MAJAMI HIT, JER VOLIMO NBA IZ DEVEDESETIH: 24 godine posle Saše u "Gardenu", ostaću budan zbog ovog tima

Prva dva grada koja sam naucio da postoje u Americi bili su Las Vegas i Majami. I oba sam naucio putem serija.

Las Vegas, „grad greha“ nasaden po sred pustinje Mohave, dospeo je do mene preko danas vec legendarne „Kriminalisticke Price“, koja se emitovala na jednom od dva državna kanala kasnih osamdesetih. Svakog petka – da li je bio petak? – smo ostajali zakovani za male ekrane, prateci sudbinu hrabrog porucnika Torelija (fantasticni, nažalost pokojni Denis Farina) koji lovi okrutnog kriminalca Reja Luku.

Toreli jeste bio cikaški policajac, i jedan deo serije se i dešava u Ilinoju, ali ga je fabula radnje odvela do Nevade – odatle, dakle, i asocijacija. Njegova opsesivna potera za Lukom, kao i preradena verzija Del Šenonovog hita „Runaway“, jedna su od prvih TV uspomena za koje se zapravo i mogu „uhvatiti“.

Valjda vam je jasno da ce onda moj prvi susret Majamijem biti preko Sonija Kroketa i Rika Tabsa, glavnim junacima danas kultne serije „Poroci Majamija“. Dok je „Policijska Prica“ prikazivala americke „lopove i žandare“ iz šezdesetih, „Poroci“ su bili pravi proizvod svoje ere – moderna odela, Ferari Testarosa, kao i detektivi koji su bez problema mogli i na naslovne strane novog „Vouga“ koliko i na ulice sa pištoljima.

Ovaj prvi utisak koji je floridska metropola ostavila na mene bio je dovoljno jak, da do dana današnjeg ja na Majami gledam kao na nekakav centar sveta. Kasnije, kako sam odrastao, u kanon Majamija ulazili su na smenu i likovi poput Antonija „Toni“ Montane, Glorije Estefan i njene „zvucne mašine“, Pola Masvidala i Šona Rajnerta (bog da mu dušu prosti), Tomija Versetija i Lensa Vensa, i mnogih, mnogih drugih.

Ali naravno, kako to u mom životu uvek bude, posebno mesto bilo je rezervisano za košarku. Kao što je vec manje-više poznato, ja sam deklarisani navijac Kingsa – do 2000. sam bio neopredeljen, a onda sam skocio na srpski talas i ostao tamo do dana današnjeg. Medutim, za Majami sam uvek imao mesta u srcu, i to ne samo zbog Dona Džonsona.

Vratimo se sada dvadeset i pet godina ranije u prošlost. Sve do tog sudbonosnog leta 1995, Majami je nosio taj krst „ekspanzijske franšize“, tima koji je stvoren ni iz cega i prvih nekoliko sezona nije bio predodreden za neku vecu ulogu u NBA. Ekipa Hita koja je izašla na teren u debitantskoj sezoni 1988-89 verovatno je jedna od najgorih cak i kada se radi o potpunim novajlijama – izuzev Ronija Sajklija, visokog centra libanskog porekla koji danas uspešno didžejiše po raznim svetskim klubovima, prosecni ljubitelji košarke teško da pamte imena likova kakvi su Pet Kamings, Skot Hejstings, Džon Sandvold i drugi. Oni verziraniji ce se možda i setiti plejmejkera Rorija Speroua, koji je ostao upisan u istoriji kao strelac prvih poena za ovu franšizu, ali to bi otprilike bilo – to.

Medutim, dobre stvari pocinju da se dešavaju u narednih par draftova. Nesretni je Sakramento 1989. dobio prvi pik i momentalno izabrao Pervisa Elisona (o tome ste imali priliku da citate pre jedno mesec dana) – sa dvojke su Klipersi birali Djukovo krilo Denija Ferija, a sa trojke je u San Antonio otišao Šon Eliot sa Arizone. Majamiu se tako na cetvrtom mestu nacrtao Micigenov snajperista Glen Rajs, i oni su se samo zahvalili. Cisto reference radi, narednih pet pikova bili su Džej Ar Rid, Stejsi King, Džordž Meklaud, Rendi Vajt i Tom Hemonds...

Kada je 1991. sa Micigen Stejta stigao i odlicni bek Stiv Smit, „mala velika“ trojka bila je kompletirana i Majami je napao svoj prvi plej-of. Nisu, naravno, mogli mnogo toga protiv Džordanovih Bulsa koji su ih caskom smetlali, ali nekakvi temelj bili su udareni. Do vec spomenutog leta 1995, „Vrelina“ je odigrala još jedan plej-of i izgubila od Atlante. Falio je tu ipak jedan bitan cinilac, neka „cvrsta ruka“ koja ce zavesti disciplinu i ustanoviti „timsku kulturu“ po kojoj je Majami danas poznat. I taj neko zvao se Pet Rajli.

O Rajliju, možemo slobodno reci, nema nekih nepoznanica. Covek koji je bio šampion kao igrac, i koji je iznebuha postao trener jednog jesenjeg dana kada je Medžik Džonson ustao iz kreveta i odlucio da ne želi da igra za Pola Vestheda (legendarna je ta konferencija za štampu na kojoj je vlasnik Lejkersa pokušao da imenuje Džerija Vesta za prvog trenera, da bi se ad hok ispravio kada je Vest rekao da nema blagu nameru da sedne na klupu i odmah imenovao Rajlija, tada asistenta u Vesthedovom štabu), je vec sredinom devedesetih bio živa legenda. Njegovi „šoutajm“ Lejkersi su, zajedno sa Bird-Mekhejl-Periš Seltiksima, bili osnova nove, komercijalno atraktivne NBA lige. Usnuli Njujork je sa njime doterao do finala, i svega ga je par realizovanih šuteva Džona Starksa (teško je setiti se te sedme utakmice finala 1994 a ne uzeti Starksa u usta) delilo od šampionskog prstena.

Rajli je, medutim, sanjao neke druge snove. Želeo je potpunu kontrolu nad nekim timom, a to u Njujorku nije mogao da dobije. Poceo je stoga tajno da pregovara sa Majamijem, da bi sve kulminiralo ostavkom koju je poslao faksom – u Hitu su ga ubrzo promovisali u trenera i sportskog direktora, a Njujork je kompenzovan sa pikom prve runde (koji je postao Volter Mekarti) i milion dolara. Njegov prvi potez u Majamiju bio je trejd sa Šarlotom u kojem su mesta razmenili Glen Rajs, do tada prva zvezda tima (i u bukvalnom i u prenesenom znacenju), i Alonzo Morning, centar Šarlot Hornetsa koji je odbio produžetak ugovora u Severnoj Karolini.

I naravno, kako to ja uvek volim da kažem, za neku dobru košarkašku pricu uvek je potreban jedan Srbin. Taj Srbin je stigao isto kad i Rajli – Predrag „Saša“ Danilovic, u tom trenutku verovatno najbolja „dvojka“ Evrope, konacno je rešio da se oproba u NBA ligi posle dve godine Bolonje u kojoj je stekao nadimak „lo Tzar Freddo“, iliti „hladni car“, malo zbog njegove hladnokrvnosti na parketu, a malo i zbog nevoljnosti da govori za medije. Njegova prava su iz Golden Stejta prosledena u Majami, a Florida se Saši izgleda više svidela nego Severna Kalifornija. To što su se tu najednom obreli i Rajli i Morning sigurno nije zasmetalo.

U tom trenutku, Srbi su poceli malo pažljivije da prate sudbinu „Vreline“ sa Majamija, do te tacke relativno perifernog tima u srpskim krugovima NBA entuzijasta. Danilovic je momentalno kaparisao ulogu startera, i odlicno se u njoj snašao – vec na debiju protiv Klivlenda bio je prvi strelac ekipe sa 16 poena, a stigao je i da pokaže da ne da na sebe kada se pred kraj utakmice potukao sa krilom Kavalirsa Krisom Milsom. Pet Rajli je javno verovatno negodovao zbog incidenta, ali se u sebi, uveren sam, zadovoljno smeškao – na kraju krajeva, govorimo o coveku koji je upravo stigao iz Niksa, najcvršce ekipe u ligi i legitimnih naslednika Detroita sa kraja osamdesetih. Ovakav bek mu je legao kao kec na deset.

Nažalost, Sašinu debi sezonu presekle su povrede, i to taman kada je uhvatio ritam – stari problem sa rucnim zglobom, koji je vukao još iz Italije, ovaj put nije hteo da nestane posle terapija, pa je morao pod nož. Vratio se propisno zardao taman za plej-of i zatekao jednu potpuno drugaciju ekipu – stari trgovac Rajli poslao je Vernela “Bimba” Kolsa i Kevina Vilisa u Golden Stejt za Tima Hardaveja i Krisa Getlinga, pa su se stekli uslovi da se igra malo i ubrza.

Nakon još jedne metle od strane strašnih Bulsa (onih najstrašnijih zapravo, cuvene 72-10 ekipe), Saša ce novu sezonu docekati ponovo kao starter, zahvaljujuci odlasku Reksa Cepmena u Finiks. Spoljna linjia je bila dodatno pojacana dolaskom “Tander” Dena Majerlija, kao i Vošonom Lenardom, koji je stigao krajem prethodne sezone kao pojacanje iz danas nepostojece CBA lige. Majami je ponovo poceo sa dobrim partijama, ali jednu cemo svi mi pamtiti zauvek – gostovanje u Njujorku 3. decembra 1996.

Americki izvori pamte ovu utakmicu kao rutinsku pobedu Majamija od 99-75, ali je kod nas ovaj mec momentalno po poslednjem zvuku sirene ušao u folklore. Razlog je bio prost – Saša je pogodio sedam trojki iz sedam pokušaja, svega jedan uspešan hitac daleko od rekorda Džefa Hornasekakoji je dve godine ranije protiv Sijetla gadao osam od osam. Saša je, pritom, sve vreme „treš tokovao“ sa Spajkom Lijem, koji mu je posle svakog šuta dobacivao da „maši“, kako bi mi to basketaški kolokvijalno rekli. Danilovic je samo odmahivao glavom i ubacivao svaku sledecu...

Za mnoge od nas, bila je to jedna od onih besmrtnih tinejdž uspomena. Narednih dve nedelje smo u školi izazivali jedni druge možemo li do sedam u nizu, razmenjivali kasete i gledali na usporenim snimcima kako se Saša diže sa trojke, i debatirali da li je Rajli namerno ostavio Sašu na klupi pred kraj kako jedan Srbin ne bi postavio neki rekord (misao potpuno u duhu onog vremena). Standardnu ponudu dresova Lejkersa i Hornetsa sa imenom Vlade Divca upotpunile su i Majamijeve garniture sa Sašinom „peticom“, a Hit je poceo da ima sve više i više navijaca u Beogradu i Srbiji.

Balon je nažalost ubrzo splasnuo. Nedugo po toj utakmici Lenard je malo-pomalo poceo da istiskuje Danilovica iz startne petorke, a Saša je pred kraj sezone trejdovan u Dalas u paketu koji je doveo Džamala Mešburna na Floridu. Majami je imao nezaboravnu epizodu u tom plej-ofu kada su se Rajlijevi puleni potukli sa igracima Niksa u polufinalu istoka – uopšte, kraj devedesetih protekao je u znaku tog rivalstva dve ekipe, ciji su igraci kasnije priznali da su se zaista, zaista, zaista i iskreno prezirali, cak i više nego što su ostali mrzeli Džordanove Bulse.

Premotajmo sada malo vreme unapred, i otidimo do 2014, sezone u kojoj je kralj Džejms rešio da se vrati u Klivlend. U tih sedamnaest godina koji ovaj tekst nece pokriti (barem ne u sitna crevca), Majami se ustolicio kao jedan od najvecih timova istocne konferencije. Prvi prsten osvojili su 2006, na krilima mladog i poletnog Dvejna Vejda, i uz veteransku ispomoc Šekila O’Nila. Cetiri godine kasnije, u ESPN specijalu po imenu „Odluka“ („The Decision“), Lebron Džejms je izgovorio danas mitsku recenicu koja je teško prevodiva na srpski, a uostalom i sami znate o cemu pricam.

Usledila su cetiri uzastopna finala i dva prstena, a iza svega naravno stajao je don Rajli, covek koji je stajlingom i nastupima sve više podsecao na onog Reja Luku sa pocetka teksta nego na košarkaškog operativca. Ipak, u Rajlijevoj senci razvijao se jedan drugi covek cije ce se znanje pokazati krucijalnim za dalji razvoj ove franšize – trener Erik Spolstra.

Spolstrin uspon slican je onom koji smo videli kod recimo Žozea Murinja. Skroman pocetak u nemackoj drugoj ligi, gde je bio igrac-trener prilicno nepoznatog sastava iz Hertena, nije baš bio „prva lasta“ jednog buduceg šampiona. Ipak, Majami mu je pružio šansu kao video koordinatoru 1995, a Spolstrina vera u „samo jedno, a to su dve stvari – rad, red i disciplinu“, ga je brzo doterala do pozicije pomocnika u Rajlijevom stafu. Kada se Rajli i zvanicno oprostio od pozicije prvog trenera 2008., licno je izabrao Erika za novog prvog coveka Hita – velika vecina ljubitelja košarke je ovaj potez protumacila kao šaradu koja ce omoguciti trofejnom strucnjaku da i dalje „trenira iz senke“, dok je Spolstra bio ništa više od fikusa na klupi.

Koliko su samo svi tada pogrešili. Beskompromisni Spolstra je momentalno pokrenuo Majami, koji je preko noci od fenjeraša stigao do plej-ofa, a onda je i pokazao integritet kada su mu se na rosteru obreli i Džejms (inace poznat kao neko ko voli da bude kalif umesto kalifa) i Kris Boš. Iako su mediji uživali u nagadanjima kako Lebron namenski „buši“ svog trenera, talentovani strucnjak holandsko-filipinskog porekla („Spoelstra“ se inace cita „Spulstra“ na holandskom, ali koga još briga za to sem mene) se održao na svojoj poziciji i stigao da osvoji i par prstenja kao što smo vec spomenuli.

Lebronov povratak u Ohajo 2014. bi uzdrmao svakoga, a kamoli Majami koji je toliko zavisio od njega. Ali tamo gde Rajli caruje, kukanja nema – Hit je ubrzo zbio redove i krenuo da gradi jednu novu pricu. Era „Galaktikosa“ je prošla, i valjalo je vratiti se na fabricka. Na proverenu tradiciju „radnickog“ basketa koju je stari trener baštinio još pre dvadeset godina.

Tako je pocela izgradnja jednog novog, i meni mnogo simpaticnijeg, Majamija pod budnim okom Peta i Erika. Lebron inkarnacija Hita je mnogima bila antipaticna – cinjenica da su se „tri musketara“ udružila da zajedno osvoje prsten zvucala je prosto neverovatno ljubiteljima košarke starog kova. Neko je rekao da Barkli nikad ne bi otišao Džordanu pod skute samo prstena zarad, u „naše vreme“ bi se igraci udruživali da zajedno napadnu neku drugu, vecu silu, ali ovo...mnogima je bilo preterivanje.

Sada, stvari su se drasticno promenile. U tih šest godina, Majami se „prekonfigurisao“ bez pompe i bez previše zvucnih pojacanja, gradeci se na organski nacin, kroz draft i dajuci drugu šansu igracima u koje niko nije verovao. Goran Dragic je došao trejdom iz Finiksa, i danas, pet godina nakon dolaska, ga Spolstra javno istice kao „nastavljaca Majamijeve kulture“. Dankan Robinson je izboksovao trajni ugovor kroz letnju ligu gde je stigao kao nedraftovan igrac – u tekucoj sezoni, on šutira skoro 45% sa trojke i nadrealnih 93% sa bacanja. Bem Adebajo se razvio u modernog kreatora sa posta koji i skace, i poentira, i asistira. Moramo ovde naravno i spomenuti „cacu“ Judonisa Haslema, koji evo guli 17 godina u dresu ovog kluba – i on je, jasno, stigao „bez broja“ na draftu, posle jedne godine u francuskom Šalonu.

Kada je prošlog leta Majami obznanio potpis Džimija Batlera, mnogi su rekli da je ovaj tim pravo mesto za njega. U prošlosti je ovaj kocoperni bek iz Teksasa cesto umeo da „zasmeta“ mladim saigracima u Minesoti i Filadelfiji, koji se nisu dovoljno trudili kao on, ili nisu dovoljno želeli da pobede. U Majamiju tih problema nema. Tamo svi peglaju odbranu, svi treniraju „k’o konji“ i svi zapinju kao da im je poslednje. Nije ni cudo što se Butler snašao poput ribe u vodi – mada su mu poeni nešto ispod najboljih godina u Bulsima (19.9 u sezoni), drasticno je podigao i skokove i asistencije, potpuno se predavši tom fantasticnom timskom konceptu.

Ko redovno prati „Šesta Licna“ podkaste, imao je priliku da tokom sezonskih NBA preseka oseti kako bespoštedno favorizujem Majami, nazivajuci ih poslednjim utocištem olinjalih fanova iz devedesetih koji vole i tucu, a vole i lepo na oko. Da ce Hit biti ozbiljan igrac pokazalo se na samom startu mehura u Orlandu, a odlicna forma se prenela u plej-of, gde se Majami, na opšte oduševljenje svih, transformisao u Sparse iz 2014 (koji su, nota bene, onomad pocistili upravo Hit u finalu kao da su Crnokosa iz Kosjerica).

Dragic, kako je to moj kolega Toni Lazarušic opisao, je poslovicno bio „najbrži covek u kontri“ – sada on to više nije, ali zato kažnjava i kreacijom, i poludistancom, i trojkom, i na obrucu, a i odbranu igra sasvim zadovoljavajuce. Zatvorite li njega, otvorili ste Batlera i Adebaja. Odbranu dodatno zateže stari lisac Andre Igudala, a sve vreme iz kornera prete Robinson i Tajler Hiro, ruki koji se profilisao kao pretnja iz daleka, ali i kao neko ko uvek krpi u odbrani i pomaže u skoku.

Kada je Indijana eliminisana u minimalnom broju utakmica, mnogi su – s pravom – uputili na fakat da su Pejsersi igrali bez Domantasa Sabonisa i sa rovitim Viktorom Oladipom. Ali, kada je Majami sa gotovo suludom lakocom isprašio prve favorite istoka Milvoki Bakse, i poslao ih na prevremeni odmor, kao i kontemplacije o buducnosti franšize (po poslednjim vestima, Janis Adetokumbo je zakazao sastanak sa upravom da prijateljski procaskaju o njegovom odlasku u Kalif...o buducnosti, pardon), stvari su ipak malo izmakle kontroli. Majami više nije „favorit iz senke“ – niko to nije u finalu istoka, na cetiri utakmice od poslednjeg cina.

U svega šest godina, Majami Hit prešao je put od ekipe koju svi mrze, do ekipe za koju svi potajno – ili manje potajno – navijaju. Cak i ako batalimo košarku, momci izgledaju beskonacno simpaticno. Zaboga, koliko profesionalnih košarkaša znate koji su pobedu u plej-of seriji proslavili foto-omažom legendarnoj GTA : Vice City u kojoj suglavni likovi igraci Majamija?! Kakva neverovatna ekipa, u koju je stalo baš ono sve što volimo u basketu – i „hustle“, i protok lopte, i zakucavanja, i trojke, i prodori...

Da li ce Majami proci Boston, ne znam. Tvrd su orah „Kelti“, sa svojom mladom garniturom asova poput Džejsona Tejtuma i Džejlena Brauna. Ali ja sam svog favorita za finale izabrao, pa kako mi bude. Dvadeset i cetiri godine nakon Sašinog baraža u „Gardenu“, opet mogu sebi da kažem da cu veceras dreždati zbog Majamija. Vredelo je i cekati.