Dušan Ivković (64) verovatno je sportska ličnost meseca u Srbiji. Osim, ukoliko neki od naših tenisera ne osvoji Australian Open.
Legendarni trener, kao selektor Jugoslavije osvajač pet medalja, od čega četiri zlatne, predsednik Svetske asocijacije trenera, nedavno je potpisao četvorogodišnji profesionalni ugovor sa Košarkaškim savezom Srbije, po kojem je preuzeo brigu o svim reprezentativnim selekcijama, a najviše o seniorskoj, koju će trenirati.
Nacija, s pravom, očekuje mnogo od Dude, jer je njegovo ime, uvek i svuda, značilo - uspeh.
Zbog ljubavi prema Srbiji i košarci, Ivković je prvi put u životu prekršio svoje pravilo i drugi put se prihvatio, praktično, istog posla, iako nije baš tako.
Šta ga je navelo da pregazi sopstvene principe, rodjeni Beogradjanin je ispričao "Politici" u broju od nedelje, 13. januara.
"Nagovestio sam Radnoj grupi KSS, s kojom sam razgovarao među prvima, da sam spreman da se uključim u neke strukture Saveza. Ali, nisam, sve doskora, ni slutio da ću biti trener profesionalac u Savezu", rekao je Ivković, koji je trenersku karijeru počeo sa juniorima Radničkog, a potom trenirao redom Partizan (1978-80), Aris (1980-82), Radnički (1982-84), Šibenku (1984-87), Vojvodinu (1987-90), PAOK (1991-94), Panionios (1994-96), Olimpijakos (1996-99), AEK (1999-2001), CSKA Moskvu (2002-05) i Dinamo Moskvu (2005-07).
"Najiskusniji, najcenjeniji, najveći diplomata među nama – Bora Stanković – rekao je na sastanku koji me je prelomio, otprilike: „Mi smo spremni da radimo, ali prvo želimo da ti pristaneš da budeš trener”. Prethodno sam im rekao da ću glasati za svako drugo dobro rešenje, jer smatram da ima još ljudi koji bi mogli uspešno da rade ovaj posao. A, oni su posle dva i po meseca razgovora, s gotovo svim snagama koje imamo, rekli da nemaju drugo rešenje. Odnosno, da niko nije hteo", otkriva Ivković.
Legendarni trener, kao selektor Jugoslavije osvajač pet medalja, od čega četiri zlatne, predsednik Svetske asocijacije trenera, nedavno je potpisao četvorogodišnji profesionalni ugovor sa Košarkaškim savezom Srbije, po kojem je preuzeo brigu o svim reprezentativnim selekcijama, a najviše o seniorskoj, koju će trenirati.
Nacija, s pravom, očekuje mnogo od Dude, jer je njegovo ime, uvek i svuda, značilo - uspeh.
Zbog ljubavi prema Srbiji i košarci, Ivković je prvi put u životu prekršio svoje pravilo i drugi put se prihvatio, praktično, istog posla, iako nije baš tako.
Šta ga je navelo da pregazi sopstvene principe, rodjeni Beogradjanin je ispričao "Politici" u broju od nedelje, 13. januara.
"Nagovestio sam Radnoj grupi KSS, s kojom sam razgovarao među prvima, da sam spreman da se uključim u neke strukture Saveza. Ali, nisam, sve doskora, ni slutio da ću biti trener profesionalac u Savezu", rekao je Ivković, koji je trenersku karijeru počeo sa juniorima Radničkog, a potom trenirao redom Partizan (1978-80), Aris (1980-82), Radnički (1982-84), Šibenku (1984-87), Vojvodinu (1987-90), PAOK (1991-94), Panionios (1994-96), Olimpijakos (1996-99), AEK (1999-2001), CSKA Moskvu (2002-05) i Dinamo Moskvu (2005-07).
"Najiskusniji, najcenjeniji, najveći diplomata među nama – Bora Stanković – rekao je na sastanku koji me je prelomio, otprilike: „Mi smo spremni da radimo, ali prvo želimo da ti pristaneš da budeš trener”. Prethodno sam im rekao da ću glasati za svako drugo dobro rešenje, jer smatram da ima još ljudi koji bi mogli uspešno da rade ovaj posao. A, oni su posle dva i po meseca razgovora, s gotovo svim snagama koje imamo, rekli da nemaju drugo rešenje. Odnosno, da niko nije hteo", otkriva Ivković.
Supruga Nena - za, sin Petar - uzdržan
Da li Vas je neko odgovarao od toga?
"Bilo je ljudi – da ne navodim imena klubova – koji su gajili nadu da će me angažovati. Znali su da ako uzmem reprezentaciju, otpada rad u klubu. Moj stariji sin Petar (32) bio je najkonkretniji, ali me nije odgovarao. Kada je čuo da postoji mogućnost da preuzmem reprezentaciju, rekao mi je: „Tata, ja znam da je to najbolje za našu košarku, ali se kao sin ne bih radovao tome zbog tebe”. Mišljenje moje porodice uvek mi je bilo vrlo važno."
"Supruga Nena i mlađi sin Pavle (13) to su odmah s radošću prihvatili, jer kod njih preovladavaju emocije."
Ivković je svestan kakvog se posla prihvatio.
"Trebaće mnogo rezova da bi naša košarka krenula napred, ali da sumnjam da do Olimpijskih igara u Londonu 2012. možemo opet da budemo u vrhu, ne bih se vraćao. Već sam pričao kako je poslednjih godina bilo: mi se nešto dogovorimo u Savezu, ja nisam stigao ni do aerodroma, a sve već palo u vodu... Sada ću ovde biti sve vreme."
Ivković je rodjen na Crvenom krstu, gde je nekad postojao jedan veliki košarkaški klub, koji danas praktično ni ne postoji. U vreme dok su Duda i njegov pokojni brat Piva Ivković radili u klubu, Radnički je delio lekcije i u zemlji i inostranstvu.
"Bilo je ljudi – da ne navodim imena klubova – koji su gajili nadu da će me angažovati. Znali su da ako uzmem reprezentaciju, otpada rad u klubu. Moj stariji sin Petar (32) bio je najkonkretniji, ali me nije odgovarao. Kada je čuo da postoji mogućnost da preuzmem reprezentaciju, rekao mi je: „Tata, ja znam da je to najbolje za našu košarku, ali se kao sin ne bih radovao tome zbog tebe”. Mišljenje moje porodice uvek mi je bilo vrlo važno."
"Supruga Nena i mlađi sin Pavle (13) to su odmah s radošću prihvatili, jer kod njih preovladavaju emocije."
Ivković je svestan kakvog se posla prihvatio.
"Trebaće mnogo rezova da bi naša košarka krenula napred, ali da sumnjam da do Olimpijskih igara u Londonu 2012. možemo opet da budemo u vrhu, ne bih se vraćao. Već sam pričao kako je poslednjih godina bilo: mi se nešto dogovorimo u Savezu, ja nisam stigao ni do aerodroma, a sve već palo u vodu... Sada ću ovde biti sve vreme."
Ivković je rodjen na Crvenom krstu, gde je nekad postojao jedan veliki košarkaški klub, koji danas praktično ni ne postoji. U vreme dok su Duda i njegov pokojni brat Piva Ivković radili u klubu, Radnički je delio lekcije i u zemlji i inostranstvu.
"Beogradu je potreban Radnički"
A, šta je s Vašim Radničkim?
"Takoreći, rodio sam se u Radničkom. Na Crvenom krstu je bilo mnogo sjajnih sportista. Svi su igrali sve sportove. Boksovali smo kod Tome Hladnog. Ljuba zvani Kada, jedan od čuvene braće Bojić, bio je uoči Olimpijskih igara u Rimu 1960. kandidat za reprezentacije u košarci, odbojci i rukometu. Nadam se da Beogradu, koji se toliko proširio, nedostaje jedan Radnički."
Ivković, ni u slučaju Radničkog, ne želi samo da priča o tome kako bi bilo dobro da se taj klub oporavi.
"Imamo veliki projekat i zato smo u kontaktu sa „Delta sportom”. Ako su Zvezda i Partizan veliki srpski klubovi, mi ćemo pokušati da napravimo veliki beogradski košarkaški klub – Radnički!"
U jeku predizborne kampanje za predsednika Srbije, "in" je da poznate ličnosti javno podržavaju političare. Ivković je demokrata, ali interes mu je bio i biće samo košarka.
"Nikada se nisam bavio politikom. Opredeljen sam demokratski, mada smatram da današnja demokratija ne vodi ravnopravnosti koju priželjkujemo. Vlast ovde enormno dobro živi. Svidela mi se Tirnanićeva teza o „ubrzanju vremena”... Ovi na vlasti moraju toliko brzo da rade jer ne znaju koliko će dugo tu da ostanu. A, najmanje rade za narod."
Nema sumnje, da bi sa ugledom i poštovanjem koje je zadobio u narodu, Ivković bio ozbiljan takmac i da se kandidovao za predsednika Srbije.
"Što se mene tiče, ja sam uvek u polugardu. Ljudi se danas udružuju i lobiraju zbog ličnih interesa, a ja ću da radim u interesu košarke."
"Takoreći, rodio sam se u Radničkom. Na Crvenom krstu je bilo mnogo sjajnih sportista. Svi su igrali sve sportove. Boksovali smo kod Tome Hladnog. Ljuba zvani Kada, jedan od čuvene braće Bojić, bio je uoči Olimpijskih igara u Rimu 1960. kandidat za reprezentacije u košarci, odbojci i rukometu. Nadam se da Beogradu, koji se toliko proširio, nedostaje jedan Radnički."
Ivković, ni u slučaju Radničkog, ne želi samo da priča o tome kako bi bilo dobro da se taj klub oporavi.
"Imamo veliki projekat i zato smo u kontaktu sa „Delta sportom”. Ako su Zvezda i Partizan veliki srpski klubovi, mi ćemo pokušati da napravimo veliki beogradski košarkaški klub – Radnički!"
U jeku predizborne kampanje za predsednika Srbije, "in" je da poznate ličnosti javno podržavaju političare. Ivković je demokrata, ali interes mu je bio i biće samo košarka.
"Nikada se nisam bavio politikom. Opredeljen sam demokratski, mada smatram da današnja demokratija ne vodi ravnopravnosti koju priželjkujemo. Vlast ovde enormno dobro živi. Svidela mi se Tirnanićeva teza o „ubrzanju vremena”... Ovi na vlasti moraju toliko brzo da rade jer ne znaju koliko će dugo tu da ostanu. A, najmanje rade za narod."
Nema sumnje, da bi sa ugledom i poštovanjem koje je zadobio u narodu, Ivković bio ozbiljan takmac i da se kandidovao za predsednika Srbije.
"Što se mene tiče, ja sam uvek u polugardu. Ljudi se danas udružuju i lobiraju zbog ličnih interesa, a ja ću da radim u interesu košarke."
Ni Grbović nije bio "siguran" kod Dude
Da li Vam je neko ikada sastavljao tim, a pogotovo u doba SFRJ?
"Nikome nisam dopuštao da mi se meša u posao. U ono vreme imali smo Dražena Petrovića koji je bio sjajan napadač, ali ga nije zanimala odbrana i talentovanog Aleksandra Đorđevića. Nedostajale su mi atlete, poput Rive u Italiji, Dakurija u Francuskoj, San Epifanija u Španiji, Galisa u Grčkoj... Zato sam uzeo Jurija Zdovca, a ne zbog toga što je Slovenac, kako su neki to tumačili."
Ivković vrlo dobro zna šta znače "rezovi".
"Tada sam preuzeo najtalentovaniju generaciju kojoj je u početku zviždala cela Evropa. Morao sam da sklonim igrače koji vole da provociraju. Zato sam, kada je trebalo da odredim tim za Olimpijske igre u Seulu 1988, odlučio da razbijem bratski tandem Petrović i izostavim Grbovića. Stručni savet se tome opirao. Grbović je važio za najbolje krilo u Evropi, a Novosel je branio Acu Petrovića. Savet je strepeo i od Draženove reakcije, ali on nije rekao ni reč. Postali smo tim kojem su svi aplaudirali."
Koliko Vam znači to što ćete opet raditi u svojoj zemlji?
"Mnogo. Od 1991. vodio sam grčke i ruske timove. Sada, kada preuzimam srpsku reprezentaciju, opet ću pričati na svom jeziku što je i olakšanje i motivacija. Tvrdim da dok igrač i trener ne otvore dušu jedan drugom tu nema ničega. Dok igrač ne otvori dušu ne može da pruži maksimum.", završava Ivković.
(MONDO, foto: MN Press)
"Nikome nisam dopuštao da mi se meša u posao. U ono vreme imali smo Dražena Petrovića koji je bio sjajan napadač, ali ga nije zanimala odbrana i talentovanog Aleksandra Đorđevića. Nedostajale su mi atlete, poput Rive u Italiji, Dakurija u Francuskoj, San Epifanija u Španiji, Galisa u Grčkoj... Zato sam uzeo Jurija Zdovca, a ne zbog toga što je Slovenac, kako su neki to tumačili."
Ivković vrlo dobro zna šta znače "rezovi".
"Tada sam preuzeo najtalentovaniju generaciju kojoj je u početku zviždala cela Evropa. Morao sam da sklonim igrače koji vole da provociraju. Zato sam, kada je trebalo da odredim tim za Olimpijske igre u Seulu 1988, odlučio da razbijem bratski tandem Petrović i izostavim Grbovića. Stručni savet se tome opirao. Grbović je važio za najbolje krilo u Evropi, a Novosel je branio Acu Petrovića. Savet je strepeo i od Draženove reakcije, ali on nije rekao ni reč. Postali smo tim kojem su svi aplaudirali."
Koliko Vam znači to što ćete opet raditi u svojoj zemlji?
"Mnogo. Od 1991. vodio sam grčke i ruske timove. Sada, kada preuzimam srpsku reprezentaciju, opet ću pričati na svom jeziku što je i olakšanje i motivacija. Tvrdim da dok igrač i trener ne otvore dušu jedan drugom tu nema ničega. Dok igrač ne otvori dušu ne može da pruži maksimum.", završava Ivković.
(MONDO, foto: MN Press)
Pridruži se MONDO zajednici.