- Koldo Tejitu, nekadašnji košarkaš Baskonije i veliki navijač Partizana, ljubav prema Jugoslaviji i crno-belima gradi još od detinjstva i meča Jugoslavija - Španija 1974. godine.
- Partizan je zavoleo zbog Kićanovića i Dalipagića, a posebno pamti Đorđevićevu trojku za titulu 1992. i utakmice koje je kasnije gledao u Vitoriji i Beogradu.
"Inače bih navijao za Baskoniju, to je tim iz moje zemlje i za koji sam igrao jednu sezonu, ali pošto nemaju nikakve šanse da se plasiraju u plej-of, mislim da ću ovog puta navijati za Partizan, koji mi je drugi omiljeni tim", kaže za MONDO Kolto Tejitu, nekadašnji košarkaš Baskonije, a danas veliki navijač Partizana i - jugonostalgičar.
Koldo Telitu je šesti na listi najmlađih košarkaša koji su ikada nosili dres Baskonije pošto je u prvoj sezoni profesionalne ACB lige 1983/84 sa 17 godina debitovao za prvi tim. Ali mnogo pre toga počela je njegova fascinacija Jugoslavijom i Partizanom.
"Zanimljivo je da je sve počelo zbog fudbala, 1974. godine. Imao sam osam godina kada sam gledao utakmicu koja je ostavila neizbrisiv trag u mom životu: Jugoslavija i Španija su se tog dana u Frankfurtu borile za mesto na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj", počinje Koldo.
U kvalifikacionoj grupi za odlazak na Mundijal 1974. Jugoslavija i Španija su završile sa istim brojem bodova i istom gol razlikom, pa je meč u Frankfurtu 13. februara odlučio poslednjeg putnika na Svetsko prvenstvo. Kada je Josip Katalinski pogodio za 1:0 i odlazak na Mundijal u Nemačku u Španiji je jedan dečak sa svojom porodicom navijao za "plave".
"Odrastao sam u baskijskoj nacionalističkoj (ali i socijalističkoj) porodici, za vreme Frankove diktature, i naravno, želeli smo da pobedi protivnik Španije. Osim toga, Frankistička sportska štampa predstavljala je Jugoslaviju kao velikog komunističkog neprijatelja, dok je španska reprezentacija bila mnogo više od fudbalskog tima – bila je sredstvo propagande diktature.
Svi smo kod kuće navijali za Jugoslaviju! Tokom sedamdesetih godina Španija i Jugoslavija sastale su se čak pet puta u kvalifikacijama za svetska i evropska prvenstva. Bio sam samo dete, ali sam se na kraju zaljubio u Jugoslovene. A onda je došla politika, a posle nje i košarka", objašnjava nam naš sagovornik.
Dečak iz Baskije koji se zaljubio u Kiću i Praju
Kao i mnogi dečaci njegovih godina u Srbiji, tako je i Koldo u Baskiji Partizan zavoleo zbog Dragana Kićanovića i Dražena Dalipagića. U "Boriku" su za evropski trofej igrali Partizan i Bosna...
"Ne sećam se tačno kako sam uspeo da gledam finale Kupa Radivoja Koraća. Mislim da je bilo preko nekog francuskog kanala koji smo mogli da gledamo u Baskiji. Partizan i Bosna su igrali u Banjaluci i to je do danas ostala jedna od najboljih utakmica koje sam ikada gledao. Naravno tog dana je tandem Kićanović–Dalipagić bio neverovatan! Upravo su me njih dvojica opredelila da počnem da navijam za Partizan. Mada je i mržnja koju su španski novinari gajili prema Kićanoviću tome doprinela. Oduvek sam bio veliki Kićin navijač", kaže za MONDO Koldo Teljtu.
Voleo je i Praju, ali ipak srcu mu je zauvek najdraži ostao...
"Kićanović! Njegova košarka bila je spoj umetnosti i lukavstva, inspiracije i kreativnosti. Šutirao je kada je hteo i kako je hteo, i to uz izuzetno visoke procente. Uprkos svojoj naizgled krhkoj fizičkoj građi, prodirao je protiv viših i snažnijih igrača, pokretima koji su podsećali na mačje, bez trunke straha.
Imao je izvanredan košarkaški um i bio je kreator gotovo svih napadačkih akcija svog tima, koje su se mogle završiti njegovim šutem ili asistencijom. Posedovao je redak osećaj za pravi pokret, distancu i proporciju. Svi njegovi pokreti bili su prirodni, praktični i efikasni, a njegove finte telom bile su nenadmašne. Bio je, takođe, jedan od najboljih igrača u igri bez lopte. I, naravno, bio je igrač za velike trenutke – postizao je koševe onda kada je to bilo najpotrebnije."
"Sećam se Đorđevićeve trojke, ali nije to najjači Partizan"
Baskonija je u to vreme bila daleko od krema španske košarke, pa za razliku od današnjih nastupa u Evroligi nije Partizan dolazio u Vitoriju. Sada kada je to slučaj, generacije Telitua dolaze da ga gledaju!
"Tokom te dve decenije bio sam veoma mlad, a Baskonija gotovo da nije igrala evropska takmičenja, tako da sam Partizan pratio preko televizije. Kada je Baskonija počela redovno da igra Evroligu, nisam propuštao nijednu utakmicu Partizana u Vitoriji. To su za mene bili zaista posebni trenuci. I u Beogradu sam gledao Partizan tri puta. Moj mlađi sin ga je, doduše, gledao čak šest puta! Saga se nastavlja!"
Pre nego što je dobio priliku da uživo gleda Partizan, navijao je za njega 1992. godine. Đorđevićeva trojka imala je poseban značaj - pao je veliki rival Baskonije!
"Da, naravno da sam pratio to finale. Huventud je, osim toga, prava noćna mora Baskonije u ACB ligi i između ta dva kluba oduvek je postojalo veliko rivalstvo. Meni se više dopadao onaj raniji Partizan, s kraja osamdesetih, sa Vladom Divcem, Žarkom Paspaljem, Aleksandrom Đorđevićem, Goranom Grbovićem i Miroslavom Pecarskim.
Mislim da je ta ekipa bila kvalitetnija i da je upravo zbog toga uspeh iz 1992. godine imao još veću vrednost! Ekipa koja je bila prognana u Fuenlabradu, sastavljena od mladih i neiskusnih igrača – zaista neverovatno. Sa velikim emocijama sam doživeo Đorđevićevu trojku", priseća se za MONDO Koldo Tejitu.
"Dao sam 61 poen, a onda je puklo koleno"
Iako je Baskonija sada veliko košarkaško ime u svojoj ikastoli (baskijskoj školi koja funkcioniše na bazi samoorganizovanja prim. aut.) prvo je krenuo da igra fudbal naš sagovornik.
"U Baskiji imamo Atletik Bilbao i Real Sosijedad, tako da je fudbal sport broj jedan. Međutim, u pokrajini Alava, u Vitoriji (Gasteizu), gde sam odrastao, košarka je, zahvaljujući uticaju Baskonije, rekao bih, rame uz rame sa fudbalom. Počeo sam da igram u ekipi svoje ikastole. Bavio sam se i fudbalom i košarkom, ali kada sam imao 13 godina, došao je jedan sjajan trener Čema Kapetiljo. On je trenirao Baskoniju i Bilbao Basket i uz njega sam se potpuno posvetio košarci", priča nam Koldo.
Brzo se ispostavilo da je jako talentovan. Toliko da je postao - reprezentativac.
"Tu sam proveo četiri sezone i imao sam sreću da sa omladinskom reprezentacijom Baskije učestvujem na čuvenom Međunarodnom turniru u Hospitaletu, gde sam osvojio trofej za najboljeg strelca. To je moj najveći košarkaški uspeh."
Kao reprezentativac stigao je u sezoni 1983/84 da bude i deo prvog tima Baskonije. Ipak, povreda ga je naterala da sa samo 24 godine kaže da je kraj.
"Nakon toga sam jednu sezonu igrao za juniorski tim Baskonije. Takođe sam trenirao sa prvim timom i uspeo da debitujem u ACB ligi sa samo 17 godina. Posle toga sam proveo šest sezona u drugoj ligi, igrajući za Atletiko San Sebastijan. Zapravo, još uvek držim rekord po broju postignutih poena u jednom meču u tom takmičenju – postigao sam 61 poen! Nažalost, nekoliko povreda kolena ubrzalo je završetak moje karijere, i to veoma rano, kada sam imao samo 24 godine."
Igrao je sa najvećim ikada
Sezona 1983/84 je bila prva sezona novoorganizovane ACB lige i prekretnica u istoriji kako španske košarke tako i Baskonije. Esi Holins koji je igrao sa Koldom bio je prvi veliki igrač Baskonije.
"Esi Holis je predstavljao je prekretnicu u istoriji Baskonije. Uvek kažem da je on najbolji košarkaš kog sam gledao u životu. I ne preterujem! A kao čovek je neverovatan. Nedavno je ponovo bio u Vitoriji i tom prilikom smo mu priredili svečani doček i odali priznanje. Sa tom ekipom se od razmišljanja o borbi za opstanak stiglo do gledanja ka vrhu tabele. Trener je bio veliki Ćema Capetiljo, a gotovo svi igrači bili smo Baskijci, osim dvojice Amerikanaca.
Bilo je to sjajno iskustvo i, pre svega, velika promena mentaliteta u klubu. Inače, u toj ekipi smo bila i dvojica igrača koji smo došli iz iste ikastole (baskijske škole) – Aitor Zarate i ja. Naravno, on je imao mnogo značajniju ulogu u timu", kaže Koldo Tejitu uz osmeh.
"Sanjamo reprezentaciju Baskije"
Iako ga je povreda kolena sprečila da nastavi da se bavi košarkom. Toliko da stigao na korak do toga da postane predsednik košarkaškig saveza,
"Trenirao sam mnoge ekipe u različitim uzrasnim kategorijama, uvek u mlađim košarkaškim selekcijama. To je ono što zaista volim. Pre dve godine kandidovao sam se i za predsednika Košarkaškog saveza Baskije. Imao sam vrlo jasnu ideju – da se izborim za zvanično priznanje baskijske košarkaške reprezentacije od strane FIBA.
Oko tog pitanja sam veoma angažovan i snažno mu posvećen. Međutim, izgubili smo na izborima. Pobedio nas je kandidat španske desnice. Zbog toga će zahtev za prijem baskijske reprezentacije u međunarodnu košarkašku porodicu i njeno zvanično priznanje od strane FIBA verovatno ostati na čekanju još nekoliko godina. Ne može se uvek pobeđivati!"
Ipak, ne odustaje od ideje reprezentacije Baskije. Kada već postoji u fudbalu, zašto ne bi u košarci?
"Kada bismo uspeli da izborimo zvanično priznanje naše reprezentacije, mislim da bi se svi oni koji igraju na najvišem nivou rado odazvali, a imamo ih poprilično. Zašto je to važno? S jedne strane, tu je nacionalni osećaj. Ja se osećam kao Baskijac i želim da naša reprezentacija zvanično učestvuje na međunarodnim takmičenjima, kao što je već slučaj u jednom sportu.
S druge strane, to je važno i za razvoj mladih igrača. Naši igrači iz mlađih kategorija uglavnom ne uspevaju da stignu do španske reprezentacije, a to ih sprečava da se takmiče na najvišem nivou i, naravno, da treniraju u takvom okruženju", objašnjava nadamo se budući predsednik Košarkaškog saveza Baskije Koldo Tejitu.
"Gledao sam Petruševa, igrao je protiv mog sina"
Kada pogledate listu najmlađih debitanata Baskonije Stefan Joksimović je treći, a naš sagovornik šesti.
"To je nešto zanimljivo i lepo, svakako ima i svoju vrednost. Pre svega to s ponosom prepričavam svojim sinovima. Video sam tu listu i baš mi je bilo drago kada sam video plasman. Zamisli NBA igrač Sidi Sisoko se nalazi iza mene! Ha, ha, ha! Ja sam najmlađi igrač iz Baskije koji je ikada debitovao za Baskoniju, mada naravno to nema neki veliki značaj."
Baskonija je poznata po radu sa mladim igračima sa svih kontinenata. Španci, Baskijci, ali i Argentinci i Afrikanci su napravili prve korake u Baskoniji. Ipak - Partizan je bolji.
"Mislim da je Partizan imao jasniju filozofiju rada sa mlađim kategorijama nego Baskonija. Bio sam u Beogradu i gledao treninge Partizanovih mlađih selekcija i čini mi se da svoj posao obavljaju veoma dobro, bolje od Baskonije. Baskonija se više posvetila pronalaženju mladih, pa čak i veoma mladih stranih talenata, koje dovodi u klub kako bi ih tamo dodatno razvijala. Joksimović je poslednji primer za to.
Pre dve godine moj mlađi sin je sa svojom ekipom, Gečom, igrao protiv Baskonije na završnom turniru juniorskog prvenstva Baskije. Od 12 igrača Baskonije, čak devetoro su bili stranci. Kao što sam rekao, Partizan uglavnom od samog početka radi sa srpskim igračima, dok Baskonija traži talente na međunarodnom tržištu i dovodi ih sa 14–15 godina kako bi ih dalje razvijala. I to uglavnom radi veoma dobro, ali je pristup drugačiji. Petruševa sam gledao kada je igrao protiv mog srednjeg sina, u periodu dok je bio u Baskoniji, ali im je on na kraju izmakao. Sve je teže zadržati takve igrače – tu su NCAA i veliki evropski klubovi..."
"Ja sam navikao na balkanski Partizan"
Što se tiče ove sezone u Evroligi, za Baskoniju nije počela baš najbolje i ne gaji nade u uspeh ni nekadašnji košarkaš ovog tima. Partizanu, uz sve manjkavosti, daje veće šanse. Mada i njemu smetaju stvari koje se ne sviđaju ni navijačima u Beogradu.
"Bio sam na tri utakmice Evrolige na kojima je igrala Baskonija i sa svake sam izašao veoma ljut i zabrinut zbog situacije u klubu. Baskonija je u krizi koja nije samo sportske prirode. Čini mi se da je Kereheta više zaokupljen realizacijom svog ogromnog projekta sportskog grada, univerziteta, obrazovnih centara, studentskog doma i drugih sadržaja, kako bi ostavio nešto iza sebe i ušao u istoriju, nego samom Baskonijom kao košarkaškim klubom.
Ne znam šta se dešava sa novcem. Ne dovode nijednog igrača, a veliki projekat se nesmetano nastavlja. Ne znam, ali imam utisak da se u taj projekat ulaže više vremena i novca nego u košarkaški tim.
Što se Partizana tiče, nikako da se naviknem na Partizan koji je tako malo balkanski. Ipak, i dalje smo veliki navijači Vanje Marinkovića. Vidim ekipu koja ima šanse da se plasira u plej-of, ali neće joj biti lako. U evropsku košarku se ulaže ogroman novac, a Partizanov sastav nije baš kompletan,"
Jugosloveni i Baskijci - zadrugari i drugovi
"Neure Jugoslavia hain ulertu gabea bere" naslov je knjige Kolda Tejitua koja je izašla 2022. godine. U prevodu "Moja Jugoslavija, toliko neshvaćena". Pa, šta je ono što nije shvaćeno o državi koju toliko voli?
"To što se na Jugoslaviju gleda kao na neuspešan eksperiment samoupravnog socijalizma, a da se pritom ne analiziraju spoljni faktori koji su doveli do raspada te velike zemlje.
Pre svega mislim na ogroman pritisak velikih međunarodnih kreditnih institucija, naročito MMF-a. Takođe, i na potrebu Nemačke da razbije tu zemlju kako bi mogla da "kontroliše" velike delove jugoslovenske privrede. Geopolitički položaj Jugoslavije bio je veoma važan zapadnim zemljama. Kasnije su došli i NATO i Evropska unija.
Naravno, postojali su i unutrašnji faktori: niska produktivnost preduzeća, veliki lideri republika, teritorijalni sukobi... Svi su želeli da izvuku neku korist za svoju republiku. Ali ja zaista mislim da je to bio veliki projekat. U Baskiji je zadrugarstvo duboko ukorenjeno i oduvek sam pronalazio mnogo sličnosti između ta dva modela.
Ovde se čak koristi i izraz "balkanizovati" neki sukob kao sinonim za nasilje i haos. Želeo sam da preokrenem tu pogrešnu predstavu o Jugoslaviji i da govorim i o njenim velikim dostignućima", govori nam Koldo Tejitu i izvlači paralele između zadružne tradicije Baskije i samoupravnog socijalizma u Jugoslaviji.
"Bez sumnje ima sličnost. Oba iskustva nastala su iz sličnih težnji i imala su veoma sličan način praktičnog funkcionisanja. I danas se smatraju dvema najznačajnijim pojavama kada je reč o modelima samoupravljanja.
U oba slučaja zadrugar, odnosno radnik, bio je glavni akter i neposredno odgovoran za budućnost svoje zadruge. To mu je omogućavalo pravo da bira ljude koji su njome svakodnevno upravljali, ali i da sam bude izabran na takvu odgovornu funkciju. Pored toga, imao je pravo da ravnopravno učestvuje u radu najvišeg organa – Skupštine. U oba modela moć nije bila u rukama kapitala, već je pripadala radnicima, koji su upravljali preduzećima putem Skupštine i njenih upravljačkih organa.
Još jedan veoma važan element bile su zarade zaposlenih. U oba slučaja određivale su ih same zadruge, preko svojih upravljačkih organa koje su činili radnici izabrani na te funkcije. Ti organi utvrđivali su minimalnu zaradu za svaku kategoriju zaposlenih, a imali su i mogućnost da raspodele deo dobiti koju je zadruga ostvarila tokom poslovne godine. Zajedničko im je bilo i ograničavanje razlika u zaradama: odnos između najplaćenijih i najmanje plaćenih radnika nije mogao da bude veći od 1:3.
To su bile karakteristike u kojima su se sličnosti najlakše mogle uočiti, ali postojale su i druge, poput timskog rada. Reč je o timskom radu koji se negovao na veoma ozbiljan način, uz iskreno prihvatanje problema i otvorene rasprave o tome kako ih rešavati.
Pojam zadruge ni na koji način nije se završavao na fabričkim vratima. Posvećenost zajednici u kojoj se zadruga nalazila bila je veoma izražena među radnicima u oba modela. Štaviše, ta posvećenost bila je i društveno prepoznata, jer je njihov doprinos rešavanju problema lokalne zajednice bio stalan, a u nekim slučajevima i sistematičan."
"Kinezi su učili od Kardelja, Če nije"
Sada najveća ekonomija sveta Kina učila je od Edvarda Kardelja i Jugoslovena. To je primetio i Koldo Tejitu i o tome pisao u svojoj knjizi.
"Tokom prošlog veka dokumentovano je da je Kina učila iz jugoslovenskog modela samoupravljanja. Edvard Kardelj je bio veliki "ideološki ambasador" tog modela, što nije moglo da se dogodi na Kubi, iz razloga koje bismo mogli nazvati ljudskim faktorom.
Međutim, Kina je imala taj odnos prema radu koji su imali i Jugosloveni. Postoji jedan element koji ponekad izaziva ideološke rasprave, a koji je bio prisutan i u kineskom i u jugoslovenskom modelu – konkurentnost.
Zadruge – da, društveni model – takođe, ali istovremeno i konkurencija između preduzeća. Če Gevara to nije razumeo kada je posetio Jugoslaviju, ali Kinezi jesu. Jugoslavija je bila socijalistička zemlja koja je najjasnije razumela značaj konkurentnosti. Mislim da je to imalo veze sa mentalitetom koji se vekovima oblikovao kroz borbu protiv osvajača", ističe Koldo Tejitu.
"Naterali su me da pojedem baskijsku zastavu"
Za vreme diktatorske vlasti Fransiska Franka, protiv koje se borilo i 1.850 Jugoslovena, odrastanje u baskijskim školama bilo je surovo.
"Da, ja sam u to vreme bio učenik jedne ikastole i sve što opisuješ potpuno je tačno. Čak me je, dok sam još bio dete, jedan inspektor naterao da pojedem ikurinju (baskijsku zastavu prim. aut). Doduše, bila je od papira i mala, ali ipak
U poslednjim godinama Frankove diktature ikastole su praktično radile u ilegali. Stalno nam je pretila opasnost da budu zatvorene ili da se ispostavi da sve što smo učili neće imati nikakvu vrednost, odnosno da nam se školovanje neće priznavati. Odlučnost i upornost naših roditelja bile su zaista neverovatne", priseća se detinjstva
Zašto kniiga o Jugoslaviji?
Na kraju, posle decenija čitanja i upoznavanja Jugoslavije, putovanja po njoj i upoznavanja njenih ljudi napisao je knjigu o državi koja više ne postoji.
"Pa, iskreno, veoma si dobro sažeo sve motive koji su me naveli da napišem tu knjigu. Zapravo, sam proces pisanja bio je za mene veoma ispunjavajuće iskustvo.
Knjiga se sastoji iz dva velika dela. U prvom se osvrćem na različite aspekte jugoslovenskog iskustva socijalističkog samoupravljanja, kao što su zadrugarstvo, obrazovni sistem, pravo na samoopredeljenje, ratovi u Jugoslaviji, košarka, jugoslovenski novi talas, sukob između Staljina i Tita, posleratna Jugoslavija i fudbal.
Polazeći od sopstvenog životnog iskustva i odnosa prema svim ovim temama, detaljnije istražujem njihove ključne aspekte – u nekim slučajevima iz društveno-političke perspektive, a u drugim iz kulturne ili sportske.
Drugi deo je gotovo neka vrsta putopisnog vodiča za jugonostalgičare. U njemu opisujem svoja putovanja po Jugoslaviji i predstavljam najvažnija mesta širom nekadašnje zemlje, sa posebnim osvrtom na ona koja su povezana sa socijalističkim iskustvom i partizanskim pokretom. Ne ograničavam se samo na opisivanje mesta, zgrada, muzeja, spomenika i sportskih centara, već svakom od njih uvek dodajem i društveno-politički osvrt.
"Jugosloveni su bili kompetitivniji čak i od Amerikanaca"
U svojoj knjizi je veliki deo posvetio sportu, a za to ima nekoliko razloga. Sistem školskog i sporta za mlade u Jugoslaviji je nešto što ga je inspirisalo.
"Zašto smatram da je sport, a posebno košarka, toliko važan?
Pre svega, decu nisu svrstavali u određene kategorije na osnovu njihove visine, već su im dopuštali da slobodno razvijaju svoje sposobnosti, podjednako podstičući usvajanje osnovnih košarkaških veština kod svih. U najranijem uzrastu nije postojala specijalizacija za određeni sport. Široka ponuda različitih sportova u sportskim školama dovodila je do toga da se odluka o izboru sporta odlaže, odnosno da se deca kasnije opredeljuju za jednu sportsku disciplinu.
Danas među stručnjacima za fizičko vaspitanje postoji prilično široka saglasnost o rizicima prerane specijalizacije za jedan sport, jer ona može da ograniči razvoj neke od četiri osnovne fizičke sposobnosti: snage, brzine, izdržljivosti i fleksibilnosti. Međutim, tokom osamdesetih godina prošlog veka podsticanje rane sportske specijalizacije bilo je uobičajena praksa u gotovo celoj Evropi.
Jugosloveni su, nasuprot tome, već tokom te decenije jasno prepoznavali prednosti bavljenja različitim sportovima. Smatrali su da bavljenje drugim sportovima omogućava usvajanje veština i sposobnosti koje sportisti kasnije mogu da iskoriste u svojoj primarnoj sportskoj disciplini", ističe Koldo Tejitu.
On naglašava da je, uprkos nekim učitavanjima ovdašnjih analitičara, u jugoslovenskom društvu principi konkurencije i izuzetnosti bili duboko ukorenjeni.
"Iz današnje zapadnjačke perspektive možda može da iznenadi koliko su takmičarski duh i visoki zahtevi bili duboko ukorenjeni u jugoslovenskom obrazovnom sistemu. Kultura maksimalnog zalaganja i stalnog prevazilaženja sopstvenih granica bila je usvojena među učenicima uopšte.
Nije se smatralo nečim negativnim biti odličan učenik, niti je neko ko je mnogo učio bio omalovažavan kao "štreber". Naprotiv, takav učenik uživao je poštovanje svojih vršnjaka.
Vrednost zalaganja i truda Jugoslovenima je prenosila porodica, koja je tako postajala prvi prenosilac ideala duboko ukorenjenih u društvenom okruženju. To okruženje bilo je snažno obeleženo generacijom koja je pobedila vojsku najmoderniju na svetu. Jeste, imali su nešto pomoći spolja, ali su tu pobedu uglavnom izvojevali sami. U kolektivnoj svesti Jugoslovena ta pobeda bila je veoma tesno povezana sa žrtvom i zalaganjem.
Uticaj vrednosti vrhunskih dostignuća na adolescente u Jugoslaviji, kako u sportu tako i u obrazovanju, veoma je teško razumeti iz društvene i kulturne perspektive kapitalističkih zemalja zapadne Evrope, čak i iz perspektive tamošnje političke levice.
Veliki deo zapadnoevropske levice smatra da sport, naročito u uzrastu kada se deca i adolescenti tek razvijaju, treba pre svega da bude prostor za zabavu i razonodu, u kojem je najvažnije da svi podjednako učestvuju, bez pridavanja značaja rezultatu.
Takmičarski duh u sportu mladih ova levica ponekad smatra negativnom vrednošću, nečim što je u naše društvo stiglo pod uticajem holivudskih filmova, sa američkim snom kao glavnim motivom.
A sada iznenađenje: takmičarski duh jugoslovenskih komunista bio je čak izraženiji nego kod američkih kapitalista i razvijao se već od najranijih faza obrazovanja. Imali su potrebu da se sa nekim nadmeću – takav je bio njihov mentalitet. Sve je bilo takmičenje.
Ambicija da se pobeđuje u sportu, a posebno u košarci, proisticala je iz obrazovnog sistema, koji je stvarao takvu spremnost na žrtvu i naporan rad kako bi se postalo najbolji. Kultura pobednika bila je potpuno normalizovana i međusobno se osnaživala u svim slojevima društva. Porodica je prenosila iste vrednosti, a takav stav bio je sasvim prihvaćen i u javnosti.
Jugonostalgičar iz Baskije
Do sada je 12 puta bio u Jugoslaviji, od toga 8 puta u Srbiji i siguran je da će posetiti svoju drugu domovinu i 2027. godine. Ističe da želi da poseti Jajce i Jasenovac, a za sebe na kraju kaže da je - jugonostalgičar.
"Mislim da se o Jugoslovenima, baš kao i o Baskijcima, zna veoma malo. Tako sam i ja, korak po korak, otkrivao sve te elemente jugoslovenskog iskustva samoupravljanja i bio iznenađen nekim očiglednim sličnostima sa Baskijom, kada je reč o zadrugarstvu, obrazovanju i težnji da se u svemu dostigne maksimum.
A onda su došli muzika, arhitektura, jugoslovenski brutalizam, spomenici – spomenici – putovanja i osećaj da sam sve više kao kod kuće. Ipak, Beograd mi svakim danom sve manje liči na Beograd i to je prava šteta", ističe na kraju Koldo Tejitu u svojoj impresivnoj priči za MONDO.
Kada košarkaši Partizana u 20:45 na parketu "Beogradske arene" kroče na teren protiv Baskonije imaće jednog navijača i u Baskiji. Neka odigraju za njega i pobede - njegovu Baskoniju.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO:
