Mirza Teletović jedan je od najboljih šutera sa ovih prostora i čovek koji je imao dugu karijeru. Igrao je i u Evropi i u NBA ligi i upravo je u Americi imao blizak susret sa smrću. Malo je nedostajalo da izgubi život posle jedne utakmice dok je igrao za Bruklin.
"Osećao sam se loše, još na meču protiv Sakramenta. Bili smo Vašington, Sakramento, pa onda Klipersi. U Vašingtonu i Sakramentu sam odigrao dobro, ali vidim da nešto loše dišem, zamaram se više, prži me u plućima. Sećam se, šutiram neki šut iz kornera, trčim nazad i ima me i nema me. Kao da se gubi slika i ton. Dole ispod koša Blejk Grifin, hoću da ga fauliram i nemam reakciju u rukama. Trepere ruke, šake, nemam nikakav osećaj. Okrećem se prema doktoru Timu Volšu i kažem mu da nešto nije okej. Gleda me, dolazim do njega, pita me šta je, kažem mu da se gubim, da hoću da se srušim i da mi nije dobro", počeo je Teletović ispovest u podkastu "X&O's chat" kod Edina Avdića.
Nastavio je u istom dahu da objašnjava šta se sve događalo u tim momentima.
"Idemo prema tunelu, ulazim u tunel i počinjem da se gasim, krenem da padam u nesvest. Ne mogu da izgovorim ništa, hoću da kažem, ne mogu. Posrnuo sam, zadržao me je. Udario sam leđima o pod, pao sam. Dolazim u svlačionicu, došli iz Hitne pomoći, doktor koji je bio zadužen na utakmici. Pali svetla neka, prsti mi poplaveli, usta mi plava. Kaže mi da sam imao srčani udar po svim simptomima. Taj doktor iz dvorane mi kaže, a tu je i Tim Volš naš klupski doktor. Gledam ga, kako mi priča, malo panika i opet se ugasim. Opet dođem k sebi. Šamaraju me, pitaju me da li sam tu. Kako je krv proradila, zatvaraju se pluća, rekli su mi da sam imao 87 odsto zatvorena pluća."
"Ma, kakav srčani udar, idem da se tuširam"
Posle svega što se događalo u tim momentima, Mirza je mislio da je sve prošlo i da je sve okej.
"Tada su se nosila odela na utakmicama, došli svi, potpuni haos, ja sam u svlačionici. Kažu mi da treba da se ide, ja u fazonu kakav bre srčani udar, idem da se tuširam. Ustajem, ulazim da se tuširam, svi iz Hitne stoje i gledaju me dok se tuširam, paze da ne padnem. Obukao sam odelo i krenuo u bolnicu sa sve cipelama. Dolazimo tamo do ambulantnih kola, kažu mi da su loši otkucaji srca, 30, 26, 34, da preskače, da srce ne može da pumpa krv i da puls slabi. Doktor Majk Farber iz Njujorka je zvao i rekao da me ne puštaju dok ne snimim pluća, da nešto nije u redu. Srce snimili, sve okej, ultrazvuk okej. Tu sam u Los Anđelesu u bolnici, to je najveća plućna bolnica, Bog me pogledao.
Umesto da sluša lekare, mislio je da nije to ništa ozbiljno i napravio veliku grešku.
"Tu su dva telohranitelja Fred i Robi, sa mnom su bili u bolnici. Doktor kaže da neće nalaz biti gotov dva sata, Farber tražio da mu pošalju u Njujorku. Nisam hteo da čekam, gladan sam, dva sata da čekam, vidim da nisam životno ugrožen. Hotel relativno blizu, oko tri kilometra, malo da prošetam. Šetam, hodam, prelazimo preko semafora, ja se zadišem i ne mogu da ih pratim. Pitam se šta se dešava, tražim im da uspore. Došao sam do hotelske sobe, roditelji me zvali, pitaju šta se dešava, nisam hteo da ih plašim, rekao sam im da je verovatno zbog umora."
"Doktor plače, kaže mi da ne zna kako sam preživeo"
Dok je razgovarao sa svojim roditeljima, došli su lekari, krenula je drama.
"Naručim nešto da jedem, stiže čizkejk, pričam sa roditeljima na 'Skajpu', neko mi lupa na vrata. Tim Volš me gleda, suze mu idu na oči. Okrećem se, ono pun hodnik lekara, svi su tu, jedan drži defibrilatore napred. Pitam ga šta je, kaže mi 'imao si plućni infarkt, doktori ne znaju kako si preživeo'. Doktor pretpostavlja da se telo vratilo u momentu kada sam pao. Uhvatili su me za ruku, spominju krvne ugruške, ja prvi put čujem taj izraz. Stavljaju me na kolica, voze me. Njih je strah da se ponovo ne desi, jer drugi neću preživeti. Idemo u bolnicu, doktor kaže da imamo problem, pokazuje mi snimak, sve je zatvoreno, puno krvnih ugrušaka, sve zatvoreno. Kontam, da li je moguće ovo."
Tada su mu saopštili da bi mogao da završi na respiratoru...
"Neprestano mi zvoni telefon, doktor mi rekao da sam 48 sati u kritičnom stanju. Ako pluća otkažu, stavićemo te na respirato i čekaćemo donatora za pluća. Gledam Tima, kakvih 48 sati, sad sam igrao utakmicu. Rekli mi da je srce usporeno, da ne smem da zaspim, da može srce samo da stane, da moraju da provere da li ima oštećenja na srcu. Pomislih, o pobogu kakav belaj... Dolazi Bili King koji je bio generalni menadžer i kaže mi šta god da treba, da su tu."
"Počeo sam da pišem testament u bolnici"
Tek kada je video svoju suprugu Maju, shvatio je koliko je situacija ozbiljna. Tražio je da napiše testament odmah.
"Dali su mi kiseonik, nešto za krvne ugruške i razređivanje krvi, rekli mi da ne smem mnogo da sedim, ležim, da ne smem da spavam bar 12 sati. Umoran sam, utakmica, hoću da spavam. Sećam se, odmah sam pozvao svog finansijskog savetnika Klarka da napišem testament. Dolaze, Maji govore, ja sam odbio da me stave na respirator i da traže transplantaciju pluća. Sve to se dešava u bolnici, Maja došla avionom, kad sam je video počeo sam da plačem. Ona se trese, govore da su velike šanse da se dogodi drugi plućni infarkt i da su šanse da preživim minimalne. Imao sam naviku da zapalim kubansku cigaretu i tako nešto. Prošlo je, srce ponovo radi normalno, razbijeni su ti ugrušci."
Kada je shvatio da je izbegao opasnost, morao je da uradi nešto - da zapali cigaretu.
"Drugi dan u bolnici, ležim, Maja je tu. I sad, kontrolišu me, ti krvni ugrušci nestaju sami kada je krv razređena. To prži unutra, sve te boli, kao otvorena rana. Skontao sam tu da ima prodavnica cigareta brzo, na meni sve aparati, javljaju otkucaje srce. Ja sa onom bolničkom haljinom kroz bolnicu, guram stalak, samo da zapalim cigaretu. Da se smirim. Dolazim u park, panika u bolnici, traže me, zovu Maju, ona znala gde sam. Dolazi doktor i hvata se za glavu, ptia me šta radim. Kažem mu da ćuti, on mi kaže da su šanse da preživim jedan u milion, da ne zna ko je ovo preživeo. Rekoše da će pisati naučni rad o tome, jako srce i jako telo je bilo", prepričava Mirza sa osmehom.
"Kako je počelo? Auto u Sarajevu"
Kada ga je Edin Avdić pitao da li su mu lekari objasnili kako je i zašto do toga došlo, ostao je bez reči.
"Rekli su mi da je to krenulo od toga što mi je prešao auto preko noge, tri-četiri meseca preko toga. Prešao mi preko noge, kad sam bio u reprezentaciji, stvorio se krvni ugrušak u stopalu, prešao u list i krenuo gore. Bilo je to u Sarajevu, leto pre toga. I tu je krenulo. Noga mi bila poplavela, igrao sam za reprezentaciju, bio sam okej, taj ugrušak ušao u list, modrica prošla, igrao sam sutradan protiv Holandije i to je bio razlog svega", zaključio je Mriza Teletović.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
