Legenda jugoslovenske, hrvatske i evropske košarke, Dražen Petrović, poginuo je 7. juna 1993. u teškoj saobraćajnoj nesreći u Nemačkoj koja je potresla celu Evropu. Za volanom je bila njegova devojka Klara, a Dražen je u trenutku udara automobila sedeo na suvozačkom sedištu. Pokušaji Hitne pomoći da mu pomogne nisu bili uspešni, pa su morali da konstatuju smrt jednog od najboljih evropskih košarkaša u istoriji. Imao je samo 28 godina i dodatno potresan detalj te nesreće je činjenica da mu je baš tog dana, 7. juna 1993. godine, istekla lična karta koju je izvadio deceniju ranije u rodnom Šibeniku.
Dražen Petrović stradao je u trenutku svog uzleta u NBA ligi i dok je imao stalnu ponudu Panatinaikosa da napiše na papiru koliko miliona hoće da se vrati u Evropu iz Amerike. Neposreedno pre nego što je seo u kola rastao se sa saigračima iz reprezentacije Hrvatske, sa kojima je igrao u kvalifikacijama za Eurobasket 1993. godine u Nemačkoj. Iako je ostvario cilj i predvodio nacionalni tim do plasmana, nije bio zadovoljan kada se zaputio na aerodrom, na kojem je hvatao let za Frankfurt, pa je kolima krenuo kući.
U svom poslednjem meču u životu Dražen je sa Hrvatskom izgubio od Slovenije i iako taj duel nije imao takmičarski značaj, jako je zaboleo Petrovića i to je otkrio Slovenac Janez Drvarič, objasnivši da je zatekao Dražena kako sedi u uglu, sam i razočaran. "Kada se setim tih kvalifikacija i Dražena, odmah se naježim. Istina, prošlo je jako puno godina, ali kao da je bilo juče. Dražen je dan kasnije nakon te utakmice bio tužan i razočaran. Sreo sam ga na aerodromu u Poljskoj. Sedeo je u uglu, sam. S obzirom na to da sam mu bio trener u Ciboni i da smo se jako dobro poznavali, otišao sam do njega i pitao ga šta mu je", rekao je Drvarič.
Dražen Petrović bio je u trenutku pogibije aktuelni olimpijski vicešampion sa Hrvatskom, što je daleko najveći uspeh košarke te zemlje od kada se otcepila od Jugoslavije. Bio je to prvi veliki turnir generacije Dražena Petrovića, Tonija Kukoča, Dina Rađe i saigrača od kada su se povukli iz reprezentacije Jugoslavije, kojoj je bilo zabranjeno da se takmiči. U finalu olimpijskog turnira Hrvati su naleteli na Majkla Džordana i Drim tim i nisu imali šansu, što je i bilo očekivano s obzirom na snagu Amerikanaca za koje su igrali Majkl Džordan, Čarls Barkli, Karl Meloun, Kris Malin, Leri Bird, Medžik Džonson...
Bio je godinama iščekivan duel tog "Drim tima" protiv Jugoslavije, ali se nikad nije dogodio zbog raspada zemlje. Očekivao ga je i Dražen dok je igrao u plavom dresu nekadašnje države, a u njemu je i ljudski i košarkaški odrastao, jer je bio "A" reprezentativac čak sedam godina, od 1983. do 1990. godine. Godinu kasnije nije bio u sastavu selektora Dušana Dude Ivkovića za Eurobasket u Rimu, na kojem je poslednje jugoslovensko zlato osvojila verovatno najtalentovanija generacija u istoriji evropske košarke (Divac, Rađa, Kukoč, Danilović, Đorđević...), iako na terenu nije bio njen tada najbolji igrač - Dražen Petrović.
"Košarkaški Mocart" ušao je u nacionalni tim Jugoslavije još 1983. godine, kao 18-godišnjak pod vođstvom selektora Josipa Đerđe. Igrao je tada uz velikane Ex-Yu i evropske košarke, poput Dragana Kićanovića, Zorana "Moke" Slavnića, Krešimira Ćosića, Dražena Dalipagića, Ratka Radovanovića... U narednim godinama izrastao je u lidera nacionalnog tima i osvojio je bronzu na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 184, srebro u Seulu 1988, evropsko zlato u Zagrebu 1989, evropsku bronzu u Atini 1987, kao i svetsku bronzu u Španiji 1986. i svoje poslednje zlato - na Mundobasketu 1990. godine.
Pogledajte kako je Dražen igrao protiv Sovjeta 1988. godine.
Bio je to turnir na kojem je Vlade Divac oteo hrvatsku zastavu od jednog provokatora i sklonio je da bi se zlato proslavlio samo uz jugoslovenske boje u Buenos Ajresu. Nakon tog uspeha, Dražen Petrović je u razgovoru sa reporterom Televizije Beograd, Markom Markovićem, govorio i o tome šta čeka tu generaciju. Tačnije, šta je trebalo da ona doživi, da nije bilo rata koji je odneo tu zemlju, a supertalentovanu klasu Dude Ivkovića razbilo u niz nacionalnih timova.
"Nismo zadovoljni organizacijom, u Santa Feu je bila organizacija strašno slaba, hotel nije bio baš najbolji, a ovde u Buenos Ajresu su se uslovi popravili, ali to nije bilo na nivou iz Španije na Mundobasketu 1986. ili poput organizacije Evropskog prvenstva u Zagrebu 1989. ili kako će biti u Beogradu 1994. godine", rekao je Dražen Petrović.
Nažalost, taj nikad održani turnir u glavnom gradu Jugoslavije trebalo je da bude pozornica za spektakl generacije koja je mnogo obećavala i mnogo donosila uprkos svojim mladim godinama. Zbog rata i sankcija Mundobasket je 1992. dodeljen Kanadi, a Amerika se na njemu pojavila u strahovito jakom timu, sa MVP igračem Šekilom O'Nilom, Redžijem Milerom, Šonom Kempom, Dominikom Vilsonom, Larijem Džonsonom... U sklopu projekta organizacije 1994. godine pokrenuta je i izgradnja Beogradske arene.
I taj tim, kao i onaj iz 1992. bio bi veliki izazov za rasturenu generaciju Jugoslavije.
"Imamo sada sjajnu generaciju. Ja sam igrao 1983, kada su bili Kića, Moka, Ćoso, jedini sam igrao sa tim zlatnim dečacima i sada imamo opet sjajnu, novu generaciju. Mislim da imamo vremena da igramo jedno pet-šest godina zajedno i da osvojimo dosta medalja. Da li ćemo osvojiti toliko medalja koliko su i oni osvojili, to je teško sada reći, ali mislim da možemo još dosta da učinimo", kazao je Dražen Petrović, "Košarkaški Mocart".
Bonus video:
