Uroš Tripković: "Verujte, od svega bih odustao kad treba da nađem ljude za berbu"

Bivši košarkaš Partizana, a sad proizvođač svežih borovnica Uroš Tripković (40), otkrio je kako je košarkaške patike zamenio traktorom i poljoprivredom. Uzdanica Duška Vujoševića, miljenik navijača Partizana i jedan od momaka koji je pisao istoriju Parnog valjka pored Novice Veličkovića i Milenka Tepića, sad ima potpuno drugačiji poziv - u ogromnom voćnjaku u kojem proizvodi domaće voće i pravi zanimljive proizvode, između ostalog i sokove bez zaslađivača.

Borovnice nisu bile jedina opcija

Bivši košarkaš Partizana, Huventuda i Unikahe je na početku novog poglavlja u životu imao dilemu - proizvodnjom čega je bilo najpametnije baviti se te 2015?

"Razmišljao sam i o lešnicima i o orasima, bilo je tu još nekoliko kultura, ali na kraju sam se odlučio za borovnicu u tom momentu kad sam počeo to da radim. Ova plantaža postoji od 2018, ali sam ja već 2015. ili 2016, kraj Čačka, u Preljini, posadio bukvalno uz kuću, jedno 30 ari, da malo vidim kako to izgleda, kakve su obaveze, kako se biljka ponaša. Najviše da bih učio kroz sam rad na plantaži. Iako je to bila mala plantaža, mnoge stvari sam naučio, mnoge greške sam tu napravio, koje sam kasnije, naravno, korigovao.

Pogledajte kako izgleda imanje Uroša Tripkovića: 

A što sam se odlučio za borovnicu? Pa, u tom periodu bila je kod nas još uvek malo zastupljena. Imala je dobru cenu, mada su ulaganja i tad bila velika, a i sad su velika ulaganja. Ja ne znam da li postoji neka voćna kultura koja zahteva tu količinu novca da se posadi, da se uradi kako treba. Shodno tome, i zarada bi trebalo da bude dobra. Možda je to razlog na kraju zašto sam se za borovnicu opredelio, a ne za neku drugu kulturu."

Da li je lakše biti košarkaš ili poljoprivrednik?

"Mnogo je lakše igrati košarku. Dođeš na trening, treniraš, igraš utakmice, znaš šta radiš, druženje ne izostaje. Fizički nije lakše, ali sa drugih aspekata jeste. Kad voliš to što radiš, onda nije teško", kroz osmeh je ispričao Uroš Tripković.

U košarci postoji sezona, a kako je u voćarstvu? "Postoji i ovde sezona, recimo od aprila do negde kraja jula, avgusta, najveći je deo posla. Pre toga, zimski period, to je period za neku rezidbu, tad od decembra otprilike do marta meseca. Septembar, oktobar, novembar, nema previše nekog posla, već se polako sezona završava. Ali zato, kad dođe 1. april, ne znam šta bih pre odradio na plantaži."

"Potrebno mi je 80 ili 90 berača"

Da posla ima preko glave kad je sezona u jeku potvrdio je i bivši bek Parnog valjka. O tome koliko ljudi angažuje Uroš Tripković, rekao je: "Mislim da će mi trebati između 80 i 90 berača, plus još ljudi koji su kontrolori, koji nadgledaju, na dnevnom nivou. I to će da traje verovatno jedno dvadesetak dana, 20-ak dana otprilike berba, nije lako uopšte naći taj broj ljudi. Dosta ljudi se tu promeni, neki dođu, budu nekoliko dana, ne dođu više, nisu za to, vide da prosto ne mogu. I fizički je naporno, radiš na suncu, nije uopšte naivno i lako.

Ja krećem u šest ujutru, a berba počinje u sedam i traje do pet. Znači, od šest ujutru i pre šest smo na nogama dok se pripremi za taj dan šta treba. Dolaze ljudi, sama ta količina ljudi odvlači energiju. Svaki dan je, ono, novi dan, nova priča. Problemi, naravno. Oni završe u pet sati, mi pakujemo posle toga robu u kamion, pa teramo za hladnjaču koja dalje ide za izvoz, pa pripremiti za sledeći dan opet, jer to je dan za danom."

Novinar "PoljoCasta" se u razgovoru našalio da je izgleda bilo lakše kod Duleta Vujoševića nego među borovnicama. "Bogami, bogami, kad dođe berba, lakše je bilo i to", kroz osmeh je dodao Tripković.

"Košarka mi je mnogo pomogla"

Sportski mentalitet ispred svega, ali i rad sa Duškom Vujoševićem i prilika da se nađe na najjačoj evropskoj sceni. Sve to je oblikovalo Uroša Tripkovića da i pored brojnih neuspeha u uzgoju borovnica ipak ne odustane.

"Pomogla mi je košarka dosta, u nekom kontekstu, da ne odustajem. Da se trudim, da dobru organizaciju imam. Kao što je tamo taktika. Moram dobro da se organizujem, kad će šta da se uradi, zbog čega će da se uradi, da se uradi na vreme, da sve bude spremno, mnogo je lakše kad je dobra organizacija. To sam povukao iz košarke i ovo mogu da iskoristim."

Bez obzira na to što je poljoprivreda jedan od najstarijih zanata, učenje je neminovno, a Tripković je otkrio kako je usavršio posao:

"Najviše preko interneta. U startu, naravno da nisam znao ništa. Kad sam počinjao, u to vreme (2015), vrlo mali broj ljudi u Srbiji je uopšte znao nešto. Imao sam nekoliko ljudi, nekih stručnih lica, koji su u prvih pet godina savetovali oko prihrane, oko zaštite, oko održavanja plantaže. Međutim, u poslednjih tri, četiri godine sam to preuzeo da radim samostalno. Pokazalo se kao bolje, definitivno. Ali to je zato što sam ja stvarno prisutan ovde, zato što mene ovo interesuje, zato što sam ja naučio mnoge stvari i na svojim greškama i što sam pročitao i što radim testiranja neka i što pratim biljku kako reaguje."

Nije da se pomisao o odustajanju nikad nije provukla. "Kad dođe berba. E, ali veruj mi, posle pet dana berbe sa tim brojem ljudi, samo mi prođe kroz glavu: šta mi je ovo trebalo u životu. Ali to kratko traje. Ko nije iskusio to, da svaki dan ima po 70, 80, 100 ljudi i da sve to treba da se organizuje... Jer borovnica je nezgodna za branje, ona ne sazreva sva odjednom, ona dozreva i samo se beru zreli plodovi, moraš da biraš, gledaš. Stvarno je nezgodna berba, nije lako ni tim ljudima, nije lako ni iskontrolisati to, da se ne napravi šteta. Svaka zelena borovnica, nezrela, poluzrela, bačena na pod, to je direktna šteta koja se napravi u berbi. Među beračima postoje problemi, svađe... Trudimo se da bude opušteno, normalno, ali opet da se zna neka disciplina, neki red da bi to moglo da se iskontroliše."

Strah od ulaganja ili strah od neuspeha

"Imao sam strah od ulaganja. Ti kad počinješ, recimo, iz ovog iskustva tačno znam šta bi me čekalo da krećem ponovo sa novim nekim rasadom. Kad neko počinje, računa koliko koštaju sadnice, koliko košta protivgradna mreža, koliko košta navodnjavanje i tu se manje-više računica neka njihova onako završi. A tu ima gomila sitnica koje kad se sve skupe i stave na papir, to je ogromna cifra. Gde je tu neki objekat gde ćeš da čuvaš mašine, gde će da ti bude sistem za navodnjavanje, gde ćeš da skladištiš neku robu... Većina parcela nema ni struju kad se uzmu, retko koja. To je gomila nekih stvari koje ljudi previde.

Sad neko da se odluči da posadi hektar borovnice, samo sadnice, protivgradna mreža, dobar sistem za navodnjavanje, bez ovih drugih stvari koje sam rekao - ispod 60, 70 hiljada evra ne može da bude."

Tripković nije odmah ulagao novac u veliko imanje, najpre je probao na manjoj parceli u blizini kuće.

"Tih 35 ari otprilike, to mi je bilo bukvalno uz kuću. Bio sam prisutan i pratio, učio, grešio. To je bilo 2015, a 2018. u proleće je bilo proširenje, pa onda je sledeće proširenje bilo 2021, pa sledeće 2022. U nekoliko faza je rađeno. Na svakom zasadu je nešto bolje urađeno, nadograđeno. Svaka greška skupo košta i pitanje je da li možemo da je ispravimo", rekao je Uroš Tripković, koji se pohvalio da i sam pravi zasade za svoj voćnjak.

"Peđa Drobnjak mi je našao ovu zemlju"

A koliko je važno pronaći donekle savršenu zemlju za veliki posao, Tripković je objasnio na ličnom primeru. Imao je pomoć i starijeg kolege, pošto je Predrag Drobnjak uspeo da pronađe dobar posed u blizini svog.

"Traži kiselu zemlju i traži rastresitu zemlju. Znači, sa što manje gline, sa što više peska. Zašto sam se odlučio za ovu parcelu ovde, iskreno, igrom slučaja. Inicijalno sam hteo i tražio parcelu u okolini Čačka, međutim, nisam mogao da nađem tamo neku parcelu veću. Sve su bile manje. Peđa Drobnjak, isto bivši košarkaš, on ima u ovom selu kruške. I onda sam ga jednom prilikom pitao: 'Daj, ako možeš, raspitaj se kod ovog tvog čoveka što ti radi, ima li neka parcela veća tu u kraju?' I on mi je našao, uradio sam analizu zemlje. Ako neko planira da se bavi ovim poslom, preporučujem da prvo uradi bušotinu, da vidi da li ima vode, pa tek onda, ako ima vode, da kupuje parcelu."

"Borovnica voli dosta vode, ali ne voli da bude pretopljena vodom. Ako se desi da joj koren leži u vodi, brzo ona pokaže na listu gde žuti list, odbacuje list i prosto tu ne može da napreduje, propadaju biljke. U pripremi zemlje sam dodavao i piljevinu i kiseli treset, čak i u ovu parcelu sam dodavao i perlit."

Uroš Tripković se odlučio za sortu Djuk, a evo i zašto: "Za nju sam se odlučio zato što stiže najranije od nekih sorti koje se gaje kod nas. Što je presudno na kraju za cenu. Jer cena bude obično u junu dobra, već u julu počinje da pada cena i onda gledamo da dobijemo borovnicu ranije, da bismo mogli da postignemo bolju cenu."

"Mi radimo sve po Global GAP sertifikatu, znači zna se koji se preparati koriste, šta sme, šta ne sme. I što je još bitnije, radi se i analiza ploda pred samu berbu, gde svake godine ta analiza koju dobijemo zadovoljava uslove i nemačkog Lidla, a izvozi se naša roba i za Englesku, koji su izuzetno rigorozni što se tiče pesticida. Apsolutno nemamo problem sa tim i imamo zdravu borovnicu koju ja ne perem, direktno je berem i jedem sa grane."

Vremenski uslovi određuju uspeh biznisa

"Protivgradne mreže dosta pomažu. Imali smo već par puta ovde grad gde je protivgradna mreža sačuvala. Dovoljno je jednom da padne grad, mreža se već isplati. U ovom momentu, da nema mrežu i da padne grad, šteta bi bila na ovih hektar i po kao da sam platio tri protivgradne mreže ovde. A druga stvar je i zbog te rutave bube, kad zatvorimo, mnogo teže ulaze. Imamo i bumbare, imamo i divlje pčele koje svake godine izlaze krajem marta i aktivne su jedno mesec, mesec i po dana, koje nam isto pomažu u oprašivanju.

Nismo imali problem da nestane voda, ali imali smo problem da malo vuče i vazduh zajedno sa vodom, što znači da je nivo vode u bunaru pao. Ali to se obično dešava kad su vrela leta i obično se dešava tamo krajem jula, u avgustu, septembru. Nekad se desi tek u septembru, zavisi kakva je godina. Iz bunara punimo akumulaciju i iz akumulacije onda guramo vodu kroz laterale i navodnjavanje", pojasnio je Tripković.

Uroš Tripković odnedavno je poznat i po sokovima koje proizvodi. Osim borovnica koje proizvodi, može se pohvaliti i zdravim sokovima.

"Ideja je nastala slučajno. Pred kraj berbe već zna cena da padne. I onda sam inicijalno, pre iks godina, uzeo da iskoristim neku malu količinu da probam da iscedim sok. Bio je za naše potrebe, bolji nego iz prodavnice. U startu je bila samo ta ideja. Kako su ljudi probali sok, svideo im se i onda sam došao na ideju da flaširamo, napravimo ambalažu, uradili sve ono što treba da se uradi da bismo mogli da plasiramo te sokove na tržište, trenutno samo u Srbiji. Ali o tom potom, imamo neku ideju i da to bude van Srbije."

Sokovi nisu jedini proizvod

"Radili smo ove godine prvi put i ovu liofilizovanu borovnicu. To je u suštini sušena borovnica, ali ne po principu sušenja kao što kad kupite suvo grožđe pa je mekano i smežurano, nego je to totalno drugi vid sušenja gde se voće zaledi na minus 50, minus 60 stepeni i onda ide u tu mašinu koja se zove liofilizator, taj led iz voća pretvara u vodenu paru, izvlači iz mašine i plod ostane manje-više istog oblika kao što je i bio i veličine, a bude hrskav, kao čips. A sve ostane što ima u borovnici ili bilo kom drugom voću koje se liofilizuje, sve ostane, sve materije."

"I radili smo i analizu, pre nego što smo to plasirali uopšte na tržište, te liofilizovane borovnice, gde se pokazalo da jedna mala kesica od 20 grama ima dovoljno antioksidanata za ceo dan, za odraslog čoveka. Radili smo i liofilizovanu borovnicu, pa smo je čokoladirali u crnoj čokoladi, pa smo napravili mlevenu liofilizovanu borovnicu. I imam u planu, možda ne ove godine, ali za sledeću godinu imam u planu još neke proizvode. Hoćemo da probamo da napravimo četiri, pet novih proizvoda, u svakom slučaju, svi proizvodi koje budemo pravili biće u suštini zdravi, bez šećera, bez dodataka."

Da li je teže proizvesti borovnicu ili sok?

"Borovnicu. Definitivno borovnicu. Jer to je osnova, ako je borovnica loša, sok ne može da bude dobar. I druga stvar, mi sok ne cedimo od neke druge klase ili neke borovnice koju ne koristimo za izvoz zato što nije kvalitetna. Mi sok cedimo od iste borovnice koju izvozimo. To dosta ljudi radi. Ja sam isključiv u tome da to ne želim da radim. Najbitniji mi je kvalitet - ako ti se svidi, preporučićeš, ako ti se ne svidi, negativna kritika se još glasnije čuje. Nema potrebe, apsolutno, to da radim. Meni nije u interesu da ovo sad budu neke količine, ne znam kolike."

"Ništa ne može preko noći"

Na pitanje šta je naučio od zemlje, Tripković je bio vrlo jasan: "Svašta nešto. I strpljenju nekom i da prosto ne može sve preko noći. Hoćeš što pre da dođeš na neki pun rod, hoćeš da požuriš nešto. Prosto ne može. Pre dve godine sam ovde imao ozbiljan mraz. Bilo je 20 i nekog aprila. Te godine je vegetacija krenula ranije, poranila je u celoj zemlji, 80 posto roda je propalo.

Ti ideš dalje. Ili ideš dalje ili napuštaš ovo. I nema neke sredine. Znači, ja sam te godine 20 posto roda imao. Imao sam mnogo više troškova nego što sam imao prihoda te godine. Ali imao sam opciju da nastavim, da ulažem normalno, da sledeća godina bude dobra, ili da kažem: 'E, mene ovo snašlo, sad dižem ruke, od ovoga neću više da radim, bataljujem' i da zapustim ovo i da ovo propadne sve. Ne treba uopšte raditi nešto osrednje. Ili ga radi ili ga nemoj raditi."

Na kraju, posle godina i godina provedenih u klubovima, na terenu, na utakmicama, u teretani - ništa nije toliko komplikovano kao održati zdravu i dobru borovnicu.

"Lakše je održati formu sportiste. Kako god okreneš, borovnica je teža", zaključio je Uroš Tripković.

Bonus video: