Jednom sam, prilikom razgovora sa Aleksandrom Džikićem, čuo jednu fantastičnu misao. Došao sam te večeri formalno na intervju u jedan kafić u blokovima, počelo je sa par kafa i upoznavanjem oko 19 časova – nekih pet sati kasnije, dok su radnici polako sklanjali inventar, mi smo i dalje živahno diskutovali o TV serijama, da li je Disciplina Kičme bila bolja sa ili bez duvačke sekcije i o istoriji regiona u Drugom svetskom ratu. Takav vam je Džile, sednete na sat vremena, a onda zabodete u duboke razgovore i očas posla prođe vreme, pa na kraju i zaboravite što ste uopšte došli tamo.
U svakom slučaju, pričamo nas dvojica tako o sprezi košarke i pop kulture u Srbiji devedesetih, i on, ni pet ni šest kaže meni, "ja mislim da je NBA spasla košarku u Srbiji". Često razmislim o toj rečenici, jer je ona, suštinski, sasvim tačna – sredinom devedesetih su počeli koliko-toliko konzistentni NBA prenosi, i cela jedna generacija počela je da se upoznaje sa američkom košarkom, koja je itekako uticala na dalji razvoj igre u našoj zemlji. Imati košarku – vrhunsku košarku, pritom – na televiziji tih godina, kada se svašta dešavalo i kod nas i oko nas, nije bila najgora stvar na svetu. Kao mladi, bežali smo mislima i mozgovima na parkete Gardena i Foruma, i sanjali kako zakucavamo preko Patrika Juinga i dodajemo Džordanu na "lakat", a on posle koša upire kažiprstom u nas.
Džile je, dakle, bio u pravu. Međutim, ja bih njegovu teoriju malo ovde i proširio – NBA možda jeste spasla košarku, ali košarka je u neku ruku spasla i nas.
Premotamo li godine unazad, košarka je našem narodu bila doslovce dugogodišnji izvor radosti. Strpljivo smo, od stidljivih početaka na Kalemegdanu, gradili temelje nečega što će postati svetska supersila, sa debijem u Ljubljani 1970. Nakon toga, uspesi su stizali kao na traci. Evropski, svetski, olimpijski prvaci, klupski trofeji, fajnal forovi i ostale čarolije – košarka nam je omogućila da budemo ravnopravni sa velikim zemljama makar na parketu, i da im tamo pokažemo šta znamo i umemo.
Ovo je sve postalo mnogo bitnije tamo posle raspada stare zemlje, kada smo se odjednom svi našli u nezavidnoj situaciji. Na Evrobasketu u Atini, svaka Đorđevićeva trojka bila je jedan srednji prst ostatku sveta, koji nas je prevremeno otpisao. Svaka medalja osvojena do 2002., zaključno sa onom najvećom, slavljena je kao nacionalni trijumf prvog reda. Partizan je '96. ponovo počeo da napada Evropu, Zvezda je imala par solidnih izleta, domaća liga bila je jaka i zanimljiva. Svakog vikenda, svake nedelje, svake godine, mogao si skrenuti sebi pažnju sa dnevnih problema odlaskom u halu i gledanjem dobre košarke. I nije da nije značilo.
Povratak profesionalnog sporta nakon kraće pauze na proleće 2020. možda nekome deluje kao najmanje bitna stvar u globalnoj pandemiji koja svakodnevno odnosi živote, ali ja to baš i ne bih percipirao na taj način. Ljudski rod je neraskidivo vezan za svoje sportske heroje na jedan neopisivi duhovni i sociološki način, i sportska društva, to jest klubovi, često slove za ozbiljne reprezente svojih gradova i regija. Preživeti bez takvog ventila nije mali zadatak za modernog čoveka, naviklog da svake subote sedne u omiljenu fotelju i šalta kanale gledajući na smenu Zvezdu i Partizan, Inter i Juventus, Real i Barsu, Seltikse i Lejkerse. Dvadeset i prvi vek dovoljno je naporan i bez takvih sitnih radosti.
Taj prošlogodišnji prekid svih sezona na neodređeno me je neumitno podsetio na sličnu situaciju koju smo doživeli u martu 1999. Doduše, tad nije stao ceo svet već samo mi, ali tada se to meni svodilo na – isto. Moj "prozor u svet" bio je mnogo manji nego danas, kada mi na tri klika izađu prenosi svih liga od Fidžija do Nikaragve. I opet je situacija bila jako kompleksna i jako neprijatna...i opet je košarka uletela u ključnom trenutku da nam očuva percepciju normalnosti.
/Na slici: Derbi Zvezde i Partizana na Kalemegdanu tokom bombardovanja, april 1999/
U sezoni 1998-99, pamtim da sam izostao sa svega nekolicine domaćih utakmica "večitih". Zvezdu nisam gledao protiv FMP-a (ubedljiva pobeda u Pioniru) i protiv TDK Manrese (objektivni razlozi, sedeo sam kući u gipsu). Partizan sam promašio protiv AEK-a (jer je pao na drugi dan slave, tj. Đurđica), protiv ASK Broćenija (jer sam imao trening) i protiv PTT-a iz Ankare (jer sam imao neki grip iz pakla, pa sam čak i na TV prenosu izdržao jedno poluvreme – drugo sam ugasio jer sam počeo da haluciniram nekakve zmajeve na parketu pod temperaturom od četrdeset zarez nešto).
Kada je u martu počela NATO agresija, košarkaško prvenstvo bilo je pri kraju regularnog dela. Budućnost je već de facto, zahvaljujući jednom nerealizovanom ziceru Steve Nađfejia, ostvarila prvo mesto na tabeli i veliku prednost domaćeg terena. Ostalo je još jedno kolo, koje se, da notiramo, i odigralo za vreme ratnih dejstava – ne znam s kime je igrala Zvezda osim što znam da je negde gostovala, ali Partizan je svoje odradio u Beogradu protiv Hemofarma 17. aprila, i na tom meču sam i prisustvovao uz još hiljadu i kusur duša kojima je takođe trebao beg iz realnosti tog dana.
Kako su dani odmicali, postajalo je sve jasnije da se plej-of neće odigrati. Ratu se nije nazirao kraj, a i reprezentacija Jugoslavije morala je uskoro početi i sa pripremama za Evrobasket u Francuskoj. Ipak, to nije značilo da će košarka potpuno stati. Plej-of bi svakako bio preveliki rizik, pogotovo ako se uzmu u obzir putovanja u Crnu Goru i druge gradove. Ali finalni turnir Kupa Jugoslavije, za koji su se plasirali četiri beogradska kluba? E, to bi već moglo...
Tri dana nakon te utakmice sa Hemofarmom, hala "Pionir" bila je domaćin danas već čuvenom "ratnom kupu", na kojem su učestvovali Partizan, FMP, Beopetrol i Radnički sa Krsta. Polufinala su odigrana prvi dan, i trijumfovali su Partizan (protiv Beopetrola) i FMP (protiv Radničkog). Na te dve utakmice nisam bio, ali finale već nisam mogao da propustim. Dvadeset i prvog aprila, krenuo sam polako peške prema hali, spreman da prisustvujem, ispostaviće se, jednom od najmitskijih događaja u mom životu.
Ono čega se prvog sećam a da je atipično je da je utakmica odigrana usred bela dana – recimo, u četrnaest časova, što se jasno može videti iz retkih preživelih snimaka (mnogi su komentarisali koliko im neobično izgleda dnevna svetlost koja se probija kroz stakla u hali). Jasno je da je večernji termin usred bombardovanja bio rizična rabota, tako da je ovo bilo logično rešenje.
Bio sam sa trojicom poznanika, kojima se ni ne sećam imena, mada čini mi se da je jedan od trojice bio izvesni Bojan sa kojim sam već par puta gledao Partizan te sezone. Pamtim kako smo par meseci pred bombardovanje otišli na utakmicu protiv nekoga na kojoj se desio neki incident u publici, pa je pražnjena navijačka tribina ("pražnjena", grobari su se samo preselili na kontra tribinu) – ako se neko slučajno seti protiv koga je to moglo biti, neka dopiše u komentarima.
Pred Pionirom je bila enormna gužva. Finale kupa izazvalo je veliku pažnju u narodu, i ulaz je bio dosta napet – zvanični detalji o ovoj utakmici ne postoje, ali stojim vam dobar da je unutra bilo prepuno i da je atmosfera bila izuzetno naelektrisana. Naravno, sportski motiv bio je potpuno sekundaran – taj naboj u publici bio je odraz dnevnih tegoba koje su opsedale naše građane, i ovo je bila odlična prilika da se makar na dva sata vratimo na staro.
A onda, pred sam početak utakmice, desilo se nešto nadrealno. Prilikom predstavljanja košarkaša, ili možda i nešto ranije, cela publika digla se na noge i spontano podigla čuvene "target" znake, taj znak prkosa koji smo pokazivali na ulicama tokom okupljanja kojima smo skretali pažnju na situaciju u kojoj se nalazimo. Sedam hiljada ljudi diglo je mete u vis, potpuno nesvesni činjenice da je baš negde u tom trenutku oglašena vazdušna opasnost za Beograd. Bio je to veličanstven prizor koji danas nažalost egzistira samo u mojoj glavi, jer slike barem nigde nisam našao. Na samo tridesetak sekundi, bili smo slobodni posmatrači sportske manifestacije, daleko od "Tomahavka" i bombardera iz Avijana.
Šta se desilo na samom meču? Nije ni toliko bitno. Partizan, pod vođstvom Laleta Lučića sa klupe, te Dejana Tomaševića, Harisa Brkića, Mireta Radoševića, Dragana Lukovskog i drugih sa parketa rutinski je savladao FMP – tada u svojoj prvoj godini "novog režima", sa isključivo mladim igračima poput Dejana Milojevića, Vese Petrovića i Mladena Šekularca. Haris Brkić je podigao trofej na kraju, i to je jedna od slika koja se i dalje može naći na mrežama. Koliko su mi rekli, TV prenos za ovo finale nije realizovan, tako da su ljudi koji nisu otišli bili uskraćeni za ovaj događaj. Mada, ne verujem da bi im to u životu napravilo neku razliku. Tamo je trebalo biti lično.
Dok pišem sve ovo, Crvena Zvezda i Mega igraju slično, a različito finale kupa kao ovo iz 1999. Situacija je ponovo "vanredna", životi su ponovo ugroženi, jedino publike ovaj put nema. Ali lopta ne staje, i život ide dalje. I koliko to god nekom bilo trivijalno, jedna velika grupa ljudi – u kojoj se i ja nalazim – je srećna što makar ovako možemo da "pobegnemo".
Nemojte stoga potceniti moć profesionalnog sporta da nam makar malo olakša tegobe. Znam da postoji dosta ljudi koji misli da je glupost što se, i dok je rat i dok je bolest, odvaja vremena i novca za loptanje. Ali verujte – i to je važno. Svašta smo mi ovde preživeli, pa ćemo tako i ovo. A kada se to desi, očekujem vas na tribini, bilo pevali sa mnom ili mi psovali familiju.
Samo dođite.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.