"Gde putujete", upitao me je taksista, dok smo se pustim ulicama oko četiri sata ujutru kotrljali ka aerodromu "Nikola Tesla".

"U Španiju".

"Na letovanje?"

(ha-ha-ha) "Ne, na Svetsko prvenstvo u košarci".

(?) "Au... Nisam imao pojma da se to igra".

Kako god pokušali da protumačimo ovu anegdotu, za trofejni sport jedne zemlje nije dobro kada običan čovek ne zna da reprezentacija za dva dana počinje nastup na najvažnijem takmičenju posle Olimpijskih igara. Iz kasnijeg razgovora zaključio sam da nije problem u tom čoveku, taksisti, jer je pokazao zavidno poznavanje istorije košarke na ovim prostorima. Na primer, seća se da Zoran Savić zbog povrede kolena nije igrao finale OI u Atlanti 1996. protiv Amerikanaca i da smo se u toj utakmici dobro držali dok Vlade Divac nije izašao sa pet ličnih grešaka (tog detalja sa faulovima se ni ja ne sećam).

"Koliko je radosti taj sport donosio", dodao je on.

Da li je posle tri loše godine vreme da nas košarkaši opet obraduju visokim plasmanom, saznaćemo u narednih 10-15 dana.

Atmosfera u javnosti i očekivanja od ekipe nisu na visokom nivou posle poraza od Novog Zelanda, incidenta Đorđević - Micov, kao i selektorove odluke da na SP povede četvoricu "teških" centara, a da izostavi perspektivnog Luku Mitrovića.

Međutim, "Sale Nacionale" očigledno nije imao vremena da na portalima i društvenim mrežama čita komentare nezadovoljnih navijača, pošto je u današnjim novinama "osvanuo" nasmejan, na fotografijama sa polaska reprezentacije sa Surčina za Granadu. Ma, šta nasmejan - najnasmejaniji od svih u plavim majicama!

Nema nam druge, nego da se hrabrimo njegovim raspoloženjem i nadamo se da mu realnost neće skloniti osmeh sa usana.

VideoPartibrejkers - Put za jug

Prva etapa mog puta ka samom jugu Evrope bio je let Beograd - Frankfurt. Sa punih 39 godina dočekao sam da mi noga prvi put zakorači na tlo trenutno najmoćnije zemlje na kontinentu, sa kojom nikada nismo bili u velikoj ljubavi. Moja generacija jedna je od onih koje su odrasle na filmovima i pričama o "partizanima i Nemcima", a nismo ih voleli ni zbog toga što su nas uglavnom "preslišavali" u fudbalu, pa smo zato retke pobede naših klubova i reprezentacije nad njima slavili kao državne praznike. A i danas ih prepričavamo kao podvige nad podvizima, npr. utakmice Zvezde i Bajerna u polufinalu Kupa šampiona 1991.

Imao sam vrlo malo vremena do sledećeg leta, pa ću samo zapamtiti da je frankfurtski aerodrom OGROMAN, čist i za tu veličinu odlično organizovan.

Dok sam se bližio cilju trke na dobrih 1.500 metara, gejtu A64 - Amela Terzić tu deonicu pređe za manje od četiri minuta, meni je uz dvadesetak kilograma tereta trebalo sigurno deset - primetio sam kako mi značajno ide u susret uniformisana dama.

"Mister Bogunovič?"

"Yes, yes... I’ve had a transfer from Belgrade", odgovorio sam, svestan da stižem u "minut do 12".

"Yes, we know".


Usledila je kratka provera avionske karte, nakon čega me je crnomanjasta dama uz osmeh sprovela niz stepenice, do autobusa kome je trebalo pet-šest minuta da na nepreglednoj pisti dođe do aviona za Malagu.

Let do Frankfurta sam proveo "družeći" se sa domaćom štampom. Izbor je pao na oba dnevna sportska lista, tabloid na čijoj naslovnoj strani premijer Vučić kritikuje ministra Dačića zbog kašnjenja na avion (i oni su išli za Nemačku) i jedan nedeljnik.

Uspeo sam da odolim najnižim porivima, propustivši da se preko tabloidnih magazina informišem o detaljima raskida Dače Ikodinovića i Maje Ognjenović, ili o tome kako je Ceca posle još jedne tuče zabranila sinu Veljku "alkohol, izlaske, Fejsbuk i internet".

Ipak, Ceco, bravo zbog Fejsbuka!

Moram da pohvalim DSL "Sport" i kolegu Dejana Boškova za takoreći džepni vodič FIBA Svetskog kupa. Sastavi svih reprezentacija, raspored takmičenja, zanimljivosti, sve to u neuobičajeno malom, ali praktičnom formatu. Već sada znam da ću ga uvek imati pri ruci bar do početka "nokaut" faze u Madridu.

Kao klinac sam u albumima sa fudbalskih Mundijala voleo da proveravam da li je nekome od znanih i neznanih asova rođendan kada i meni. Ovog puta sam se koncentrisao na to da li će na SP u Španiji zaigrati neki košarkaš stariji od mene. I pronašao sam ga u "Sportovom" dodatku - brazilski veteran Marselo Maćado stariji je dva meseca!

Kada sam na "Trofeju Beograda" video da za Portoriko igra legendarni Danijel Santjago, pomislio sam "ovaj je mator kao baba", a ustvari sam stariji od njega godinu dana... Od Argentinca Pabla Priđonija dve, od braće Lavrinovič četiri i od najstarijeg među "orlovima", Raška Katića, pet i po godina.

Dobro je dok su makar selektori stariji od mene.

Pozdrav iz aviona za Malagu, negde iznad Francuske!

(Ivana Bogunovića možete pratiti i na Twitteru)