Gledali smo 250 stepenika: Tamo gore stanuju legende

Pisali smo vam o raznim sportskim dokumentarcima ili filmovima o sportu, ali nije svaki od njih bio tako emotivan, zabavan, duhovit i nostalgičan kao ovaj koga vam preporučujemo danas: 250 stepenika!

"Jugoslovenskoj školi košarke" – to je posveta na početku filma posvećenoj juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije koja je 1987. osvojila zlato na Svetskom prvenstvu u Bormiju.

I kroz film se jasno vidi šta je tačno "jugoslovenska škola košarke". Tačnije, šta je ključni sastojak te škole – duh!

ZAŠTO BAŠ OVAJ FILM? PA, ZBOG HUMORA!

Ne samo pobednički, ne samo borbeni, fajterski, nesalomivi, uporni, nego i onaj duh koji ima jedan od najvažnijih sastojaka sporta – humor.

Autor filma "250 stepenika", novinar Vladimir Pajić Paja okupio je članove te generacije koja je izrodila mnoge zvezde – Vlade Divac, Aleksandar Đorđević, Toni Kukoč, Dino Rađa, Luka Pavićević, Nebojša Ilić i mnogi drugi – ali je, prema nekim mišljenjima bila ključna i za još dve stvari: da igračima iz Evrope pokaže da mogu sve, kao i da je direktno uticala na to da se u takmičenja FIBA uključe NBA igrači.

Jugoslavija je nestala pre skoro 30 godina, a mnogi sada već odrasli ljudi, u svojim tridesetim godinama, i oni mlađi, naravno, i fizički ne mogu da se sećaju SFRJ.

Ta zemlja je kod nekih poprimila oblik ideje, osećaja, kao i neke nostalgije i simbola "srećnih vremena", šta god to značilo.

To se često pominje i u sportu, jer ne prođe veliko takmičenje, a da neki mediji ne dođu na "briljantnu" ideju, pa se zapitaju "šta bi bilo da je ostala SFRJ?" i slična. To su potpuno bespredmetna razmišljanja iz više razloga, ali glavni je taj što te zemlje odavno više nema i ne postoji nijedan aktivni sportista koji je igrao za Jugoslaviju i za neku od država nastalih iz nje.

Oni nešto mlađi su mislili da će filmom 250 stepenika dominirati seta i nostalgija, ali čim je počeo film, bilo je jasno šta je osnovna stvar koja je oslikavala duh jugoslovenske škole košarke.

Pa humor, naravno!

UGLAVNOM... 54 MINUTA SMEHA, SMEHA I JOŠ SMEHA

Od priče o dolasku u Pirot i na Staru planinu, na koji je četvorka iz Splita došla stočnim vagonom, pa do anegdota o tajnom menjanju tegova stripovima "Alan Ford", frizerskom kursu u Americi, o tome da je najizlizanija video-kaseta bila sa "švedskim filmom", pa do trambuline – skoro sva 54 minuta ovog filma prati smeh i samo smeh.

Igrači, selektor Svetislav Pešić i drugi članovi stručnog štaba ispovedali su se u kameru našem kolegi Paji iz Železnika, a kroz te ispovesti se opisuje put od prvog okupljanja, zatim putovanja na Igman, dolaska u italijanski grad Bormio i puta ka toj finalnoj utakmici.

Naslov filma označava stepenice na Igmanu, na olimpijskom kompleksu uz koji su se igrači penjali nekoliko puta da bi stekli kondiciju, ali i mentalnu snagu potrebnu da se popne na vrh sveta.

Niko od igrača nije tačno znao koliko je stepenika ("piši tamo 500", kaže, na primer, Neša Ilić), a onda je pred kraj filma Samir Avdić rešio da ih izbroji.

SCENE KOJE NE MOGU OSTAVITI RAVNODUŠNIM

Kada je došao do vrha, izbrojao je tačno 250, rekao da je to simbol uspeha i poruka da treba da se gleda unapred, a onda je otvorio paket u kome se nalazio pobednički pehar. Tada mu je zadrhtao glas, a onda su usledile scene slavlja i sećanja tih ljudina, nakon čega se ton filma drastično promenio.

Od smeha i zabave, film je naglo prerastao u emotivno i nostalgično suočavanje sa onim što je bilo, sa slavnom i velikom prošlošću koju su ovi ljudi prošli.

Od teškog zaustavljanja smeha dok se pričaju anegdote, na kraju filma smo došli do toga da njegovi akteri teško pričaju zadržavajući suze.

To ne može nikoga ostaviti ravnodušnim.

Ne zbog neke jugonostalgije ili bilo čega sličnog, već zbog čiste ljudskosti, kada vidite da odrasli, zreli ljudi, roditelji velike dece primaju k znanju i shvataju kakav su uspeh napravili i kako su do njega došli, kada shvate koliko je lepa, velika i dobra priča koju su napravili…

Ako vam se bar malo ne stegne grlo na kraju ovog filma…

OVO NIJE JUGONOSTALGIČNI FILM

Na premijeri ovog filma, pre dve i po godine, tadašnji selektor i jedan od najvećih košarkaša sa ovih prostora Aleksandar Đorđević je otvoreno zaplakao, a Pešić je bez imalo okolišanja rekao da je to najbolji sportski dokumentarac koji je ikad gledao.

Mi se priključujemo preporukama i ponavljamo: ovo NIJE jugonostalgični film. Nije čak ni film o patnji za mladošću ili "prošlim danima". Ovo je pravi dokumentarac o velikim ljudima i velikim sportistima, koji prikazuje njihov karakter i duh kojim se nekada stizalo na vrh.

I kada je reprezentacija bila svetinja.

Ne osuđujemo ni sada nikoga, vremena se uvek menjaju, svako nosi svoje, ali ova ekipa je definitivno obeležila svoje vreme.

No, 250 stepenika ima i jednu ne malu manu – prekratak je! Neko će reći "taman", ali kada znate da postoji najmanje tri sata MONTIRANOG materijala, spremnog za emitovanje, a da smo gledali nepun sat, sigurno ćete želeti još.

Na Jutjubu je sada kompletan film.

Pogledajte ga, ili bar počnite, sigurno će vas uvući.

Utorak uveče: "Pele: Birth Of A Legend"! Gledao: Nebojša Marković.

Do gledanja!