Slaven Bilić je rešio da ispravi svoju grešku od pre deset godina i dovezao se u Beograd da popriča sa Željkom Obradovićem, a pre nego što je počeo sa njim da priča o detaljima vezanim za trenerski posao, za sadašnji angažman u Partizanu i titule koje je osvojio, osvrnuo se na mladost i detinjstvo sada najtrofejnijeg evropskog trenera svih vremena.
Iako je među njima osam godina razlike može se u neku ruku reći da su generacijski bliski i da su rasli u slično vreme. Zanimalo je Slavena Bilića da li je upravo to što je rastao u neko drugačije vreme kada materijalno nije bilo toliko bitno ključno za njegov kasniji igrački i trenerski uspeh i shvatanje tima i timskog duha.
"Je li smatraš, ti si stariji neko vreme, ali smatram da smo generacija. Ja mislim da je odgoj, ne govorim o politici, nego o građanskom i sportskom vaspitanju. U državi u tadašnjoj Jugoslaviji bio je neverovatan. Nekako smo svi bili isti. Svi smo imali iste patike, ista večera je bila na kraju krajeva. Je li to pomoglo u igračkom i trenerskom poslu. To drugarstvo", rekao je Slaven Bilić.
Šta mu je Željko odgovorio?
Istakao je trener Partizana da je u to doba jurenje materijalnog bilo mana, a da su svi rasli zajedno i težili su istim stvarima. Tim je bio najbitniji, a osim škole, prijatelja i naravno roditelja u svemu tome je ključna bila i ulica. Ipak, ne ovakva kakva je sada. "Ako se vratimo u ta vremena, mi smo živeli zajedno. Svako ko je pokušavao da se razlikuje u tom smislu, da ima neku bolju majicu i neke bolje patike je ispadao smešan. To je bilo nešto što je bilo normalno. Tim je bio, jedni druge smo hrabrili, bodrili. Naravno da je individualnost važna, ali kada rasteš ono što je za taj period bilo važno imao si roditelje, školu, prave nastavnike i profesore koji su te učili pre svega životu ali si imao i školu ulice. A ne ove ulice koja te vodi u katastrofalne stvari, nego ulice koja ti pomaže da budeš pravi. Da poštuješ koga treba da poštuješ, da razumeš one koji nisu pravi, da te ta ulica izvede da budeš pravi čovek, da ceniš prave vrednosti", rekao je Željko Obradović.
Pričao je ranije koliko se obradovao prvoj košarkaškoj lopti i prvom biciklu koji je dobio, a sada se prisetio i dana kada je sa sadašnjim kumom jedva čekao da dobije prvi koš u svojoj ulici. "Sećam se prvog poklona i prvih lopti; Nekada je bila najvažnija stvar da imamo dve lopte na basketu, ako se jedna probuši da imamo drugu. Nekad i nismo imali pa smo igrali sa nekim drugim rekvizitima. Ja sam u kući mojoj imao ping pong lopticu i po ceo dan sam je ubacivao. Mi smo po ceo dan šutirali tu, pravili se da je to košarka. A onda moje sreće kada sam pokojnog oca zamolio da napravimo koš u ulici, na banderi i da možemo da igramo,. toj sreći nije bilo kraja- Jer sam imao koš da uvek mogu da šutiram na koš. Ta sreća, ne postoji poređenje sa tom vrstom zadovoljstva", završio je Željko Obradović.
(MONDO, N.L.)
BONUS VIDEO:
· Reaguj
