Željko Obradović često kaže kako ni sam ne zna koliko puta je pričao o odluci koja mu je promenila život (i živote mnogih drugih). O odluci da u 32. godini odustane ne samo od nastupa na Evropskom prvenstvu u Italiji, nego i od daljeg igranja košarke.
Bilo je to leta 1991, kada je prihvatio ponudu da postane prvi trener Partizana. Sve što se događalo od tog trenutka, poznato je valjda svakom košarkaškom navijaču.
Obradović (52) nam je u ovom trenutku bio interesantan sagovornik, jer se nalazi tačno na polovini jednogodišnje pauze, koju je nametnuo sam sebi, poput trofejnog fudbalskog trenera Đosepa Gvardiole.
Kako izgleda kada se čovek posle 21 godine pod tenzijom neprestane borbe za trofeje odjednom nađe potpuno izvan te matrice, slobodan da kroji i provodi svoj dan onako kako mu najbolje "leži"?
"Odluke donosim prilično spontano. U principu sam u Barseloni ili Beogradu. Tamo smo u mirnom kraju, sinu je škola pet minuta peške od kuće. Uz to trenira u Huventudu, mada se ja time ne bavim, bio sam možda na dve njegove utakmice. Ne bih da ga opterećujem. Dok voli, neka igra", počeo je Obradović priču za MONDO, u jednom lokalu u centru Beograda, koji mu često služi kao dnevna "baza".
Jel' Đorđe plejmejker, na tatu?
"Pa, plej, najniži je u generaciji, šta će!"
Kako Vam izgleda Beograd kao mesto za život?
"Meni fantastično! Ne da sam srećan, nego živim 300 na sat. Živeo sam 19 godina u Španiji, Italiji i Grčkoj, ali leta sam uglavnom provodio ovde. Svaki dan se nešto dešava, mnogo prijatelja i drugara. Kad imaš društvo, nije baš ni mnogo bitno gde si".
Osećate li kako "diše" grad, običan narod? Da li neko ko dođe sa strane, vidi da se teško živi?
"Nije to samo sad, tako je godinama. Ako poredimo sa ovim što se dogodilo Grcima, za njih je to frapantno, jer je ta zemlja bila 'El Dorado' u svakom pogledu. Ali, Grci su ljudi koji imaju ponos i karakter. Nastaviće da se bore i sigurno će izaći iz te situacije. Mi smo već toliko dugo u problemima da su ljudi maltene oguglali. Vidim da vlada apatija, a to je najgore stanje koje postoji! Kad nema vere u bolje... Ja sam po prirodi optimista i veseljak, pokušavam ljudima da ukažem na taj problem, ali to je iz moje pozicije dosta teško i ja sam toga svestan".
Da li ste za poslednjih šest meseci napravili novu rutinu?
"Nema rutine! Od jedne kafe se uvek napravi društvo i onda dan ide kako ide. Dok sam radio, budio sam se oko devet, prvi trening imao u 11, pa onda ručak i obavezno spavanje. To mi je bila navika još iz igračkih dana. Sada ne radim, tako da za tim nema ni potrebe, ali mi se ranije događalo da imam obaveze u toku dana, da popodne odem na trening da se nisam odmorio i odmah vidim da to nisam ja! Pada mi koncentracija, a to ne volim, jer u mom poslu su koncentracija i motivacija dve najvažnije stvari. I to stalno pričam igračima... A, noć je vreme koje mnogo volim i veoma retko idem na spavanje pre tri-četiri sata ujutru".
Koliko Vam nedostaju pištaljka, škripa patika, zvuk lopte koja udara u parket...
"Umem dobro da zviždim, tako da pištaljku nikad nisam koristio... Kao što nikad nisam voleo da dolazim na treninge u donjem delu trenerke. Stalno sam bio u farmerkama, patikama i gore u majici, da li Panatinaikosa ili nečijoj drugoj... Od kolega koje takođe ne rade, slušam priče kako ne mogu da izdrže. Ja od letos nisam bio ni na jednoj utakmici! Poslednje što sam gledao je bilo na turniru Mega Vizure, kada je gostovao Donjeck sa Vladom Jovanovićem. Na televiziji sam stigao da pogledam možda po desetak minuta raznoraznih utakmica".
"Bio sam skoro mesec dana u Detroitu, sa Pistonsima, što je bilo sjajno iskustvo, da vidiš 'iznutra' kako oni rade i kako to funkcioniše. I to je bilo sve od košarke. Održavam kontakte, dosta površno pratim šta se događa, ali mogu ono što nisam mogao ranije - da pogledam više utakmica po malo i da onda stvorim širu sliku. Dok radiš, razmišljaš samo o svom timu i o sledećem protivniku".
Da li postoji mogućnost da se ispadne iz "štosa", ili je trenerski posao kao vožnja bicikla ili plivanje - kad jednom naučiš, ne zaboravljaš?
"Ma, kako da zaboraviš? Neko da mi kaže da ovog sekunda odem na trening, uradio bih to bez ikakvih problema".
Imate li neke strasti, kojima posebno volite da popunjavate slobodno vreme?
"To su muzika i druženje, naravno, ne preko Fejsbuka, koji nikad neću da otvorim, nego ovako, u direktnom kontaktu..."
"Sad mi se muzika dosta svodi na kafanu i svirku 'na uvce', ali u mojoj sobi u Čačku, majka u fiokama i dalje čuva kasete koje sam slušao krajem 70-ih i tokom 80-ih. To je bilo vreme novog talasa. Žao mi je što nisam stigao da odem na koncert 'Prljavog kazališta', ali gledao sam 'Smak' i to je otprilike ono što volim. Inače, kad se probudim i uđem u auto, mogu da budem neraspoložen, ali čim pustim pesmu koju volim, odmah mi se sve menja".
Bilo je to leta 1991, kada je prihvatio ponudu da postane prvi trener Partizana. Sve što se događalo od tog trenutka, poznato je valjda svakom košarkaškom navijaču.
Obradović (52) nam je u ovom trenutku bio interesantan sagovornik, jer se nalazi tačno na polovini jednogodišnje pauze, koju je nametnuo sam sebi, poput trofejnog fudbalskog trenera Đosepa Gvardiole.
Kako izgleda kada se čovek posle 21 godine pod tenzijom neprestane borbe za trofeje odjednom nađe potpuno izvan te matrice, slobodan da kroji i provodi svoj dan onako kako mu najbolje "leži"?
"Odluke donosim prilično spontano. U principu sam u Barseloni ili Beogradu. Tamo smo u mirnom kraju, sinu je škola pet minuta peške od kuće. Uz to trenira u Huventudu, mada se ja time ne bavim, bio sam možda na dve njegove utakmice. Ne bih da ga opterećujem. Dok voli, neka igra", počeo je Obradović priču za MONDO, u jednom lokalu u centru Beograda, koji mu često služi kao dnevna "baza".
Jel' Đorđe plejmejker, na tatu?
"Pa, plej, najniži je u generaciji, šta će!"
Kako Vam izgleda Beograd kao mesto za život?
"Meni fantastično! Ne da sam srećan, nego živim 300 na sat. Živeo sam 19 godina u Španiji, Italiji i Grčkoj, ali leta sam uglavnom provodio ovde. Svaki dan se nešto dešava, mnogo prijatelja i drugara. Kad imaš društvo, nije baš ni mnogo bitno gde si".
Osećate li kako "diše" grad, običan narod? Da li neko ko dođe sa strane, vidi da se teško živi?
"Nije to samo sad, tako je godinama. Ako poredimo sa ovim što se dogodilo Grcima, za njih je to frapantno, jer je ta zemlja bila 'El Dorado' u svakom pogledu. Ali, Grci su ljudi koji imaju ponos i karakter. Nastaviće da se bore i sigurno će izaći iz te situacije. Mi smo već toliko dugo u problemima da su ljudi maltene oguglali. Vidim da vlada apatija, a to je najgore stanje koje postoji! Kad nema vere u bolje... Ja sam po prirodi optimista i veseljak, pokušavam ljudima da ukažem na taj problem, ali to je iz moje pozicije dosta teško i ja sam toga svestan".
Da li ste za poslednjih šest meseci napravili novu rutinu?
"Nema rutine! Od jedne kafe se uvek napravi društvo i onda dan ide kako ide. Dok sam radio, budio sam se oko devet, prvi trening imao u 11, pa onda ručak i obavezno spavanje. To mi je bila navika još iz igračkih dana. Sada ne radim, tako da za tim nema ni potrebe, ali mi se ranije događalo da imam obaveze u toku dana, da popodne odem na trening da se nisam odmorio i odmah vidim da to nisam ja! Pada mi koncentracija, a to ne volim, jer u mom poslu su koncentracija i motivacija dve najvažnije stvari. I to stalno pričam igračima... A, noć je vreme koje mnogo volim i veoma retko idem na spavanje pre tri-četiri sata ujutru".
Koliko Vam nedostaju pištaljka, škripa patika, zvuk lopte koja udara u parket...
"Umem dobro da zviždim, tako da pištaljku nikad nisam koristio... Kao što nikad nisam voleo da dolazim na treninge u donjem delu trenerke. Stalno sam bio u farmerkama, patikama i gore u majici, da li Panatinaikosa ili nečijoj drugoj... Od kolega koje takođe ne rade, slušam priče kako ne mogu da izdrže. Ja od letos nisam bio ni na jednoj utakmici! Poslednje što sam gledao je bilo na turniru Mega Vizure, kada je gostovao Donjeck sa Vladom Jovanovićem. Na televiziji sam stigao da pogledam možda po desetak minuta raznoraznih utakmica".
"Bio sam skoro mesec dana u Detroitu, sa Pistonsima, što je bilo sjajno iskustvo, da vidiš 'iznutra' kako oni rade i kako to funkcioniše. I to je bilo sve od košarke. Održavam kontakte, dosta površno pratim šta se događa, ali mogu ono što nisam mogao ranije - da pogledam više utakmica po malo i da onda stvorim širu sliku. Dok radiš, razmišljaš samo o svom timu i o sledećem protivniku".
Da li postoji mogućnost da se ispadne iz "štosa", ili je trenerski posao kao vožnja bicikla ili plivanje - kad jednom naučiš, ne zaboravljaš?
"Ma, kako da zaboraviš? Neko da mi kaže da ovog sekunda odem na trening, uradio bih to bez ikakvih problema".
Imate li neke strasti, kojima posebno volite da popunjavate slobodno vreme?
"To su muzika i druženje, naravno, ne preko Fejsbuka, koji nikad neću da otvorim, nego ovako, u direktnom kontaktu..."
"Sad mi se muzika dosta svodi na kafanu i svirku 'na uvce', ali u mojoj sobi u Čačku, majka u fiokama i dalje čuva kasete koje sam slušao krajem 70-ih i tokom 80-ih. To je bilo vreme novog talasa. Žao mi je što nisam stigao da odem na koncert 'Prljavog kazališta', ali gledao sam 'Smak' i to je otprilike ono što volim. Inače, kad se probudim i uđem u auto, mogu da budem neraspoložen, ali čim pustim pesmu koju volim, odmah mi se sve menja".
"SPREMAN DA SE PRILAGODIM"
Obradović je za MONDO rekao da nijednog trenutka nije razmišljao da se vrati poslu tokom sezone 2012/13.
Umesto toga, gostuje na različitim seminarima i stalno ima u pripremi neke aktivnosti.
"Držim predavanja koja nemaju veze sa košarkom. Pričam menadžerima i poslovnim ljudima, na temu motivacije, pobeđivanja, ostanka na vrhu... Bio sam u Poreču, Dubaiju, imam ponudu jedne naše kuće za februar, zvali su me i Grci. Naravno, tu su i košarkaški seminari, o čemu se stara moj pomoćnik Dimitris. Već imamo ugovorene Makedoniju i Švedsku, što će meni biti strašno interesantno, mislim - Šveđani i košarka!? Tako povremeno imam po četiri-pet radnih dana, a sve ostalo su Barselona i Beograd".
Imate li viziju svoje sledeće ekipe? Koga biste želeli da trenirate?
"To uvek mora da bude tim sa najvećim ambicijama, ali šta to može da znači? Da li da bude bolji nego što je sad, da li da osvaja trofeje... Uvek volim da pitam ljude: 'Šta vi očekujete od mene? Zbog čega hoćete baš mene? Šta je to što bih ja mogao da promenim?' Oni odgovore, ja onda kažem 'mogu da uradim to, to i to, na taj i taj način', da posle ne bude iznenađenja. I to je to. Nema neke velike filozofije".
Teško da ćete opet završiti u Grčkoj. Da li ste onda za povratak u Španiju ili Italiju, ili biste da se oprobate u nekoj novoj zemlji?
"Mi u ovom poslu moramo da se prilagodimo. Kad sam prvi put otišao u inostranstvo, u Huventud, doživeo sam kulturološki šok. Naravno da ja, kao trener, imam svoju priču i da ću od igrača uvek da tražim neke stvari, ali moram i sebe da promenim, da me u sredini u kojoj živim ne gledaju baš kao nenormalnog".
"Kad sam prve godine sa Partizanom gubio utakmice - doduše, nismo često gubili i to je bila sreća - ja po sedam dana nisam izlazio iz kuće, jer sam mislio da će svi ljudi ovog sveta da gledaju u mene. Najiskrenije. Bilo da dobijem, ili izgubim, čim se završi utakmica, ja trčim kući da gledam video. U Huventudu je sve bilo mnogo opuštenije, drugačiji način življenja. Uz obrok je svakom igraču bilo dozvoljeno da popije čašu piva ili vina, što je kod nas bilo nezamislivo. Zato je važno gde god da odeš, da shvatiš gde si došao, da se što pre prilagodiš sredini i da te ljudi prihvate kao svog".
Umesto toga, gostuje na različitim seminarima i stalno ima u pripremi neke aktivnosti.
"Držim predavanja koja nemaju veze sa košarkom. Pričam menadžerima i poslovnim ljudima, na temu motivacije, pobeđivanja, ostanka na vrhu... Bio sam u Poreču, Dubaiju, imam ponudu jedne naše kuće za februar, zvali su me i Grci. Naravno, tu su i košarkaški seminari, o čemu se stara moj pomoćnik Dimitris. Već imamo ugovorene Makedoniju i Švedsku, što će meni biti strašno interesantno, mislim - Šveđani i košarka!? Tako povremeno imam po četiri-pet radnih dana, a sve ostalo su Barselona i Beograd".
Imate li viziju svoje sledeće ekipe? Koga biste želeli da trenirate?
"To uvek mora da bude tim sa najvećim ambicijama, ali šta to može da znači? Da li da bude bolji nego što je sad, da li da osvaja trofeje... Uvek volim da pitam ljude: 'Šta vi očekujete od mene? Zbog čega hoćete baš mene? Šta je to što bih ja mogao da promenim?' Oni odgovore, ja onda kažem 'mogu da uradim to, to i to, na taj i taj način', da posle ne bude iznenađenja. I to je to. Nema neke velike filozofije".
Teško da ćete opet završiti u Grčkoj. Da li ste onda za povratak u Španiju ili Italiju, ili biste da se oprobate u nekoj novoj zemlji?
"Mi u ovom poslu moramo da se prilagodimo. Kad sam prvi put otišao u inostranstvo, u Huventud, doživeo sam kulturološki šok. Naravno da ja, kao trener, imam svoju priču i da ću od igrača uvek da tražim neke stvari, ali moram i sebe da promenim, da me u sredini u kojoj živim ne gledaju baš kao nenormalnog".
"Kad sam prve godine sa Partizanom gubio utakmice - doduše, nismo često gubili i to je bila sreća - ja po sedam dana nisam izlazio iz kuće, jer sam mislio da će svi ljudi ovog sveta da gledaju u mene. Najiskrenije. Bilo da dobijem, ili izgubim, čim se završi utakmica, ja trčim kući da gledam video. U Huventudu je sve bilo mnogo opuštenije, drugačiji način življenja. Uz obrok je svakom igraču bilo dozvoljeno da popije čašu piva ili vina, što je kod nas bilo nezamislivo. Zato je važno gde god da odeš, da shvatiš gde si došao, da se što pre prilagodiš sredini i da te ljudi prihvate kao svog".
"EVROLIGA NE MOŽE BEZ PARTIZANA"
U evropskoj košarci se povećava jaz između velikih ulagača, klubova iz Rusije i Turske, u odnosu na klubove iz zemalja čije ekonomije doživljavaju pad. Da li vidite sebe u nekom "instant" projektu, u koji će neko da saspe 20-30 miliona evra i kaže - "hajde, sad!"
"Naravno da je budžet bitan, ali nikad nije presudan. I umesto odgovora na to pitanje, voleo bih da se vratim na izjavu koju sam nedavno dao o Evroligi, a koju mnogi nisu razumeli na pravi način".
Mislite na deo o "zatvorenoj Evroligi"?
"Evroliga, o kojoj ja pričam, ne mora da ima samo 24 kluba. Može da ima 32, može i više. Samo je bitna formula kojom ćemo doći do toga da dvorane budu pune. Ne može Evroliga da odustane od Partizana, ili sutra od Zvezde, od istorijskih litvanskih klubova, ili hrvatskih, koji moraju da se vrate. Oni će uvek imati manje budžete od ostalih, ali moraju da budu tu. Njima budžeti nisu bili prepreka da idu na Fajnal forove i da osvajaju trofeje".
"Naravno da takmičenje mora da bude postavljeno tako da u njega ulaze novi klubovi, da li kroz 'B' diviziju, ili na neki drugi način. A, uvek će biti prostora da se evroligaši uključe u domaća prvenstva od aprila do juna, kao što se već radi u Srbiji".
Dakle, evroligaši do proleća da igraju samo Evroligu?
"Košarka u Evropi ne sme da se igra samo jednom nedeljno, nego tri puta. Partizan će da krene u Španiju, igra tamo protiv Reala, Unikahe i Barselone, u povratku svrati u Milano, a onda svi ti timovi počnu da dolaze ovde, tako da publika zna da svaki drugi dan ima feštu, neki novi BEKOS, Beogradske košarkaške svečanosti, kako se to nekad zvalo!"
Govorili ste i o opasnosti da NBA liga dođe ovde i uzme stvari pod svoje.
"Sedamnaestog januara u Londonu igra se utakmica Detroit - Njujork. Zvanična utakmica, na koju i ja putujem, na poziv (generalnog menadžera Pistonsa) Džoa Dumarsa. Njima je let od Njujorka do Londona, isto kao od Njujorka do Los Anđelesa. Šta im je onda problem da naprave novu diviziju u Londonu, Parizu i u Španiji? To je sigurno nešto gde vide prostor za dalji razvitak NBA lige. Mi to moramo da predupredimo".
Promena formata Top 16 faze je korak u tom pravcu? Igra se 14, umesto šest mečeva.
"To je fantastično i zbog toga mi je posebno žao što Partizan nije uspeo da prođe. Za ove klince bi bilo čudo da odigraju još 14 utakmica sa najjačim timovima. Sedam puta da bude puna Arena... Uzmite ove dve grupe od po osam timova i recite mi ko tu ne razmišlja da bi mogao da se plasira u četvrtfinale? Mnogi kažu da Bamberg ne može, a to je jedan od najjačih domaćih terena u Evroligi".
Kako ste doživeli eliminaciju crno-belih, usled nekih zaista nesrećnih poraza, uključujući taj u Bambergu.
"Partizan se odlučio za nešto što je za Partizan normalno. Uvek ima viziju koja se bazira na mladim igračima. Da li neko stvarno misli i očekuje da ti klinci mogu za kratko vreme da postanu čudo? To je nemoguće. A, kad pogledam kako su sve gubili utakmice, pitam se šta još loše je moglo da im se desi?!"
Bilo je promašenih šuteva za pobede nad CSKA i Barselonom, pa loših dodavanja…
"Jeste, ali ko to u karijeri nije grešio? Jel' možda Saša Đorđević nije pravio te greške? Jel' nije Divac? Pa, sećate se Madrida 1986 i utakmice sa Sovjetskim Savezom! Ni Dijamantidis kad je došao kod mene nije bio ovaj Dijamantidis…"
"Naravno da je budžet bitan, ali nikad nije presudan. I umesto odgovora na to pitanje, voleo bih da se vratim na izjavu koju sam nedavno dao o Evroligi, a koju mnogi nisu razumeli na pravi način".
Mislite na deo o "zatvorenoj Evroligi"?
"Evroliga, o kojoj ja pričam, ne mora da ima samo 24 kluba. Može da ima 32, može i više. Samo je bitna formula kojom ćemo doći do toga da dvorane budu pune. Ne može Evroliga da odustane od Partizana, ili sutra od Zvezde, od istorijskih litvanskih klubova, ili hrvatskih, koji moraju da se vrate. Oni će uvek imati manje budžete od ostalih, ali moraju da budu tu. Njima budžeti nisu bili prepreka da idu na Fajnal forove i da osvajaju trofeje".
"Naravno da takmičenje mora da bude postavljeno tako da u njega ulaze novi klubovi, da li kroz 'B' diviziju, ili na neki drugi način. A, uvek će biti prostora da se evroligaši uključe u domaća prvenstva od aprila do juna, kao što se već radi u Srbiji".
Dakle, evroligaši do proleća da igraju samo Evroligu?
"Košarka u Evropi ne sme da se igra samo jednom nedeljno, nego tri puta. Partizan će da krene u Španiju, igra tamo protiv Reala, Unikahe i Barselone, u povratku svrati u Milano, a onda svi ti timovi počnu da dolaze ovde, tako da publika zna da svaki drugi dan ima feštu, neki novi BEKOS, Beogradske košarkaške svečanosti, kako se to nekad zvalo!"
Govorili ste i o opasnosti da NBA liga dođe ovde i uzme stvari pod svoje.
"Sedamnaestog januara u Londonu igra se utakmica Detroit - Njujork. Zvanična utakmica, na koju i ja putujem, na poziv (generalnog menadžera Pistonsa) Džoa Dumarsa. Njima je let od Njujorka do Londona, isto kao od Njujorka do Los Anđelesa. Šta im je onda problem da naprave novu diviziju u Londonu, Parizu i u Španiji? To je sigurno nešto gde vide prostor za dalji razvitak NBA lige. Mi to moramo da predupredimo".
Promena formata Top 16 faze je korak u tom pravcu? Igra se 14, umesto šest mečeva.
"To je fantastično i zbog toga mi je posebno žao što Partizan nije uspeo da prođe. Za ove klince bi bilo čudo da odigraju još 14 utakmica sa najjačim timovima. Sedam puta da bude puna Arena... Uzmite ove dve grupe od po osam timova i recite mi ko tu ne razmišlja da bi mogao da se plasira u četvrtfinale? Mnogi kažu da Bamberg ne može, a to je jedan od najjačih domaćih terena u Evroligi".
Kako ste doživeli eliminaciju crno-belih, usled nekih zaista nesrećnih poraza, uključujući taj u Bambergu.
"Partizan se odlučio za nešto što je za Partizan normalno. Uvek ima viziju koja se bazira na mladim igračima. Da li neko stvarno misli i očekuje da ti klinci mogu za kratko vreme da postanu čudo? To je nemoguće. A, kad pogledam kako su sve gubili utakmice, pitam se šta još loše je moglo da im se desi?!"
Bilo je promašenih šuteva za pobede nad CSKA i Barselonom, pa loših dodavanja…
"Jeste, ali ko to u karijeri nije grešio? Jel' možda Saša Đorđević nije pravio te greške? Jel' nije Divac? Pa, sećate se Madrida 1986 i utakmice sa Sovjetskim Savezom! Ni Dijamantidis kad je došao kod mene nije bio ovaj Dijamantidis…"
DIJAMANTIDIS - ČUDO OD ČOVEKA
"Igrači, ljudi generalno, retko će da stave prst na čelo i da kažu 'ja sam pre 10 godina znao ovoliko, a sad znam ovoliko'. Pa, mora da ti je neko pomogao da napreduješ. Dijamantidis je za njegovu karijeru najbitniji, ali je čovek došao u sistem koji se zove Panatinaikos i kad je došao imao je hiljadu i jednu manu. Ali za njega, kao i za Spanulisa, nije postojalo slobodno pre podne. Dolazio sam u situaciju da im naredim da ne dolaze i da se odmore".
Dijamantidisa ste trenirali osam sezona i bilo je očigledno da imate poseban odnos, da se upravo na liniji Obradović - Dijamantidis temelje svi ti trofeji koje je Panatinaikos osvojio?
"Sigurno je jedan od najskromnijih ljudi koje poznajem, kojem je čak neprijatno da priča za medije o sebi i svojim uspesima. Onaj moj zagrljaj sa njim, posle finala protiv Makabija 2011. nije bio slučajan. Niti je bio izrežiran. Nego, to je to! Važnije i od trofeja. Meni kao čoveku je važnije od svega što mi je na proslavu 50. rođendana došlo hiljadu ljudi iz svih krajeva sveta. Titule? Kakve titule... Došli su jer poštuju ono što sam ja kao osoba, a ne Željko Obradović kao trener".
Kako će Dijamantidis bez Vas? Šta mu predviđate?
"On vodi računa o sebi, tip je čoveka koji retko izlazi, sportista u duši, maksimalno posvećen košarci. Lično mislim da će na ovom nivou da igra još najmanje pet godina".
Sa njim i Spanulisom ste nekoliko godina imali u timu dvojicu velikih kreatora. Da li je problem uklopiti takve igrače?
"Nisu bila samo njih dvojica. Jedne sezone su oni igrali zajedno sa Lakovičem, pa kad je otišao Lakovič, došao je Jasikevičijus. Sve je to bilo izvanredno pod broj jedan zahvaljujući Dijamantidisu, jer je on takav čovek. Igrali smo sa tri pleja i to je bila možda najbolja košarka koju smo ikad igrali. I sa kojom nismo ništa uradili, sećam se kako smo 2006. izgubili od Taukeramike 2:1 u četvrtfinalu..."
Posle prelaska Spanulisa u Olimpijakos ostalo je dosta gorčine… On je sa njima osvojio Evroligu i prvenstvo Grčke kao glavni igrač, bez konkurencije. Mislite li da je zbog toga želeo da napusti Panatinaikos?
"O njemu ne dajem izjave. I on i ja znamo šta se događalo, to je dovoljno".
Kakav je bio Vaš rastanak sa Panatinaikosom?
"Korektan. Kad je postalo evidentno da nećemo nastaviti saradnju, izdao sam saopštenje i to je bilo to. Sa svima u klubu sam ostao u dobrim odnosima, u međuvremenu čak postao počasni građanin Atine. Javljaju mi se drugari koje sam 13 godina učio da njihov Božić nije moj, ali i dalje mi stižu poruke 25. decembra, hahaha..."
U tom saopštenju niste zalazili u detalje, šta je tačno bila prepreka nastavku saradnje?
"Kroz medije je kao glavni problem nametnuta tema budžeta za sledeću sezonu. A, ja sam pričao 'ej, znate me, nemojte da nasedate, ovo nema nikakve veze sa novcem'! Tražio sam samo poštovanje...! E, sad, koje su to tačno bile stvari, sačuvao sam za sebe, iz respekta prema ljudima sa kojima sam sarađivao, prema sebi i navijačima. Panatinaikos je moja kuća i ako mi u kući imamo neke probleme, to mora da ostane u kući. Ne sme da izađe napolje! Tako sam se ponašao u bilo kom klubu".
Za 19 godina u inostranstvu, mnogo puta ste bili u situaciji da vodite ekipu protiv Partizana, posebno je to bio slučaj u Panatinaikosu. Kako ste se osećali?
"Uvek govorim da su Partizan i Panatinaikos moja dva kluba. To su za mene mnogo specifične utakmice i istovremeno velika borba, jer ne volim da igram protiv Partizana, a volim da dođem u Beograd na dva-tri dana! Sreća je što navijači Partizana znaju ko sam i šta sam i uvek su me dočekivali na najbolji mogući način".
U posebnom sećanju ostali su mečevi Top 16 faze 2008. i 2009, kada je u Areni postavljen rekord po broju gledalaca. Utakmica u Pioniru 2008. za oba tima je bila odlučujuća za plasman u četvrtfinale i PAO je tada eliminisan, kao aktuelni šampion...
"Taj tim Panatinaikosa je sezonu pre bio prvak Evrope. Posle toga je bio ponovo. To se dešava, ne može stalno da se pobeđuje. Sve je to sastavni deo one priče sa početka, o koncentraciji i motivaciji".
Dijamantidisa ste trenirali osam sezona i bilo je očigledno da imate poseban odnos, da se upravo na liniji Obradović - Dijamantidis temelje svi ti trofeji koje je Panatinaikos osvojio?
"Sigurno je jedan od najskromnijih ljudi koje poznajem, kojem je čak neprijatno da priča za medije o sebi i svojim uspesima. Onaj moj zagrljaj sa njim, posle finala protiv Makabija 2011. nije bio slučajan. Niti je bio izrežiran. Nego, to je to! Važnije i od trofeja. Meni kao čoveku je važnije od svega što mi je na proslavu 50. rođendana došlo hiljadu ljudi iz svih krajeva sveta. Titule? Kakve titule... Došli su jer poštuju ono što sam ja kao osoba, a ne Željko Obradović kao trener".
Kako će Dijamantidis bez Vas? Šta mu predviđate?
"On vodi računa o sebi, tip je čoveka koji retko izlazi, sportista u duši, maksimalno posvećen košarci. Lično mislim da će na ovom nivou da igra još najmanje pet godina".
Sa njim i Spanulisom ste nekoliko godina imali u timu dvojicu velikih kreatora. Da li je problem uklopiti takve igrače?
"Nisu bila samo njih dvojica. Jedne sezone su oni igrali zajedno sa Lakovičem, pa kad je otišao Lakovič, došao je Jasikevičijus. Sve je to bilo izvanredno pod broj jedan zahvaljujući Dijamantidisu, jer je on takav čovek. Igrali smo sa tri pleja i to je bila možda najbolja košarka koju smo ikad igrali. I sa kojom nismo ništa uradili, sećam se kako smo 2006. izgubili od Taukeramike 2:1 u četvrtfinalu..."
Posle prelaska Spanulisa u Olimpijakos ostalo je dosta gorčine… On je sa njima osvojio Evroligu i prvenstvo Grčke kao glavni igrač, bez konkurencije. Mislite li da je zbog toga želeo da napusti Panatinaikos?
"O njemu ne dajem izjave. I on i ja znamo šta se događalo, to je dovoljno".
Kakav je bio Vaš rastanak sa Panatinaikosom?
"Korektan. Kad je postalo evidentno da nećemo nastaviti saradnju, izdao sam saopštenje i to je bilo to. Sa svima u klubu sam ostao u dobrim odnosima, u međuvremenu čak postao počasni građanin Atine. Javljaju mi se drugari koje sam 13 godina učio da njihov Božić nije moj, ali i dalje mi stižu poruke 25. decembra, hahaha..."
U tom saopštenju niste zalazili u detalje, šta je tačno bila prepreka nastavku saradnje?
"Kroz medije je kao glavni problem nametnuta tema budžeta za sledeću sezonu. A, ja sam pričao 'ej, znate me, nemojte da nasedate, ovo nema nikakve veze sa novcem'! Tražio sam samo poštovanje...! E, sad, koje su to tačno bile stvari, sačuvao sam za sebe, iz respekta prema ljudima sa kojima sam sarađivao, prema sebi i navijačima. Panatinaikos je moja kuća i ako mi u kući imamo neke probleme, to mora da ostane u kući. Ne sme da izađe napolje! Tako sam se ponašao u bilo kom klubu".
Za 19 godina u inostranstvu, mnogo puta ste bili u situaciji da vodite ekipu protiv Partizana, posebno je to bio slučaj u Panatinaikosu. Kako ste se osećali?
"Uvek govorim da su Partizan i Panatinaikos moja dva kluba. To su za mene mnogo specifične utakmice i istovremeno velika borba, jer ne volim da igram protiv Partizana, a volim da dođem u Beograd na dva-tri dana! Sreća je što navijači Partizana znaju ko sam i šta sam i uvek su me dočekivali na najbolji mogući način".
U posebnom sećanju ostali su mečevi Top 16 faze 2008. i 2009, kada je u Areni postavljen rekord po broju gledalaca. Utakmica u Pioniru 2008. za oba tima je bila odlučujuća za plasman u četvrtfinale i PAO je tada eliminisan, kao aktuelni šampion...
"Taj tim Panatinaikosa je sezonu pre bio prvak Evrope. Posle toga je bio ponovo. To se dešava, ne može stalno da se pobeđuje. Sve je to sastavni deo one priče sa početka, o koncentraciji i motivaciji".
POVERENJE!
Ako pričamo o Evroligi, ispostavilo se da ste "zelene" poslednji put vodili na Fajnal foru u Istanbulu. Malo je nedostajalo da u polufinalu pobedite favorizovani CSKA, navijači i klupski čelnici su posle grmeli na sudije, dok Željko Obradović nije rekao ni reč o tome. Zašto?
"Nisam hteo da komentarišem, jer mislim da je to način da se pomogne Evroligi da postane bolja... jer stvarno mislim da se ulaže veliki napor. Svi grešimo, tu nema dileme, ali moramo da poštujemo jedni druge. Uz to, svaka kritika suđenja od strane trenera, povlači razmišljanje da time pokušavaš da štitiš sebe".
Kod nas je suđenje tema, maltene, posle svake utakmice!
"Ja mislim da to nije dobro. Imamo sudije koje sude na visokom nivou, samo treba pogledati koje su sve utakmice vodili po Evropi i raznoraznim prvenstvima".
Sudija Mažić nedavno je objavio kritički nastrojen blog, gde je kao problem označio to što se sudije u našem prvenstvu određuju žrebom i da jedan od trojice koji vode utakmicu često ne može da "iznese" postavljeni kriterijum.
"To je stvar lige i klubova i o tome se raspravlja kad se završi sezona. Na prvom sastanku kažemo šta želimo i kakav kriterijum hoćemo da uvedemo za sve. Klubovi - za kakav ste način delegiranja? Da li hoćete da imate kvalitet na najvažnijim mečevima? Onda verujte meni, koji sam izabran da to radim. Ili će da bude 'šešir', ali onda nemojte da se žalite ako izvučem neke kolege koje možda nisu dorasle tome, koje će da se uplaše atmosfere i tako dalje. To su dileme koje se postavljaju poslednjih 50 godina... Ali bez poverenja i dobre volje se ne može".
Takmičenje u ABA ligi ove sezone se baš "zakuvalo". Da li je ona kvalitetom dostigla druge jake nacionalne šampionate?
"Lično mislim da je kvalitet podignut. Ali, ovde su se na temu Jadranske lige uvek vodile polemike, od kojih sam ja bežao, jer ću uvek da naiđem na reakciju 'šta ovaj priča, on ne živi ovde godinama'".
"Nisam hteo da komentarišem, jer mislim da je to način da se pomogne Evroligi da postane bolja... jer stvarno mislim da se ulaže veliki napor. Svi grešimo, tu nema dileme, ali moramo da poštujemo jedni druge. Uz to, svaka kritika suđenja od strane trenera, povlači razmišljanje da time pokušavaš da štitiš sebe".
Kod nas je suđenje tema, maltene, posle svake utakmice!
"Ja mislim da to nije dobro. Imamo sudije koje sude na visokom nivou, samo treba pogledati koje su sve utakmice vodili po Evropi i raznoraznim prvenstvima".
Sudija Mažić nedavno je objavio kritički nastrojen blog, gde je kao problem označio to što se sudije u našem prvenstvu određuju žrebom i da jedan od trojice koji vode utakmicu često ne može da "iznese" postavljeni kriterijum.
"To je stvar lige i klubova i o tome se raspravlja kad se završi sezona. Na prvom sastanku kažemo šta želimo i kakav kriterijum hoćemo da uvedemo za sve. Klubovi - za kakav ste način delegiranja? Da li hoćete da imate kvalitet na najvažnijim mečevima? Onda verujte meni, koji sam izabran da to radim. Ili će da bude 'šešir', ali onda nemojte da se žalite ako izvučem neke kolege koje možda nisu dorasle tome, koje će da se uplaše atmosfere i tako dalje. To su dileme koje se postavljaju poslednjih 50 godina... Ali bez poverenja i dobre volje se ne može".
Takmičenje u ABA ligi ove sezone se baš "zakuvalo". Da li je ona kvalitetom dostigla druge jake nacionalne šampionate?
"Lično mislim da je kvalitet podignut. Ali, ovde su se na temu Jadranske lige uvek vodile polemike, od kojih sam ja bežao, jer ću uvek da naiđem na reakciju 'šta ovaj priča, on ne živi ovde godinama'".
DAN KADA SMO SVI IZGUBILI
Na primeru Panatinaikosa ste istakli važnost čuvanja problema "unutar kuće". Da li sa ove distance žalite zbog emotivnog izlaganja posle eliminacije sa Evrobasketa 2005, kada ste ukazali na neke negativne pojave u reprezentaciji, ali nikoga niste pomenuli imenom i prezimenom?
"Sve to što sam rekao na konferenciji, prethodno sam rekao igračima u svlačionici, tako da sam posle toga uvek mogao da ih pogledam u oči. Žalim, pre svega, što su ljudi i igrači, kakvi su bili Tomašević, Rebrača i Bodiroga, završili reprezentativnu karijeru na taj način. Meni je reprezentacija uvek bila najveća svetinja, osećaj sa kojim ništa nije moglo da se poredi. Mi smo tada imali tim koji je mogao da bude prvak Evrope i ja sam do poslednjeg sekunda utakmice sa Francuzima verovao da ćemo iz Novog Sada otići u Beograd, na završnicu takmičenja... a dozvolili smo da svi izgubimo - ja kao trener i oni kao igrači".
Pomenuli ste neke legende naše košarke, sa čijim odlaskom se poklopio pad rezultata na velikim takmičenjima.
Jedno vreme smo se "vadili" na ime države i himnu, onda smo dobili samostalnu Srbiju i "Bože pravde", ali opet ima situacija kada reprezentacija ne deluje ratnički, spremna da "pogine" za jedan cilj. I ne samo u košarci.
"Taj odnos se strašno promenio. Znam kako je meni bilo dok sam igrao i bio trener. Mislim da to ljudi više ne osećaju tako. Zbog čega? Sve kroz šta smo prolazili kao društvo, ostavilo je neverovatan trag. Postoji kriza morala, kriza odnosa... A, glavna stvar koja fali našem društvu je domaće vaspitanje. To je i problem svih sportova".
"Gde je kultura u ovom društvu, koliko se izdvaja za nju i za stvari koje su važne svakoj državi na ovom svetu? Zašto roditelji deci od 15-16 godina hoće što pre da pronađu klub u inostranstvu? Ne da bi toj deci bilo bolje, nego da bi njima bilo bolje! Da izleče svoje frustracije... Ja mojoj ćerki stalno pominjem da se rodila u stanu od 28 kvadrata na Crvenom krstu i da ja nisam uvek bio bogat. Mi iz te generacije Partizana smo od stipendije imali da živimo možda sedam dana, ali sam ja došao u Partizan jer sam znao da je to izvanredno za mene. U Čačku mi je sigurno bilo bolje nego u Beogradu, sa materijalnog aspekta. Ali sam imao viziju šta hoću od košarke i života".
Pomen reči "vizija" naveo je Obradovića da "skrene" na temu Dušana Ivkovića i osporavanja kroz koja prolazi nakon neuspeha na EP u Litvaniji i loših igara u poslednjim kvalifikacijama.
"Čovek se vratio pre četiri godine, napravio rezultat, pokazao se i dokazao. Ja znam koliko mu je teško i šta je sve uložio, dao svoje ime i autoritet u zalog, a doživeo je da ga razni ljudi 'razvlače' po novinama. Znate kako kažu, nije važno šta se govori, nego ko je rekao".
Da li je Ivković odlukom da ostane i posle Litvanije preuzeo još veći rizik?
"Pa, to je Duda Ivković! Čovek koji ima karakter i harizmu, koji zna šta želi i koliko može i njega ne može da pokoleba par loše odigranih utakmica, ili komentara na internetu".
Mnogi smatraju da ima bolećiv odnos prema Teodosiću i da mu zbog specifičnog talenta toleriše neke stvari koje ne bi trebalo da toleriše. Mislite li da je Teodosić lider srpske reprezentacije i za narednih sedam-osam godina?
"To zavisi isključivo od njega, jer za to ima apsolutno sve kvalitete. I on jeste lider. U tom našem timu su lideri on i Krstić. Po onom što ja vidim, naša reprezentacija bez te dvojice igrača ne može da bude ni 15. u Evropi".
"Lično bih voleo da Teodosić shvati da je igrač ekstra klase. Ne želim da mu delim savete, jer ima izvanredne trenere i u klubu i u nacionalnom timu, ali pošto je tema Srbija, kojoj želim sve najbolje - onda mu poručujem da se koncentriše isključivo na igru. Da zaboravi i ove što ga tapšu i ove što ga kritikuju. Da izađe na teren i nađe podršku u stručnom štabu koji ga vodi, da bi reprezentacija bila onakva kakvu svi želimo da vidimo".
Kažete da bez njih nismo ni za 15. mesto, a sa njima?
"Možemo sve! Ne ide da pred Novu godinu pričamo o onom što će biti u septembru. Daj bože da budu svi zdravi, željni i orni da igraju. Duda će sigurno znati da odabere najbolje, imajući u vidu i da je ovo novi olimpijski ciklus. Ja imam veliko poverenje u njih sve, počev od predsednika Saveza, preko njegovih saradnika, koje sam sve trenirao... Još sa Dudom na klupi - to je to".
Milenko Tepić je još jedan reprezentativac oko čijeg učinka se lome koplja. Trenirali ste ga dve godine i sigurno možete da date objektivan sud o njegovim vrlinama i manama?
"On je izvanredan momak i izuzetno vaspitan čovek. Kad smo ga dovodili iz Partizana, svi u stručnom štabu smo bili ubeđeni da je on najbolje rešenje. Da je igrač koji ima najveći talenat i koji će kroz igranje u Panatinaikosu postati jedan od najbitnijih igrača u klubu i u Evropi".
"To lako možete da proverite, Tepić je kod mene imao verovatno najveću minutažu u grčkom prvenstvu. Imao je maksimalno poverenje i mislim da sam uradio sve da mu pomognem, a to možete i njega da pitate. Imao je 'blanko' - šutiraj, promaši, ja sedim na klupi, nemoj da ti to bude problem. Žao mi je što nije uspeo u meri u kojoj sam ja mislio da može, ali on i dalje ima vremena".
"Sve to što sam rekao na konferenciji, prethodno sam rekao igračima u svlačionici, tako da sam posle toga uvek mogao da ih pogledam u oči. Žalim, pre svega, što su ljudi i igrači, kakvi su bili Tomašević, Rebrača i Bodiroga, završili reprezentativnu karijeru na taj način. Meni je reprezentacija uvek bila najveća svetinja, osećaj sa kojim ništa nije moglo da se poredi. Mi smo tada imali tim koji je mogao da bude prvak Evrope i ja sam do poslednjeg sekunda utakmice sa Francuzima verovao da ćemo iz Novog Sada otići u Beograd, na završnicu takmičenja... a dozvolili smo da svi izgubimo - ja kao trener i oni kao igrači".
Pomenuli ste neke legende naše košarke, sa čijim odlaskom se poklopio pad rezultata na velikim takmičenjima.
Jedno vreme smo se "vadili" na ime države i himnu, onda smo dobili samostalnu Srbiju i "Bože pravde", ali opet ima situacija kada reprezentacija ne deluje ratnički, spremna da "pogine" za jedan cilj. I ne samo u košarci.
"Taj odnos se strašno promenio. Znam kako je meni bilo dok sam igrao i bio trener. Mislim da to ljudi više ne osećaju tako. Zbog čega? Sve kroz šta smo prolazili kao društvo, ostavilo je neverovatan trag. Postoji kriza morala, kriza odnosa... A, glavna stvar koja fali našem društvu je domaće vaspitanje. To je i problem svih sportova".
"Gde je kultura u ovom društvu, koliko se izdvaja za nju i za stvari koje su važne svakoj državi na ovom svetu? Zašto roditelji deci od 15-16 godina hoće što pre da pronađu klub u inostranstvu? Ne da bi toj deci bilo bolje, nego da bi njima bilo bolje! Da izleče svoje frustracije... Ja mojoj ćerki stalno pominjem da se rodila u stanu od 28 kvadrata na Crvenom krstu i da ja nisam uvek bio bogat. Mi iz te generacije Partizana smo od stipendije imali da živimo možda sedam dana, ali sam ja došao u Partizan jer sam znao da je to izvanredno za mene. U Čačku mi je sigurno bilo bolje nego u Beogradu, sa materijalnog aspekta. Ali sam imao viziju šta hoću od košarke i života".
Pomen reči "vizija" naveo je Obradovića da "skrene" na temu Dušana Ivkovića i osporavanja kroz koja prolazi nakon neuspeha na EP u Litvaniji i loših igara u poslednjim kvalifikacijama.
"Čovek se vratio pre četiri godine, napravio rezultat, pokazao se i dokazao. Ja znam koliko mu je teško i šta je sve uložio, dao svoje ime i autoritet u zalog, a doživeo je da ga razni ljudi 'razvlače' po novinama. Znate kako kažu, nije važno šta se govori, nego ko je rekao".
Da li je Ivković odlukom da ostane i posle Litvanije preuzeo još veći rizik?
"Pa, to je Duda Ivković! Čovek koji ima karakter i harizmu, koji zna šta želi i koliko može i njega ne može da pokoleba par loše odigranih utakmica, ili komentara na internetu".
Mnogi smatraju da ima bolećiv odnos prema Teodosiću i da mu zbog specifičnog talenta toleriše neke stvari koje ne bi trebalo da toleriše. Mislite li da je Teodosić lider srpske reprezentacije i za narednih sedam-osam godina?
"To zavisi isključivo od njega, jer za to ima apsolutno sve kvalitete. I on jeste lider. U tom našem timu su lideri on i Krstić. Po onom što ja vidim, naša reprezentacija bez te dvojice igrača ne može da bude ni 15. u Evropi".
"Lično bih voleo da Teodosić shvati da je igrač ekstra klase. Ne želim da mu delim savete, jer ima izvanredne trenere i u klubu i u nacionalnom timu, ali pošto je tema Srbija, kojoj želim sve najbolje - onda mu poručujem da se koncentriše isključivo na igru. Da zaboravi i ove što ga tapšu i ove što ga kritikuju. Da izađe na teren i nađe podršku u stručnom štabu koji ga vodi, da bi reprezentacija bila onakva kakvu svi želimo da vidimo".
Kažete da bez njih nismo ni za 15. mesto, a sa njima?
"Možemo sve! Ne ide da pred Novu godinu pričamo o onom što će biti u septembru. Daj bože da budu svi zdravi, željni i orni da igraju. Duda će sigurno znati da odabere najbolje, imajući u vidu i da je ovo novi olimpijski ciklus. Ja imam veliko poverenje u njih sve, počev od predsednika Saveza, preko njegovih saradnika, koje sam sve trenirao... Još sa Dudom na klupi - to je to".
Milenko Tepić je još jedan reprezentativac oko čijeg učinka se lome koplja. Trenirali ste ga dve godine i sigurno možete da date objektivan sud o njegovim vrlinama i manama?
"On je izvanredan momak i izuzetno vaspitan čovek. Kad smo ga dovodili iz Partizana, svi u stručnom štabu smo bili ubeđeni da je on najbolje rešenje. Da je igrač koji ima najveći talenat i koji će kroz igranje u Panatinaikosu postati jedan od najbitnijih igrača u klubu i u Evropi".
"To lako možete da proverite, Tepić je kod mene imao verovatno najveću minutažu u grčkom prvenstvu. Imao je maksimalno poverenje i mislim da sam uradio sve da mu pomognem, a to možete i njega da pitate. Imao je 'blanko' - šutiraj, promaši, ja sedim na klupi, nemoj da ti to bude problem. Žao mi je što nije uspeo u meri u kojoj sam ja mislio da može, ali on i dalje ima vremena".
"DIS IZ DŽOUK, BRE!"
Pored konferencije za novinare u Novom Sadu 2005, među košarkaškim fanovima je veoma popularan i Vaš monolog posle utakmice Panatinaikos - Prokom. Tada Vam se omakla i kultna rečenica: "Dis iz džouk, bre"!
"Nekad ne možeš da se kontrolišeš, posebno pred ljudima koji te znaju godinama, kao što su me znali ti novinari... Na toj utakmici su se dogodile neke stvari na koje sam morao da reagujem. Prokom je došao bez pet igrača i mi smo ih u nekoj neodgovornoj igri dobili sa desetak poena razlike, a morali smo da dobijemo sa 50, kako god da igramo. Igrači su bili u šoku kad sam počeo da ih kritikujem, čak i Dijamantidis, kao kapiten. Rekao sam mu: 'Miki, ne može ovako! Moraš da me pratiš!' I kad da reagujem, da sačekam još mesec dana, da počnemo da gubimo?"
Da li ste kažnjavali igrače i na koji način?
"Za 21 godinu nikad nisam kaznio igrača novčano, iako sam pretio. Umesto toga sam uveo pravilo da kad neko zakasni na trening ili sastanak, on plaća večeru svima. I tu se pravi atmosfera. Na početku godine uvek ja prvi zakasnim, ali namerno, da bismo izašli zajedno. Ako tokom sezone niko ne zakasni, opet ja to uradim. To je pogotovo bitno kada dođu novi igrači".
Kakav odnos imate sa novinarima?
"Svakog tretiram na isti način, od ovih koje poznajem iz vremena kad sam bio igrač, pa do sadašnjih početnika. Ne dozvoljavam provokaciju protiv kluba, a na moj račun - može sve".
Niste od trenera koji "traže" konflikt sa medijima?
"Imam apsolutno dovoljan broj ljudi do kojih mi je stalo i koji znam da me vole. Tako da mi nije potrebno još više ljubavi, samo poštovanje. A, pokojni otac me je naučio jednoj stvari - ako hoćeš da te ljudi poštuju, moraš i ti da poštuješ njih", završio je Obradović novogodišnji razgovor za MONDO.
(Ivan Bogunović - MONDO, foto: MONDO, MN Press)
"Nekad ne možeš da se kontrolišeš, posebno pred ljudima koji te znaju godinama, kao što su me znali ti novinari... Na toj utakmici su se dogodile neke stvari na koje sam morao da reagujem. Prokom je došao bez pet igrača i mi smo ih u nekoj neodgovornoj igri dobili sa desetak poena razlike, a morali smo da dobijemo sa 50, kako god da igramo. Igrači su bili u šoku kad sam počeo da ih kritikujem, čak i Dijamantidis, kao kapiten. Rekao sam mu: 'Miki, ne može ovako! Moraš da me pratiš!' I kad da reagujem, da sačekam još mesec dana, da počnemo da gubimo?"
Da li ste kažnjavali igrače i na koji način?
"Za 21 godinu nikad nisam kaznio igrača novčano, iako sam pretio. Umesto toga sam uveo pravilo da kad neko zakasni na trening ili sastanak, on plaća večeru svima. I tu se pravi atmosfera. Na početku godine uvek ja prvi zakasnim, ali namerno, da bismo izašli zajedno. Ako tokom sezone niko ne zakasni, opet ja to uradim. To je pogotovo bitno kada dođu novi igrači".
Kakav odnos imate sa novinarima?
"Svakog tretiram na isti način, od ovih koje poznajem iz vremena kad sam bio igrač, pa do sadašnjih početnika. Ne dozvoljavam provokaciju protiv kluba, a na moj račun - može sve".
Niste od trenera koji "traže" konflikt sa medijima?
"Imam apsolutno dovoljan broj ljudi do kojih mi je stalo i koji znam da me vole. Tako da mi nije potrebno još više ljubavi, samo poštovanje. A, pokojni otac me je naučio jednoj stvari - ako hoćeš da te ljudi poštuju, moraš i ti da poštuješ njih", završio je Obradović novogodišnji razgovor za MONDO.
(Ivan Bogunović - MONDO, foto: MONDO, MN Press)
Partizan razbio Zvezdu i odigrao najbolji meč sezone! Obradovićev tim dominirao, Grobari slavili pred Delijama
Srbija pregazila Dansku i ide na Eurobasket: Blistali Aleksa i Balša, a moglo je i ubedljivije!
"Trebalo je da ubacim 30 poena, neće niko da nas sažaljeva": Petrušev o porazu od Partizana za otrežnjenje!
Mondo ukrštenica za 22. novembar: Jutarnja zabava i "razgibavanje" mozga!
Obradović izašao pred Grobare, pa čuo šta mu skandiraju: Podigao prst i tražio samo jedno, pogledajte