u detinjstvu shvatimo da jeste teško, ali kad uradiš nešto svi će biti ponosni na tebe."
Pojasnio je i kako je izgledalo kada su Nikola i on bili napolju sa drugarima. "Kad smo stizali da se igramo, bilo je to odlaganje zadovoljstva, što je verovatno najvažnija kategorija u odrastanju. Kad dete hoće nešto i vi mu to odmah date, ono neće steći osećaj da se bori za to ili da treba da se strpi kako bi zadovoljstvo bilo još veće. Uvek smo stizali na kraj igre s ostalima. Znali smo, kad otac krene da spušta roletne, a imali smo četiri velika prozora na dnevnoj sobi, to je kraj. Dok spusti četvrtu, morali smo biti u kući ili bar na vratima. Ili kada se upali svetlo na ulici - pravac kući, nema samo još minut. Otac nikada nije nešto rekao dva puta."
Odlazak oca bio mu je najteži trenutak. "Najveća tuga - gubitak oca. S tim se ne mirite, to ne prihvatate. Imao je srčani udar, reanimirali su ga, prebacili u Zrenjanin. Bio je na aparatima, u komi, pa smo ga nekako prebacili u Beograd. U Kliničkom centru smo imali nadu, ozbiljnu nadu. Međutim, premešten je na VMA. I kad je prešao na VMA, osetio sam, znao sam da je gotovo. Desetak dana je trajala borba tog septembra 2008. Bila je to Božja volja. Bio je i otac, i trener, i primer, i lider u svakom pogledu. Sam sebi najgori, jer sve što je radio, radio je ekstremno. Držao se zareza do kraja, baš onako kako je moralo."
Tada se dogodio momenat koji će pamtiti zauvek. "Dok mi je otac umirao, otišao sam u crkvu i ponudio svoj život umesto njegovog. Ali, to je bilo egoistično. Tada sam imao dvoje dece, ženu, svoju porodicu i odgovornost. I on prvi bi mi rekao 'Jesi li ti normalan?!' Emocija je bila iskrena, ali nije bila usmerena u pravom smeru. Kad je umro, prekinuo sam karijeru. Sezona 2008/2009. bila mi je poslednja. Ali otac je uvek tu."
Ostale su uspomene i stvari koje nikada nije zaboravio. "Kad Nikola, recimo, osvoji prvenstvo, govorio je: 'Pa dobro, nije bilo loše'. Pa i ja nazovem Nikolu posle osvajanja Kupa šampiona: 'Pa dobro, nije bilo loše' i ismejemo se baš, iz srca. I dan-danas pitam Nikolu: 'Je l’ imaš para?', jer je to bila očeva uzrečica. Kad se sve to desilo, kad smo ga sahranili, dogodile su mi se neke stvari, u smislu preuzimanja odgovornosti, života, svega. Imao sam strašnu potrebu da opet odem u Hilandar. Tu sam 2012. saznao da je Sara ponovo trudna, rodila se kasnije Mila. I taj trenutak u Hilandaru - ušao sam u treću pripratu koju je knez Lazar napravio 1380. Ima interesantan zid, tu su Sveti Vladimir Moskovski, knez Lazar, kralj Milutin, najveći ktitor srpski, i negde na kraju Miloš Obilić. I osetio sam tada kao da mi pokojni otac kaže: 'Radi, čuvaj tradiciju, budi ktitor, ja te pazim'", zaključio je Vanja Grbić.
(Kurir/Mondo - N.S.)
BONUS VIDEO:
Zvezda pokazala Evropi da joj je mesto u plej-ofu: Kad imaš igrača koji može sve, pobede se i najbolji!
Šta čeka Zvezdu i Partizan u Evroligi? Jedan grad može da bude prekretnica sezone, tamo "večiti" idu prvo!
Stručnjak za energetiku o sankcijama NIS-u: Cene goriva bi otišle u nebesa i došlo bi do nestašice
Partizanovog igrača čeka duža pauza: Mijailović otkrio detalje o povredi košarkaša!
Željko učio igrače kako da promaše slobodno bacanje: Uzeo loptu, šutnuo i okrenuo se ka Amerikancu (video)