Iako nikada nije osvojio NBA titulu, bio Ol-star, niti osvajač medalje sa reprezentacijom, nekadašnji NBA košarkaš Džejlen Rouz (53) ipak je imao značajan uticaj na ligu. Za početak, zbog svog imena.
Džejlen Rouz rođen je u Detroitu 1973. godine. Sin je Džejmsa "Džimija" Vokera (1944 - 2007), prvog "pika" NBA drafta 1967. godine i učesnika Ol-stara, na kojem je 1972. godine igrao u tandemu sa Džerijem Vestom, "logom" NBA lige. Ipak, za ovaj deo priče o njemu značajnije je to da je njegova majka Žan Rouz, koja je smislila tako originalno ime svom sinu da je decenijama kasnije postalo hit širom Sjedinjenih Država.
Želela je da objedini u imenu svog sima imena svog supruga, Džejmsa, i svog brata, Lenarda. Tako je nastalo ime Džejlen, koje je postalo jedno od najpopularnijih u američkom sportu tokom devedesetih i početkom 21. veka (Džejlen Braun, Džejlen Branson, Džejlen Grin, Džejlen Hurts), do te mere da ćete se lako setiti bar nekoliko poznatih američkih sportista koje ga danas nose.
"Mogla je da me nazove i Džejms, ali to nije to"
"Da me je nazvala Džejms ili Džejson, to ne bi imalo isti odjek. Zato je ona tvorac, a ja sam bio taj koji je dobio zadatak da to ime 'iznese'. Imena i reči su izuzetno snažni. Ako te ljudi ne 'gotive' ili im se ne sviđaš, znaš da je poslednja stvar koju će uraditi da daju ime svom detetu po tebi. To nema nikakve veze sa titulama, ni sa tim gde si išao na koledž. Ako sam odlučio da dam svom detetu ime po tebi, onda to znači da te baš 'gotivim'", govorio je Rouz u jednom intervjuu 2020, posle smrti svoje majke.
Toliko je bila ponosna na ime koje je smislila, da je zapisivala u svesku imena svih sportista za koje je čula da nose ime njenog sina.
Povrh toga, njegova majka je pratila karijere svakog Džejlena za koga je čula da se bavi profesionalnim ili univerzitetskim sportom.
"Shvatila je da je to ime postalo veće od nje. I očigledno, mnogo veće od mene. To je nešto što će ostati njena ostavština, kao i moja. Nešto što nema nikakve veze sa rezultatom bilo koje utakmice koju nikad nisam odigrao", rekao je košarkaš
Član Feb Fajva, posvađao se sa "bratom" Veberom
Džejlen Rouz igrao je na univerzitetu Mičigen i dva puta nastupio u NCAA finalu, 1992. i 1993. godine - i oba puta gubio u meču za titulu. Bio je deo ekipe trenera Stiva Fišera, koja je ostala upamćena po nadimku "Feb Fajv". Činili su je momci iz Detroita, Kris Veber, Džejlen Rouz, Džuvan Hauard iz Čikaga, kao i Teksašani Džimi King i Rej Džekson. Bio je to prvi tim koji je igrao u NCAA finalu sa petorkom sačinjenom od brucoša - igrača kojima je to bila tek prva godina na koledžu.
Kris Veber, član Kuće slavnih, Srbiji je postao veoma dobro poznat kao najveća zvezda Sakramento Kingsa Vlada Divca i Peđe Stojakovića. Ipak, njegov odnos sa ostatkom "Feb Fajv" (Fab Five) tima je narušen kada je otkriveno da je primao novac od sponzora/donatora, što je bilo striktno zabranjeno. Univerzitet je morao da poništi sve utakmice koje su igrali igrači "uhvaćeni" u tom aktu, a zbog narušenih odnosa Veber nije hteo da učestvuje ni u snimanju dokumentarca o toj ekipi.
Svađa je kulminirala na NBA finalu 2013, kada je Veber rekao Rouzu da mu se "gubi sa očiju", ali su sa godinama našli način da se pomire.
"Kako starite, nema pravila da morate da budete prijatelji sa ljudima sa kojima ste išli u srednju školu ili na koledž. To što čini naš odnos posebnim je to da nismo samo bivši saigrači ili drugovi iz razreda, sa koledža. Mi smo zapravo braća. I naravno da nikad ne 'precrtavaš' članove svoje porodice", govorio je Rouz.
Hapšen u kući punoj droge, smejao se od muke
Tokom 1993. godine, dok je bio još student, Rouz je bio uhapšen u velikoj akciji policije. Kraj njega su u kući u kojoj se zatekao bile osobe koje su nosile tri velika paketa kokaina. Šta je mladi košarkaš tu radio?
"Jednog trenutka smo igrali video-igrice, a u drugom je grupa policajaca u civilu lupala na vrata, uletela u dnevnu sobu, povadila značke i oružje... Bilo je praktično onako kako vidiš na TV-u. Došli su u kombijima, prerušeni kao zaposleni u hemijskom čišćenju. Dok se sve to događalo, smejao sam se pred policijom, razgovarao sa njima, pitao ih u neverici šta su mislili da će tamo da pronađu".
"Smejao sam se od muke, jer tokom odrastanja u betonskoj džungli uvek imate strah šta bi moglo sledeće da se dogodi. Do te mere oguglate na nasilje i na ulični život da sa 17 ili 18 godina više ne osećate strah. To je nesreća, jer veoma rano izgubite svoju dečiju nevinost", rekao je Rouz u jednoj životnoj ispovesti za magazin "Slem".
Pripadnici policije koji su se zatekli u kući punoj droge govorili su da se Rouz našao "u pogrešno vreme na pogrešnom mestu".
Kobi Brajant mu zadao najteže udarce u karijeri
U NBA ligu stigao je poput svog oca, u 1. rundi drafta, 1994. godine, kada su ga Denver Nagetsi odabrali kao 13. "pik". U Koloradu je igrao dve godine, pa ostavio mnogo dublji trag u Indijana Pejsersima. Do 2002. godine igrao je u saveznoj državi koja je kolevka košarke i u njoj postao igrač koji je najviše napredovao u ligi (2000). Te iste godine nastupao je u NBA finalu, koje ga je zauvek bolelo i tu bol nije uspeo da "spere" igrajući posle toga za Čikago, Toronto, Njujork i Finiks Sanse.
U finalu protiv Los Anđeles Lejkersa igrao je sjajnom postuzao po 25 poena po meču, vodio velike bitke protiv Kobija Brajanta, priznao da mu je i namerno postavljao nogu pri doskoku da ga povredi... I ništa nije vredelo. Lejkersi su učinili neizbežno - osvojili prvu od svoje tri uzastopne titule (2000, 2001, 2022), predvođeni tandemom Brajant - Šakil O'Nil.
Kada su ga posle završetka karijere upitali da li ga više boli taj poraz ili noć u kojoj je Kobi Brajant protiv njega ubacio 81 poen na utakmici Lejkersi - Toronto, Rouz je odgovorio bez razmišljanja.
"Finale više boli. Lak je odgovor na to pitanje, ne moram ni da razmišljam".
Ceo život staje u jednu rečenicu
Danas je Džejlen Rouz popularni TV analitičar, koji je ovog vikenda došao u prvi plan psovkom kojom je komentarisao trojku Andreja Stojakovića.
U svojoj knjizi "Morate dati ljudima šta žele" (2015), u kojoj je iskreno pisao svoje priče i anegdote iz detinjstva, karijere i privatnog života, Rouz je istakao nekoliko rečenica koje ga vode kroz život.
Jedna ima posebno snažan odjek: "Za mene, merilo čoveka je način na koji tretira ljude koji ne mogu ništa da urade za njega".
