/piše: Mladen Šolak/
Košarkaška sezona 2019/20 širom Evrope je završena mučno, iako od ovakve 2020. ništa drugo nismo ni očekivali.
Virus korona potpuno je zaustavio sport onda kada je najbolji za gledanje - na početku perioda u kojem se odlučuje o titulama.
U situaciji u kojoj su praktično sva međunarodna i nacionalna takmičenja otkazala završetak, čelnici i timovi najjače evropske lige - španske, ostali su uporni i perfektno su organizovali turnir u zatvorenoj “Fonteti” u Valensiji. U takvim uslovima, u zemlji koja je razorno pogođena pandemijom, dogodila se ipak najlepša sportska priča godine.
Košarkaši Baskonije spektakularno su postali šampioni, pobedivši na završnom turniru onako kako u Španiji verovatno mora da bude - holivudski! Preživeli su šut Džordana Lojda za pobedu u polufinalu, a onda i pokušaj Korija Higinsa za titulu u finalu.
I pobedili!
O sezoni prepunoj neverovatnih uspona i padova novog španskog šampiona, razgovarali smo sa kolegom iz Španije Naćom Mendazom, koji je za MONDO u Vitoriji napisao tekst o tome kako je Baskonija ispisala istoriju u ovoj, mučnoj 2020.
Sada kada je sve gotovo i kada je šampionski tim počeo da se rastaje odlascima Šengelije (CSKA), Dženinga i Erika, ljubiteljima košarke sigurno će biti zanimljivo da čitaju o neverovatnom putu ekipe koja je šokirala i Španiju i Evropu i sebe.
Pročitajte.
Početak
Baskijski tim je iznenađujuće osvojio svoju četvrtu titulu šampiona Španije u dve decenije, nakon što se strahovito mučio u većem delu sezone.
Septembar 27, 2019: U utakmici protiv Estudijantesa, Baskonija je izgubila Džejsona Grejndžera za ostatak sezone i to samo minut i 20 sekundi nakon podbacivanja lopte. Pokidao je Ahilovu tetivu.
Tako je sezona 2019/20 počela.
Jun 30, 2020: U utakmici protiv Barselone, Akile Polonara asistirao je Luki Vildozi za pobedničko polaganje na tri sekunde do kraja. Baskonija je pobedila. Baskonija je postala novi šampion Španije.
Tako je sezona 2019/20 završena.
Navijač Baskonije koji je ispratio sve što se dogodilo u devet meseci između ta dva momenta mogao bi da napiše knjigu. Bila bi to horror priča, ali i priča sa neverovatnim, neočekivanim i čudesno srećnim krajem. Bez ikakve sumnje, sezona je od septembra do maja bila je jedna od godina koja je stvorila najviše problema, najviše razočaranja i najviše haosa u ovoj deceniji tima iz Vitorije.
Pad
Baskonija tek drugi put u 23 godine nije učestovala u Kupu kralja, jer je bila ispod osme pozicije tabele na kraju prvog dela. Lutala je uz to i u Evroligi, gde je ostvarila više poraza (16) nego pobeda (12) i u 24 od 28 odigranih kola bila je ispod mesta koja vode u plej-of.
Povrede su postale čest gost u kući Baskonije. Uz Grejndžerovu tešku povredu, Baskijci su na nekoliko meseci ostajali i bez Luke Vildoze (povreda ramena), Pjerije Henrija (slomljena kost lica) i Patrisija Garina (pokidan prednji ukršteni ligament kolena). Situacija je bila toliko teška da je tim morao da odigra neke utakmice sa samo jednim plejmejkerom, Serđijem Garsijom, sve dok Semadž Kriston nije došao.
Sve to je bilo previše za tim koji je samo mogao da se uzda u Tokoa Šengeliju kao konstantno jakog aduta, dok niko od novih igrača nije imao značajan doprinos (Fol, Polonara, Erik, Stauskas), a veteranima kao što su Džening i Šilds nedostajala je konstantnost. Sve u svemu, stvari nisu izgledale dobro.
Tačnije, bile su jako lose.
Zato je jako mali broj onih koji su bili iznenađeni kada je Baskonija 20. Decembra saopštila da je glavni trener Velimir Perasović otpušten. Tim je izgubio pet utakmica razlikom većom od 20 poena (“minus 30” protiv Makabija, “minus 32” protiv Panatinaikosa, “minus 25” protiv Efesa, “minus 28” protiv Valensije i “minus 22” protiv Reala) i to u samo mesec dana. Bilo je više nego očigledno da je hemija nestala. Svi – uključujući trenera, igrače i navijače, izgledali su depresivno i beznadežno. Nešto je moralo biti urađeno i nešto je moralo da se dogodi.
I neposredno pre Božića, zaista se i dogodilo. Neko je došao, ali nije došao niko “novi”, jer je španski klub tada objavio da dolazi “stari kadar” da zameni Perasovića – trener Duško Ivanović.
Tačka preokreta
Iako je njegova druga epizoda u Vitoriji (2008-12) naglo završena, porazom od Obradoira kod kuće, Ivanović i predsednik Hosean Kereheta uvek su jedan drugom iskazivali poverenje. Duško se uvek dobro uklapao u Vitoriji, jer je jedan od onih koji dobro razumeju duh Baskonije. On duboko u sebi zna kako ovaj klub diše i živi i jedan je od onih koji odlično znaju šta znači “Karakter Baskonije”.
Upravo zato, uprkos tome što je izgubio prve dve utakmice (protiv Albe i Saragose), Ivanović je znao šta da kaže u predstavljanju novinarima: “Hoću da oporavim karakter koji je Baskonija uvek pokazivala… Imam potpunu veru u ove igrače… Glavni problem je naše raspoloženje i to je prvo što ćemo morati da popravimo”, naglasio je tada. Dodao je i: “Nostalgija i nada su surove ubice. Oni ubiju realnost i ubiju sadašnjost”.
Hteo je da pritisne dugme za “reset” i uradio je to. Seme je tako posađeno.
Postepen napredak
Baskonija nije napredovala preko noći. Bilo je potrebno vreme da se dobro raspoloženje vrati i da se to vidi na terenu, ali signali su počeli da budu pozitivni. Čak iako je tim prolazio kroz oscilacije i iako rezultati nisu bili izvrsni na početku, tim je postao konstantniji. Borio se i takmičio u svakoj utakmici. Čak i u porazima, Baskonija se nije predavala i nije dopuštala rivalu da je ponizi. To je prvo što su navijači očekivali od ekipe.
Kada je prvi korak napravljen, mnoge druge stvari došle su prirodno. Dve uzbudljive pobede protiv Barselone (76:74) i Reala (94:95) u januaru bile su ključne da svi počnu da veruju da će nešto dobro da se dogodi. Pored vraćenog poverenja i samopouzdanja, tim je igrao bolje, pokazao karakter, čvrst stil, fizičku i intenzivnu odbranu, brzinu i hrabrost.
Ta promena se videla i u igri nekoliko igrača. Zaista, svi osim Fola, Henrija i Šengelije poboljšali su svoje indeksne brojke nakon Ivanovićevog dolaska. Bilo je tu nečega dubljeg od proste činjenice da je tim igrao bolje. Majkl Erik pretvorio je užasnih 30 odsto sa linije penala u pristojnih 65 odsto. Polonara je zaboravio na svoju ulogu “Šengelijine rezerve” i počeo je da doprinosi sa obe krilne pozicije. Šilds je preuzeo odgovornost i važniju ulogu. Henri je naučio kako da doprinosi i bez atraktivnih asistencija, dok je Diop izrastao u pouzdano defanzivno oružje. Za to vreme, Šengelijina minutaža je smanjena, jer nije bilo potrebe da bude sveprisutan u svakom momentu.
Sve te promene mogu da objasne kako je Baskonija uspela da ostvari pet uzastopnih pobeda od 27. februara do 8. marta, čime se primakla plej-ofu Evrolige i popela se na tabeli ACB lige. Borila se samo da ostvari jedan cilj – da obezbedi sebi priliku. A ona je nastala na potpuno neočekivan način, posle prekida zbog virusa korona.
Kreni – stani
Iako je dvomesečna pauza loše uticala na sve španske timove, jer nisu mogli da igraju ni treniraju, Baskonija je iz te situacije izvukla korist. Pre svega, odlaganje sezone omogućilo je da se Vildoza i Grejndžer oporave iv rate u tim pre kraja sezone. Uz to, novi, skraćeni format lige potpuno se uklopio u tradiciju Baskonije, jer je najbolja u ulozi autsajdera na kratkom turniru bez prava na grešku.
Završnu fazu sezone otvorila je dominantnom pobedom od 23 poena razlike protiv Bilbaa u kojoj su Grejndžer i Vildoza pogodili devet od 11 šuteva za tri poena. Vratili su se zdravi i spremni, kao i mnogi njihovi saigrač. U drugoj utakmici Šengelija je zakopao nadu Tenerifa da će se da se vrati u meč tako što je pogodio ključnu trojku nakon loše večeri na “otvaranju” turnira. Posle toga je na red došla Barselona, glavni favorit i iako su Baskijci izgubili (75:81), bilo je jasno da su veoma dobro pripremljeni i da su veoma gladni.
Život na ivici
Utakmica u kojoj je Baskonija definitivno pokazala svoju odlučnost bila je četvrta, ona u kojoj je obezbedila mesto u polufinalu pobedom protiv Unikahe u produžetku (87:86). Ta pobeda bila je dokaz vere i upornosti, jer je Ivanovićev tim ispustio prednost od 15 poena iz prvog dela meča, a u poslednji minut ušao je sa minusom 70:75. Iznenađujuće, tada je Polonara odveo meč u dodatni period i na to pogodio odlučujuće slobodno bacanje za pobedu. Kada je vreme isteklo, niko nije mogao da veruje da je Baskonija pobedila.
Niko osim same Baskonije.
Neverovatan kraj bio je samo “spojler” za ono što će se dogoditi u utakmici protiv Valensije i Barselone. U oba meča, Baskonija je gubila u dugim intervalima, morala je da se adaptira i da se namuči da se najpre vrati u utakmicu, a onda da pobedi. Iako su neki bili umorni i povređeni, Ivanovićevi igrači napravili su ogroman trud da zaustave Valensijine šutere (14/51 za tri poena) u polufinalu i da dopuste Barseloni, najboljem napadačkom timu, samo 67 poena u utakmici za titulu.
I zbog toga je nastala neopisiva sreća kada je Barsin Kori Higins promašio šut za pobedu u finalu, a Valensijin (sada Zvezdin) Džordan Lojd isto bio neprecizan u momentu odluke u polufinalu. Posle 10 godina, tim iz Vitorije tako je ponovo postao šampion Španije.
Suze Luke Vildoze posle osvajanja MVP priznanja najbolje su oslikale taj momenat, kao i posveta kapitena Šengelije upućena igračima koji nisu mogli da budu tu da proslave uspeh kojem su doprineli tokom godine. Tada se setio Patrisija Garina, Nika Stauskasa, Semadža Kristona… Te emocije su savršeno opisale sve što je Baskonija prošla tokom sezone.
Pre nego što je završni turnir počeo, igrači i treneri nisu bili stidljivi kada su govorili o svojim ciljevima. “Idemo tamo da osvojimo sve”, govorili su pre puta u Valensiju. Nisu se žalili na ono što je bilo, zaboravili su na ono što će doći posle sezone i usmerili sav focus na sadašnji trenutak. Borili su se i trpeli su bol, jer su znali da je to jedini način na koji su mogli da ostvare cilj. I zato, trener Duško Ivanović rekao je nakon poslednje utakmice:
“Ako nađete smisao u trpljenju i patnji, onda to nije to. To je onda motivacija. To je onda zadovoljstvo”.
Naćo Mendaza,
košarkaški izveštač.