Španija je sebi u Evropi zapravo najveći protivnik. Generalni talenat, fizičke predispozicije, dubina klupe, takmičarski naboj, odbrana...tu im ne može nijedan tim parirati na terenu. Ali, nemojte pogrešno da me razumete, ne prejudiciram ništa (kao što sam već pisao, nisam neki navijač, niti patriota u tom smislu), ali se trudim da budem kritičan ovde. Kasnije u tekstu ću poentirati, nadam se.

Juče smo videli najbolje od ovog španskog tima. Protiv domaćina prvenstva i kandidata za zlatnu medalju. Prvo poluvreme bilo je prezentacija kako izgleda košarški tajfun. Bio je to ljuto čudovište koje nije ostavilo ni tračak nade gigantskom protivniku.

Napad Španije je funkcionisao savršeno. Navaro je bio vrlo aktivan, siguran u sebe, pogadjao je i ulazio duboko u reket. Hoze Kalderon je odigrao najbolju partiju u poslednjih nekoliko godina, braća Gasol zauzeli su oba kraja terena...svi su trčali kontre, prosledjivali brzo loptu, dodavali, šutirali, zakucavali...za trojku su imali 10 od 16 za prvih 20 minuta. Ja inače verujem u serije, a ne u sreću kod ovih stvari u košarci. Obruč je ličio na veliki bazen kada su Španci šutirali, ali stvarno mislim da je u pitanju njihovo samopouzdanje i fokusirana igra koji su doveli do toga.

Španija je ubacila 62 poena u prvom poluvremenu. Ali je po meni razliku napravila igra u odbrani,stav i samopouzdanje ekipe. Oni su prosto zabranili pristup košu Litvaniji koja nije uspevala da probije, da asistira, da diše zapravo.

Koliko su bili očajni domaći košarkaši govori i prizor kada Roberto Javtokas šutira sa velike daljine na koš! Morao je da šutira spolja...jer nije mogao da pridje košu.Španci su zapravo tako strašno iznervirali Litvance da je Kemzura u jednom trenutku gurnuo jednog svoj asistenta pored aut linije...

I sada se postavlja pitanje, zašto ovakvu predstavu ne možemo da vidimo svakog dana? Ja razumem da je svaki turnir jedna strateška bitka i da je planiranje jako važno. Znam da moćne ekipe umeju da igraju sa pola snage i dodaju gas kada je to potrebno. Jučerašnja utakmica je bila velika. Pošalješ kao tim poruku protivnicima u meču protivnik domaćina i domaće publike.... i još dobiješ i njih kao protivnike za nastavak takmičenja po grupama, koje bi trebalo da budu još teže....

Ali gledam ovaj turnir kao čovek koji obožava košarku. Celog leta sam radio za košarku, gledajući utakmice, hvatajući beleške i analizirajući svašta. Ovde sam sada da se zabavim, a u košarci boljeg šoua od ovog sinoćnjeg nema, ili ima vrlo malo. Ne mora da bude utakmica baš tako ekstremno dobra u svim elementima igre, ali moraš da igraš tvrdo i srčano svakog puta kada izadješ na teren i tako pokažeš i poštovanje prema rivalu.

Paradoksalno je da Španci rade ono zbog je većina navijača u Španiji godinama pljuvala selekciju SAD – ne shvatajući sve protivnike i utakmice ozbiljno. Takav pristup mečevima neće doneti ništa dobro ekipi na terenu, njenoj reputaciji i generalnom imidžu.

Naglašavam da je to verovatno samo pitanje strategije i planiranja. Možda nisam u pravu, ako se uzme da je krajnji cilj osvajanje titule, ali podsećam da ovo ne pišem kao košarkaški profesionalac, već kao fan, tako da me nije mnogo briga...

Ono što je Španija prikazala u jučerašnjem prvom poluvremenu je bilo fantastično, A kind of magic (srećan rodjendan Fredi Merkjuri...). Ali želim da gledam češće to!