Proslavljeni srpski košarkaš Nikola Lončar bio je gost MONDO podkasta "Priča za medalju", gde se u razgovoru sa Andrijom Gerićem podsetio najblistavijih momenata svoje karijere, a pre svega osvajanja titule evropskog šampiona sa Partizanom 1992. godine i reprezentativnih akcija. Put ga je dalje vodio u Španiju gde je obukao dres slavnog Real Madrida, ali je najbolje partije igrao u Estudijantesu. Veliki deo razgovora posvećen je aktuelnoj situaciji u srpskoj košarci, odlasku mladih talenata i njegovoj karijeri analitičara i komentatora koja je spontano počela nakon odluke da se penzoniše.
Partizan je jedinu evropsku titulu u istoriji osvojio 1992. godine kada je zemlja bila pod sankcijama. Kao domaćini su igrali u španskoj Fuenlabradi i u Istanbulu ostvarili istorijski uspeh koji je i dan danas inspiracija mladima.
"To je bilo fenomenalno, ja nisam shvatio dok mi nismo otišli na taj fajnal-for, šta može da znači ta sezona za nas. Bio je rat, pa smo putovali gore-dole. Igrali smo kao domaćini u Španiji, u Fuenlabradi. Ja sam kasnije, preko 20 godina, živeo tamo u Španiji i odlazio sam u tu Fuenlabradu poslom. Mislio sam da će da se ponovi još neki put. Međutim, to je vrlo teško. Nikad se nije ponovilo za mene", rekao je Lončar u MONDO podkastu "Priča za medalju" i nastavio:
"Razbio nas je rat. Mi koji smo ostali, igrali smo naredne tri godine bez mogućnosti da igramo Evropu. Ja sam imao sreće da sam 1995. godine otišao. Odveo me je Željko Obradović u Real Madrid, ali generalno svi igrači koji su bili deo tog tima nisu imali mogućnosti da igraju u nekim boljim sredinama. Nismo imali šansu da branimo taj trofej zbog rata. I to je bilo dosta tužno. Te sankcije su katastrofa za sve, a pogotovo za sportiste. Generalno su bile dosta teže za normalne ljude nego za nas sportiste, ali opet naš razvoj nije bio onakav kakav je trebalo da bude i to nas je koštalo kasnije adaptiranja nekog, neke košarke na nekom drugom nivou. Uspeli smo neki od nas da se izvučemo i da odemo."
Bio je potpuno iskren oko odlaska u Real Madrid gde ga je odveo Željko Obradović. "Što se tiče prelaska u Real Madrid, da budemo jasni, ja nikad ne bih otišao u Real Madrid da Željko Obradović nije bio trener Real Madrida. Ja u tom trenutku nisam imao kvalitet da budem igrač Real Madrida. Međutim, Željko se kladio na mene, dosta mi je teško bilo u početku da se naviknem na situaciju, na trening, na profesionalizam. Međutim, tu je bio Zoki Savić, tu je bio Željko, dosta su mi pomagali i ja sam u nekom trenutku počeo da igram i da pokazujem ono za šta sam doveden. Međutim, ta sezona ni nije se završila onako dosta uspešno. Ja sam napustio Real Madrid, nisam bio spreman za špansku ligu. Španska liga i dan danas je liga gde igraju najtalentovaniji igrači. Ja sam posle toga vratio se, igrao sam osam godina. Znači, nije isto igrati u Španiji, u Grčkoj, Turskoj. Košarka je drugačija".
NCAA i problem srpske košarke
Lončar se osvrnuo na odlazak mladih srpskih košarkaša na koledže i spomenuo mladog Nikolu Kusturicu koji je jedan od retkih koji je dobio pravu šansu u evropskoj košarci u tim godinama, ali u Španiji.
"Amerika koja se pojavila dosta dobra opcija za decu koja nisu fenomeni i ekstra talentovani, gde nisu u planu neke velike ekipe. Naš najbolji mladi igrač igra u Barseloni, mali Kusturica iz Novog Sada, koji je otišao tamo sa 14 godina. I ne vidimo tu još nekog mladog igrača koji može da nosi igru, da vrati tu reprezentaciju, da imamo konstantno nešto za 10 godina. Dobro, imamo nekih igrača po NBA koji još uvek nisu eksplodirali. Ima ih u nekoj najavi, ali to treba da se čeka. Ali mislim da mladi igrači treba da razmisle dobro i da naprave neku procenu zajedno sa svojim roditeljima, sa okruženjem. Što se tiče Amerike, tamo dobijaju i novac, dobijaju i školovanje, dobijaju sve. Na kraju dođu, završe to za 2-3-4 godine, ako mogu da nastave kao košarkaši, super. Ako ne mogu da nastave da rade i da imaju diplomu u ruci", kaže nekadašnji as.
Kako srpski klubovi da se izbore sa tim? "Moraju da rade bolje, da vrednuju mlade igrače, da im daju šansu, da ih plate. Zašto sad, na primer, taj Kusturica igra u Barseloni? Što mu neko ovde ne da više? Mislim, ako je pitanje novca, a nije pitanje novca, pitanje je samo razvoja, šanse i neko verovanje u njega. Jer ne mora da se podnese neka žrtva u odnosu na rezultat da bi se napravio jedan igrač koji će kasnije ili više igrača koji će kasnije moći da nose našu srpsku reprezentaciju. Mora dugoročno da se razmišlja, a ne sad samo da: 'Evo, igraćemo da dobijemo ovo prvenstvo'".
Smatra da u Španiji i Francuskoj već imaju recept. "Ja mislim da je to pravi put. Da li je to kroz akademiju? Da li je to kroz lokalni klub? Prvo su potrebni dobri treneri, a ne da budu neki mladi momci koji skidaju treninge sa YouTube-a ili nisu posetili nijednu "kliniku" od ovih velikih trenera, da ne putuju po svetu, u Evropi, da im klub omogući da odu da budu 10 dana, 15 dana kod nekog najboljeg trenera", kaže Lončar i navodi primer Francuske:
"Evo, sad je bio turnir Evrolige u Beogradu. I ta je njihova selekcija sa Insep je pobedila turnir. U polufinalu su pobedili Partizan sa 50, a kasnije su u finalu pobedili Zvezdu sa 30. Ali to se vidi, ne na terenu, to se vidi po svemu, i u ponašanju, izlasku na teren. To je tri nivoa iznad naših momaka koji su isto godište."
O strancima u Zvezdi i Partizanu
Nekadašnji as je govorio iz iskustva jer je i sam bio stranac i nimalo mu se ne dopada "politika" koju trenutno vode najbolji srpski timovi Crvena zvezda i Partizan.
"Ti, kao stranac, si morao da budeš bolji od njih da bi oni napredovali uz tebe, je l' tako? Nisi ti stranac da bi tamo popunjavao. Ti si došao tamo da praviš razliku, bio si plaćen. Danas je mnogo bitno i uvek je bilo bitno da ti imaš tu karakteristiku, da ti sa svojim karakterom, kvalitetom, pomogneš njima da oni izrastu u bolje igrače. Mi to sad nemamo."
"Sad dovodimo u košarci Amerikanca da on bude taj koji će da pokrene naše klince kojih nema u prvim timovima, da zaradi veliki novac, da jednostavno napravi svoj šou, da deca nose, kupuju njegove majice i da on ode posle dve, tri godine sa ogromnom sumom novca, vrati se u Ameriku i da nikad više ne dođe u Srbiju niti da dođe u Evropu. Znači, on nema nikakav interes tog deljenja znanja, kvaliteta, karaktera sa mladim igračima. Ima izuzetaka. Ali generalno, to je filozofija koja je pogrešna trenutno, koja se dešava", kaže Lončar i osvrće se na nedavni derbi gde su srpski igrači imali zanemarljiv učinak:
"Možemo da vidimo u Srbiji, evo bio je derbi. Učinak naših srpskih igrača u Partizanu je bio nula ili možda jedan poen.
U Zvezdi je bio Kalinić i Dobrić. Umesto da se napravi neki miks fenomenalnih igrača plus nekih mladih igrača, na primer, Žalgiris ima formulu sedam domaćih igrača i pet stranih i ne odustaju od toga. Ali ne sedam koji nose vodu, nego jednostavno koji imaju učinak. Moraju da imaju status i učinak. Znači, moraju da igraju", jasan je Lončar.
Reprezentativni uspesi
Lončar nije bio zlatne generacije 1995. godine kada je osvojeno zlato u Atini, ali je sa nacionalnim timom osvojio zlato i bronzu na Evropskim prvenstvima (1997, 1999), Svetsko prvenstvo u Grčkoj (1998) i srebro na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996.
Za Atinu je otpao kao poslednji sa spiska, ali je to shvatio na pravi način. "Nije me nešto pogodilo, pošto sam posle nekoliko dana saznao da ću da idem u Španiju. Mislim da mi je dosta poslužilo to iskustvo, jer sam celo leto trenirao sa našim najboljim igračima. Prvi put sam bio na treningu sa Divcem, sa Savićem. Mislim da je tad bio u Barseloni i bio je trener Dušan Ivković sa kojim sam radio, ali tokom leta samo. To mi je dosta poslužilo da budem bolji igrač, da imam malo više samopouzdanja kasnije. I stvarno mi je bilo onako dobro što se desilo. Jednostavno, to sam brzo preboleo."
"Ja sam i 2000. pred Sidnej isto otpao, ali tad sam bio loš. Tad sam stvarno bio u lošoj formi. Propustio sam možda tri meseca sezone, i onda sam zasluženo vraćen. Bio sam na Olimpijadi od tada kad sam ušao, onda sam četiri godine zaredom bio konstantno. Imao sam na četiri takmičenja četiri medalje".
Možda nije bio velika zvezda, ali je njegova uloga u reprezentaciji bila ključna. "Jednostavno sam tu bio, možda neka veza između tih asova koji su nosili igru reprezentacije i nas koji smo bili tu u senci, ali su isto tako odrađivali veliki deo posla. Taj ambijent je bio fenomenalan. I sećam se, to mi je najbolje leto u životu što se tiče sporta, ta Olimpijada. Tamo si jedan od 4.000 odabranih na svetu. Prođe neki atletičar koji je svetski rekorder, jedete na poslužavniku, jedan pored drugog, stvarno nezaboravno iskustvo".
Šta to imaju vrhunski igrači? Oni su primer u svemu, i kad je moja greška, on kaže njegova je greška i to daje nama koji nismo asovi dozu ekstra samopouzdanja da mi to vratimo na pravi način. I tu se pojavljuje onaj efekat gde ću ja da poginem za njega, gde ću ja da se bacim za loptu, da ću ja da skočim u vatru za njega. Taj štit koji oni naprave oko tebe, da si ti jedan iz grupe, to dosta znači za nas igrače koji smo iz druge ili treće grupe da budemo svesni toga, da imamo priliku da igramo sa njima i da treniramo zajedno, da provodimo vreme sa njima i da to prenesemo na teren."
Zašto nikada nije postao trener i saveti Radomira Antića
"Nešto sam razmišljao, međutim na kraju sam shvatio da je trener po meni najbitnija figura u bilo kom klubu, košarkaškom klubu, i oko njega se vrti sve i od njega kreće sve. To je najteži posao u košarci koji postoji. U jednom trenutku sam hteo da budem formacijski trener, da radim sa mlađim kategorijama. Ja sam tu neku licencu u Španiji skoro završio, međutim ta televizija je oduzela dosta, dosta vremena, putovanja, četiri, pet radnih dana. Nisam stigao da se posvetim maksimalno i onda to nije išlo kako treba".
Lončar je bio zet legendarnog Radomira Antića koji je jedini u istoriji trenirao tri najveća španska kluba - Real Madrid, Barselonu i Atletiko Madrid. Koliko je bio jedinstven i koliko su mu značili saveti?
"On je u Španiji bio jako priznat, on je bio gospodin u pravom smislu te reči, od ponašanja i prema igračima na terenu, van terena, što se tiče fer-pleja. Neki kažu da je možda i promenio taj fudbal što su igrala Barselona, kad je Gvardiola uzeo da onaj tiki-taka, da je tu bilo dosta stvari iz njegove igre. Razgovori sa njim su bili jako dragoceni, on nije bio direktan, on tu nešto nekako baci da to dođe do tebe, da teče, da to nije ništa na brzinu, nego jednostavno da to se desi u nekom periodu gde ti možda hoćeš ili nećeš da prihvatiš taj savet i to što ti je rekao. Uglavnom, čovek je bio za sve u pravu što je pričao. Generacije fudbalera i njihovih porodica su došle u Španiju, ostale, bili su treneri Jokanović, Paunović, Pantić, Đorđe Tomić, sve ih je on doveo", kaže Lončar i nastavlja:
"Oni uvek dođu kod njega na rakijicu i onda uvek se pojavi: 'A šta da radimo kad je ovako, kad je onako?' Niko na svetu nije trenirao Barselonu, Real i Atletiko. I ja kad uvek pričam i na svakom podkastu kad se spomene njegovo ime, da je više ljudi prošlo kroz njegovu kuću nego što je prošlo kod jugoslovensku i srpsku ambasadu. Nema ko je pitao da mu nije pomogao, ne da mu je pomogao, nego baš i iskreno pomogao."
Uloga funkcionera i povratak u Partizan
U Partizan se kao sportski direktor vratio 2018. godine, gde je ostao tri godine. U tom periodu crno-beli su osvojili dva Kupa Radivoj Korać i jedan ABA Superkup, a na trenerskoj poziciji su se smenjivali Čanak, Trinkijeri, Šćepanović i Filipovski. Imao je i angažman u Radničkom iz Kragujevca, ali nije uspeo da ostvari bilo kakav pomak u tom klubu.
"Desilo se nešto, mrdnuli smo sa neke tačke. Pre toga Partizan bio stvarno u teškoj situaciji, finansijskoj i igračkoj i u svakoj, u svim aspektima igre. Krenuli smo od nule, imali smo neke igrače, doveli smo dobrog trenera, to se vratilo na neki nivo u odnosu na novac koji smo imali da potrošimo. Bilo je to onako sve kako treba, imali smo određene limite i nismo mogli da odemo na tržište i dobrih, kvalitetnih igrača, morali smo da izmišljamo, da dovodimo, da stavljamo filtere i na kraju došla je ta korona i opet se ovi što su došli kasnije, morali su sve da krenu od nule, ali generalno za mene je lično fenomenalno iskustvo", kaže Nikola i dodaje:
"Mislim da sam dobro radio svoj posao, vratio sam se u svoju kuću. Šest godina sam igrao u Partizanu, formirao sam se kao igrač, formirao sam se kao čovek, to je naša porodica, posle sam otišao, bavio se nekim drugim stvarima, ali taj period je bio dosta težak, dosta nekih nepoznanica za mene na poziciji sportskog direktora, ali mislim da sam na kraju napravio neku priču. Jednostavno krenuli smo od te nule, došli smo do nekog dobrog nivoa, međutim to nismo završili kako treba zbog određenih okolnosti", iskren je Lončar u "Priči za medalju".
BONUS VIDEO:
