VIDEO SAM KAKO DRAGE LJUDE ŽIVOT JEDE I UZIMA! Vanja Grbić ekskluzivno za MONDO o sportu, ratu, sankcijama...

"Ovo je najbolji potez olimpijskog turnira. Ovako nešto svet video nije. A učinio, ko drugi, do naš čovek - Vanja Grbić".

"Ja sam nekako kroz karijeru shvatao da sam dobar deo svog života i svoje karijere radio ugledajući se na ljude koji su pre mene postizali određene uspehe. Posvećenost ljudi koje sam pratio mi je pomogla da se bezrezervno dam i posvetim cilju koji želim da ostvarim. Kada sam završio odbojkašku karijeru nastavio sam da radim u okviru Odbojkaškog saveza. Tu sam dobio segment koji nije nimalo bio lak – to je odbojka na pesku. Prošao sam rad sa 12.000 klinaca, što je bilo ogromno iskustvo za mene. Te 2014. diplomiram na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja gde upisujem i doktorske studije.

Upravo je kamp nastao kao spoj svega onoga što smo pričali do sada. Vi imate situaciju da danas deca nisu kao ona deca od pre 20 ili 30 godina, gde 96 posto dece ima krivu kičmu i ravna stopala, gde je 1.500 posto povećan dijabetes kod mališana, gde imate motoričku nerazvijenost. Kad sve to upakujete mi danas imamo 40 posto muške populacije koja je radno sposobna a imamo preko 50 posto stanovništva koje je preterano gojazno, što je fantastičan preduslov da uništimo i ovako opterećen republički zdravstvemi budžet.

Ideja je da koristeći sport deci približimo druženje koje pre svega ima akcenat na zdravlju, gde smo angažovali kredibilne ljude iz oblasti kao što su psihologija, motorika, ortopedija. Verovali ili ne deca dobiju to što treba da dobiju ali najveći benefit imaju treneri jer se oni vraćaju u svoje klubove, i usvajaju tehnologiju i način rada. Mi zapravo radimo program koji je interesantan i gde sve ide kroz igru.

Ceo sistem koji je napravljen danas izgleda ovako – plati se članarina, roditelji očekuju da njihova deca budu uspešna, treneri da bi pokrili troškove i nešto zaradili utrčavaju u kompromis da bi imali što više dece i onda dolazimo do onoga što je negativna selekcija. Deca koja mogu da plate su ona koja se zadovolje relativno brzo. Poenta je da adekvatna selekcija doprinese da ta piramida koju gradimo bude stabilna, a ne da kamen koji treba da bude u bazi mi gurnemo gore. Mi pomažemo deci da, prevashodno, budu zdrava, i onda sagledavamao šta je to što decu plaši, raduje, kako ona vide svet.

Deci treba podrška. Devojčice do 15. a dečaci do 16. godine se igraju. Oni ne znaju gde su, blentavi su. Oni treba da shvate koliko mogu, koje su njihove mogućnosti, da nauče da budu pozitivni. Sport treba da ima tu komponentu koja će biti priprema za život, jer 99,99 odsto dece neće biti vrhunski sportisti ali mogu biti zdravi subjekti društva.

Nekoliko puta spominjete reč – igra. Da dovedemo ovde 10 trenera ne verujem da će mi bilo ko od njih pomenuti uopšte tu reč. Umesto nje biće to – rad, uspeh, trening, neuspesi…

"… Napredak, vrhunski nivo, medalja, lova. Možemo da rasporedimo drugačije ali ako vi dete od malih nogu opteretite teretom koji se zove novac, uspeh karijera, kičma koja se još nije izgradila može samo da pukne. Dete u 8, 12, 15 godina je dete."

Vi znate koliko se često spominje da dete mora da krene da se bavi sportom do tih i tih godina da ne bi zakasnilo.

"Zakasnilo za šta? Može da se desi da povredite fizički dete zato što ste ga opteretili a fiziološki dete nije bilo u stanju da izdrži takav tip treninga. Mi smo radeći ove motoričke testove shvatili koja je količina i intenzitet potreban za određeni uzrast da bi to bilo u okviru fiziološkog optimuma. Mi dakle ne pričamo o maksimalnom naporu već govorimo o optimumu koji je stimulativan za dečiji razvoj. Da li vama treba dete u 14. ili 18. godini kao olimpijski šampion? Ne. Dakle, pitanje je kome treba."

Treneru…

"Ako treneri koji rade sa decom ne shvataju da su oni misionari, učitelji, prosvetitelji, a ne treneri menadžeri, onda mi imamo ozbiljan problem koji se zove kreiranje negativnog naboja kod dece. Oni koji se razočaraju, a najveći broj njih se razočara, nikada više ne stane na teren. Nije poenta da ti ja pokažem da ti ne znaš, nego da probam da ti pomognem da pređeš svojih 100 posto. Olimpijski šampion nije onaj koji ima medalju, jer u kolektivnim sportovima imate one koji nikada nisu ušli na teren. Nije poenta u tome, već je poenta da svakoga dana budete ponosni na sebe zato što ste dali sve od sebe.

Znam da bi puno njih htelo da bude Novak Đoković jer sa njim ide status, popularnost, novac. To je super, ali Novak je jedan, a put koji je dotle prošao zna samo on i njegovi roditelji. Vrlo često ljudi gledaju odozdo vrh piramide, a ne vide onu drugu stranu kojom se neko peo. A ta druga strana je puna stakla, trnja i bola.

Opšta fizička aktivnost i takmičarski sport su potpuno dve različite stvari. Mi o takmičarskom sportku pričamo tek od 16. godine, a  roditelji ili treneri nekad hoće da što pre pošalju dete napolje. Ako ga presečete sa 16. ili 17. godina ono emotivno ostaje na tom nivou, što znači da i njegovo dostignuće u profesionalnoj karijeri neće biti onakvo kakvo bi trebalo da bude jer nije emocionalno stabilno."

Govorili ste jednom o tom trouglu gde je dete na vrhu a u temelju roditelji i trener. Sada vidim da su ti temelji uzdrmani jer roditelji često žele nerealne stvari, a podržani su od strane trenera, i tu onda dete trpi.

"Prostor koji je vezan za rad sa decom, sport mlađih kategorija, je područje koje je malo istraženo jer time neće niko da se bavi. Samim tim to ostavlja puno prostora onima koji su namazani da mogu da lažu sve živo. Taj prostor gde vi ne znate osnovne parametre, gde ne znate šta je najbolje za vaše dete, vi vaše dete vodite kod nekoga i očekujete da će taj da se sa odnosi prema vašem detetu sa istom brigom kao i vi. Neće.

Kada vi vidite da nešto kreće, da je vaše dete dobro, vi odmah razmišljate o tome da vaše dete postane nešto. To je proces, potrebno je vreme da te stvari stanu na svoje mesto. Daću vam dva primer sa kampa.

Dete dolazi na kamp kod mene, čiji su roditelji videli problem ali ne žele da prihvate. To je dete koje ima blagu retardaciju. Roditelji ne pričaju, ne sarađuju. Dete dođe na kamp, ne komunicira, u strahu je, kako nešto pogreši ono se uhvati za stomak ili pobegne. Šta se dešava onda. Pristupili smo detetu onako kako treba i njemu se za dve nedelje promenio život. To dete je počelo i da se socijalizuje, da se opušta i poverava. To dete je popravilo uspeh u školi, i počelo da se otvara ka drugarima.

Drugi primer. Dete nema nikakve specijalne predispozicije. Krenulo je da radi sa trenerima i to dete koje je bilo kod nas svaki kamp do sada, koje je ranije bilo povučeno, ne samo da je popravilo ocene već je sada broj jedan u razredu. E to je vrednost koju sport mora da pruži detetu, mora da ga pripremi za život."

Često čujete sigurno pitanje - je l' ima nešto od ovog mog malog?

"Da, puno ljudi pita – hoće biti nešto od mog deteta.

- Hoće. A šta vi očekujete?, pitam ja.

- Da bude vrhunski sportista.

Onda im ja nabrojim šta sve treba i još im kažem da im za to treba 18 godina.

- Vi mene zezate, kažu mi.

- Ne. To je proces.

Znate li koliko poziva dobijem sa pričom – moja ćerka je bila kod tebe na kampu 7 dana, pa mi reci da li da je dajem na školu ili sport, da bezveze ne ulažem lovu. I ja kažem – Vi ste magarac."

Ne kažete im to sigurno…

"Kažem im – Vi ste magarac. Kakvo je to pitanje? Hoćete da znate da li Vaše dete ima potencijala? Vaše dete ima potencijal, ali mora da se otisne 100 posto da bi se videlo šta je to. Da li je to škola, sport, kultura, ekonomija."

Ali on hoće odgovor za 7 dana.

"To je poenta.Vama trebaju genetičari, endokrinolozi, ortopedi, psiholozi, sociolozi, eksperti u sportskoj nauci da bi pratili vaše dete u određenom vremenskom periodu. E, onda može. Sve drugo je laž. Ko god kaže drugačije, kažite mu slobodno da je Vanja Grbić rekao da nema pojma."

Jedna od ključnih tačaka onog trougla o kome smo govorili su roditelji, tačnije porodica. Kod Vas je ona od početka imala veliku ulogu.

"Odrastao sam uz oca koji je bio nastavnik u školi, direktor u školi, trener, uzor po kome smo se vodili. On kaže jednom i ne ponavlja više. Nikada u životu nisam rekao ne ili neću. Ne samo zato što smo se plašili već i iz poštovanja, a to poštovanje se zaslužilo. On kad uđe u školu sva deca koja su bila po hodnicima su utrčavala u učionice i sedela mirno."

Vi kao njegovi sinovi niste imali privilegije?

"Kakva crna privilegija. Nakon osnovne škole sam krenuo u srednju pa sam ili išao sa stricem koji me je vozio njegovim stojadinom ili sam išao onim pekarskim autobusom u 5:15. Trenirao sam tri puta nedeljno od 6 do 15 do 8 ujutru. Da li mi se gadilo? Da, bilo je dana kada mi se gadilo. Deset puta sam hteo da prestanem, ali sam znao da je odbojka nešto što ja volim.

Jednom mi je u 15. godini rekao – možeš da igraš šta god hoćeš, ali ćeš igrati odbojku. To nije bio imperativ, da ne mogu nešto drugo. On je video da jeto sport za mene. Igrao sam ja i fudbal i tenis i košarku, ali znate kako, u selu koja je mala sredina kad krene neko prvenstvo svi peglaju to. Nikola je igrao fudbal vrhunski. Postigao je u odbojci da bude jedan od najboljih dizača u istoriji ali u fudbalu je mogao da napravi ozbiljnu karijeru."

Šta je presudilo da se bavi odbojkom?

"Otac je tada došao do čoveka koji je bio zadužen u “Proleteru” za mlađe kategorije i rekao – e ajde da pogledaš ovog mog malog.

- E, vidi tamo sa mojim trenerima.

- Je l’ tako? Ok, aj zdravo onda.

I Nikola nije otišao na fudbal.

Danas vrlo često treneri sugerišu a roditelji prihvataju da dete ide vanredno u školu. Isrpičaću vam kako je to kod mene bilo. Ja sam išao u gimnaziju u kojoj nije bilo sportsko odeljenje pa sam ja bežao sa časova da bih išao na trening. Onda mi je otac rekao – dok škola ne bude kako treba, nema treninga."

U vreme kada Vi gradite karijeru u inostranstvu, u Jugoslaviji devedesete uzimaju maha - rat, inflacije, bombardovanje. Gde Vas je zateko početak tog ludila 1991. godine?

"Ja sam, kada je krenulo to ludilo, poslednjim vozom iz Zagreba putovao za Beograd gde me je čekao direktor Odbojkaškog saveza Dragutin Ćuk koji me je smestio na avion. Leteo sam u Atinu gde su bile Mediteranske igre. Sleteo sam iza ponoći, došao u Olimpijsko selo i ujutru sam saznao da je puko rat u Hrvatskoj. U tom trenutku za reprezentaciju je igralo nekoliko igrača iz Hrvatske koji su napustili Olimpijsko selo i probali da se, ko zna kojim putevima, vrate za Hrvatsku. Pošto Odbojkaški savez Hrvatske više nije priznavao Odbojkaški savez Jugoslavije moj ugovor sa klubom “Mladost” je bio nepostojeći. Ja sam ostao u Novom Sadu iako sam imao ponude iz Partizana i Zvezde. Ostao sam u “Vojvodini” zbog burazera. Tek nakon godinu dana sam dobio ponudu i otišao za Italiju."

Rat traje, vi ste fizički odvojeni od porodice, tu su vesti koje stižu iz Jugoslavije, a Vi treba da date svoj maksimum na terenu. Kako ste se nosili sa time?

"To su godine rata u Hrvatskoj i u BiH. Onda bombardovanje 1999. Od samog početka ja sam bio označen kao Srbin ubica dece, krvnik, bednik."

To je odmah krenulo?

"Da. Zamislite kako možete da se osećate kad dođete u restoran a neko kaže – evo ga onaj ubica dece. Prve godine kada sam se vraćao, vraćali smo se preko Mađarske. Ja sam iz Milana leteo za Budimpeštu, a onda u Budimpešti na carini onaj carinik samo ide, gleda i kaže – 100, maraka, 200 maraka, 300 maraka. Videli su da nosim hranu i odeću. Ja im tada kažem – ja mogu da platim samo carinu u svojoj zemlji, vi mi ne možete ništa. I ne bude ništa."

Šta vam je u tih godina najteže padalo?

"Nema tu jedan trenutak. Ja sam otišao 1992. i svaki put kada sam se vraćao, video sa drage ljude, bilo da su to roditelji ili prijatelji, kako ih život jede i uzima. U mestu u kome sam odrastao rađaju se neki novi klinci koje ja ne poznajem. Vratio sam se 2009. i kada sam došao u Klek shvatio sam da sam znao samo stare, njih nekoliko, i da je to mesto gde ja više ne znam puno ljudi."

Imate četvoro dece, tri sina i ćerku. Ima li razlike u vaspitavanju devojčica i dečaka?

"Naravno da ima. Ako imate samo jedno dete onda ste tom detetu učinili nažao jer nema brata i sestru i ono po difoltu bude razmaženije i nespremnije. Kada imate više dece, starija čuvaju mlađu. Mi nestajemo kao narod i strašno je da oni koji su u prilici ne žele da imaju decu ili više dece zato što su egoisti. Ne žele da se žrtvuju."

Da li je to sloboda izbora?

"Danas se govori – ja imam pravo, imam slobodu. Ok, ali imaš i odgovornost a za svoju odluku snosiš posledicu. Niko ne kaže e tad moraš da se oženiš, udaš, rodiš decu. Bitno je šta mi želimo od svog života. Mi smo prestali da budemo strpljivi, tolerantni. Kažu – meni on ne odgovara, hoću da se razvedem. Ok, nije sporno, a je l’ te maltretira? Ne, ali on mene ne razume.

Mi ne razumemo jedni druge. Majka je majka i ona nosi najveće breme u porodici. Otac u sebi još ima instinkt lovca da mora da donese, samo u današnje vreme je muškarac počeo da gubi snagu i odgovornost. Zdrava zajednica kreira zdravu decu. Zdrava porodica jeste temelj budućnosti jer onda dete može da uči kako treba."

Da vas ne pitam onda o Zakonu o istopolnim brakovima?

"Neke stvari mislim da nisu za komentar. Verovatno sam previše konzervativan. Nemam ja nikakav problem sa nečijim opredeljenjem. Ljudi imaju prava da žive onako kako se osećaju. Ja sam za to, ali sam protiv da se lični veš iznosi na trg."

(MONDO/Petar Latinović)