Najtrofejniji trener Partizana Duško Vujošević još od svojih dvadesetih je bio trener na najvišem evropskom nivou. Tako mlad je vodio Partizan do titule prvaka Jugoslavije 1987, Fajnal-fora Kupa šampiona 1988, Kupa Radivoja Koraća (koji je tada bio prestižni evropski trofej) 1989...
U takvoj mladosti, Vujošević je oblikovao najveće jugoslovenske talente i učio Vlada Divca onome što ga je učinilo NBA legendom i članom Kuće slavnih. Takođe, aktivno je pratio sve najveće bisere u nekadašnjoj državi, a sa posebnom pažnjom - Dražena Petrovića.
Košarkaškog "Mocarta" je znao još od juniorskih dana. Tada ne lično, ali nije mu bilo teško da kolima ide sve do granice Bugarske i Turske da bi gledao kako igra tadašnji junior iz Šibenika.
"Dražena sam znao dosta dugo. Trenirao sam generaciju u kojoj je bio Danko Cvjetičanin. On je bio 1963. godište i pratio sam ih. To 1964. godište je bilo generacija, a on je igrao sa godinu dana starijima. Pratio sam ih i išao da gledam pripreme. Sećam se da sam gledao finale juniorskog prvenstva u Dimitrovgradu, u Bugarskoj, ne u našem Dimitrovgradu, već na granici sa Turskom. Tamo smo išli nekim Spačekom drugari i ja da gledamo finale Sovjetski Savez - Jugoslavija i to je Rusija dobila. On (Dražen) je to prosto notirao i pravio je neko svoje ime", rekao je Vujošević u jednom intervjuu.
"U razgovoru sa njim sam shvatio koliko je posvećen"
Priliku da ga lično upozna i da sa njim razgovara o košarci dobio je krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada je otišao u SAD i lično se uverio koliko je Dražen Petrović posvećen košarci.
"Posle toga kada sam dobio šansu da vodim Partizan viđali smo se na tim mečevima, ali neki sasvim blizak kontakt je napravljen kad sam bio u Americi da pratim treninge Divca i Paspalja, a on je bio u Portlandu. Tu sam video koliko je on posvećen košarci. Totalno trenerski objasnio mi je njihovu igru. Bio je tada u situaciji da igra dva-tri minuta, a došao je tamo kao najbolji evropski igrač, iz Reala. Govorio mi je kako mu je menadžer nabavio neke školske video-trake, da on to gleda, da sam sebi baca loptu, da bi nastavio da trenira taj šut. To je takva posvećenost, iz koje je došlo posle toga do adaptacije na američku košarku i do velike karijere", dodao je on.
Čitavog života je pamtio kobni jun 1993. godine, kada je Dražen Petrović poginuo u saobraćajnoj nesreći u Nemačkoj, pri povratku sa utakmice reprezentacije. Rat u Jugoslaviji je trajao, pa nije bilo lako preći granicu.
"Nema gluplje smrti"
"Boša Tanjević i ja smo zajedno kolima došli iz Trsta. Bilo je bogami problema i oko ulaza u Hrvatsku, sa pasošem... Ali ljudi kad su shvatili zbog čega se dolazi, imali su poštovanje i nije to bio problem", rekao je Vujošević.
"Nema gluplje smrti od smrti u saobraćajnoj nesreći. Išao sam na sahranu čoveka koji mi je bio drag, ali pre svega Igraču sa velikim 'I'. Toliko je toga uložio u svoju karijeru, postigao veliku karijeru, a da je završi na takav način, stvarno je svima tako palo...", evocirao je uspomene Vujošević.
"Drugo, bio je otelotvorenje posvećenosti koju zahtevam od igrača, a ne postižem vrlo često. Bio je primer talenta koji se fanatičnim radom i posvećenošću razvio i koji između treninga nije rušio ono što je na treningu napravio. Umro je lep i mlad, eto tako da kažem", dodao je legendarni trener.
Duško Vujošević preminuo je ove srede u Beogradu, posle komplikacija nastalih zbog upale pluća, a nakon što se godinama lečio od bolesti šećera i bubrega. Prošle godine bio je podvrgnut i transplantaciji bubrega.
