POSLEDNJA PRIČA O DEVEDESETIM I SR JUGOSLAVIJI: Na tribinama ceo grad, a na terenu - žive LEGENDE!

Nakon Beograda, a zatim Vojvodine uz pridruženog predstavnika Mačve, vreme je i da završimo ovaj mini-ciklus tekstova o YUBA Ligi. Ostalo je sve ono što dosad nismo spomenuli, a to su ostatak Srbije i Crna Gora – regioni sa velikom košarkaškom tradicijom koji su u nekoliko navrata tokom ludih devedesetih došli do izražaja...

Naravno, kada pričamo o srpskoj košarci južno od Beograda, mnogima je prva asocijacija – Čačak. To jest, Borac iz Čačka.
O čačanskoj školi košarke ispredani su već mnogi mitovi i legende, i ja šta god da dodam, biće nešto što ste već čuli. Ali svejedno ću probati, jer su devedesete jedan jako čudan period za čačansku košarku. Čudan, jer je Borac uprkos promenljivim rezultatima dva puta imao prvog strelca lige...i oba puta su to bili Užičani.

U momentu kada Čačak ulazi u SRJ košarkašku priču, Radmilo Mišović, Dragan Kićanović, Željko Obradović, Goran Grbović, Marko Ivanović i mnogi drugi su već bliža ili dalja prošlost. Borac je ispao iz elitnog ranga još 1989. i trebalo mu je dobrih sedam godina da se vrati. Ali kada se vratio, vratio se "naoružan" Miroslavom Radoševićem, fantastičnim bekom strelcem sa briljantnim šutom za tri poena – on doduše nije sprečio momentalno ispadanje, ali ne pre nego što ga nisu zapamtili u ostalim gradovima lige.

Radoševiću je debitantski nastup u YUBA ligi bio prva velika partija života, i zgrabio je sa obe ruke. Igra Borca zasnivala se umnogome na "daj Miretu" strategiji, a dvadesettrogodišnji Užičanin je to iskoristio na najbolji način i leta 1997. obezbedio kako transfer u Partizan, tako i mesto u reprezentaciji Jugoslavije koja je odbranila evropsku titulu u Barseloni. Posle Borca i Partizana, Mire je sa velikim uspehom nastupao za između ostalog Turk Telekom i Banvit, ali svima je i dalje u sećanju njegova briljantna sezona u Borčevom dresu.

Borac se vratio u prvu ligu dve godine kasnije, i ovaj put mnogo ozbiljnije shvatio privilegiju nastupa među najboljima. Sada je uprava kluba u svom "uglu" imala i jakog sponzora u vidu giganta namenske industrije Jugoimporta, a sredstva su iskorišćena za ponovno ujedinjenje dva stuba šabačke košarke devedesetih, Mikana Grušanovića i trenera Milovana Stepandića.

Pa opet, konci igre bili su ponovo u rukama jednog "Erca"“, a on se ovaj put zvao Branko Milisavljević.

Popularni "Zec" nastavio je tamo gde je njegov stariji kolega iz zlatiborskog okruga stao, i u tandemu sa vremešnim Mikanom surovo rešetao mreže svih protivnika. Milisavljević je te sezone igrao kao u transu, kao nekakva užičko-čačanska verzija Petra Naumoskog – uzimao je šuteve čim bi mu dali trijes’ santima lufta, i pogađao ih u visokim procentima. Kada mi je gostovao u emisiji, pričao je kako je kao Užičanin itekako bio meta raznih komentara u dvorani kraj Morave kad stvari ne idu kako treba. Ali te sezone je bogami dosta toga išlo, pa je Borac stigao i do plej-ofa.

Renesansa je trajala samo jednu sezonu. Mikan i Zec otišli su svojim putevima, Borac je ispao iz lige naredne sezone, i košarka u Čačku ušla je u period stagnacije. Jedno vreme, publika je kraj Morave imala priliku da gleda mlade talente iz FMP-a, koji su stizali iz Železnika na kaljenje – spomenimo ovde Miloša Teodosića, Dragana Labovića, Zorana Ercega, Duška Savanovića, Acu Rašića...ali i to je sada prošlost. Borac se ponovo uzdigao, prošle godine dominantno prošao kroz ABA 2 i KLS i sada zasluženo igra u regionalnoj eliti. Trenutno se bore za opstanak, pa poželimo im ovim putem sreću.

Čačanski "večiti“ rivali iz Užica i Kraljeva se takođe ne mogu podičiti nekim ozbiljnijim rezultatima. Užičani su iz lige ispali 1993. i nisu se vraćali jako dugo, pa ih spominjemo samo ovako u prolazu. U "srpskoj Bolonji", međutim, stvari nešto drugačije stoje – Sloga je imala par relativno solidnih epizoda u najvišem rangu, te o njima možemo i nešto opširnije. A pre nego što odemo do Kraljeva, da spomenemo usput i da je Metalac iz Valjeva, baš kao i Sloboda iz Užica, uknjižio jednu YUBA sezonu i to 93-94. Ni njih nije bilo dugo posle.

Kraljevačka Sloga je, baš kao i Borac, jedan od velikih "starih" brendova srpske košarke. I oni se, kao i Borac, mogu podičiti nekim velikim imenima – legendarni funkcioner KK Partizan Dragan Todorić je upravo iz Sloge stigao u Partizan, u Beograd je iz Kraljeva svojevremeno došao i Duci Simonović, dok je prve profesionalne korake u Kraljevu učinio Vlade Divac, budući prve centar Partizana, Jugoslavije, Lejkersa i Kingsa.

Sloga je YUBA ligu dočekala kao njen član, mada ne baš pod tim imenom. Od 1992. do 1996, Sloga je bila poznatija kao "Bobanik", zahvaljujući vezama sa biznismenom Slobodanom Nikolićem. U prvoj ligi nastupali su do 1994, a jedan od glavnih igrača je tada bio Dragan Ristanović, kasnije i član Partizana – bek toliko brz da su, kako kaže Mića Berić, "morali lasom da ga hvataju" kada krene da obilazi protivničke odbrane. Naravno, moramo spomenuti ovde i Miloša Mijailovića, koga retki znaju – kažem, retki znaju da se zove Miloš Mijailović, ali kada kažete "Vučko", e onda se stvari drastično promene...

Šest godina nakon ispadanja, Sloga se vratila na kraju 20. veka i uspela da se održi u konkurenciji najvećih. Kraljevčani su veliku snagu crpeli iz neverovatne atmosfere u Hali Sportova – buka, larma, navijači koji su blizu parketa, sve je to uticalo da mnogi "ostave kosti" na ušću Ibra i Zapadne Morave. Na Jutjubu se i danas može pogledati snimak iz sezone 2001-02 i velika pobeda Sloge nad fantastičnom ekipom Budućnosti, a dres domaćih nosili su tada između ostalih i Saša Dončić, otac Luke Dončića, Nikola "Lepi" Lepojević, kao i poznati košarkaški agent Obrad Fimić i mnogi drugi. Naravno – i opet Vučko Mijailović!

I Sloga je, baš kao i sve ekipe koje smo spomenuli dosad (da kažemo da je užička Sloboda trenutno u prvoj ligi i da im lepo ide pod vođstvom bivšeg igrača Olivera Popovića), funkcionalan klub u 21. veku. Član su KLS-a, a trener im je opet Dragan Kostić, svojevrsna legenda kluba koji je bio na kormilu i tokom YUBA godina devedesetih. Verujem da i Kraljevo i Užice, baš kao i Čačak, jedva čekaju kraj pandemije kako bi ponovo bodrili svoje ljubimce sa tribina.

Jug Srbije je nekako uvek bio više fudbalsko-rukometaški kraj, ali i ovaj region krije jednu lepu košarkašku priču. Reč je, naravno, o Zdravlju iz Leskovca koje se dugo borilo za svoje mesto pod suncem. Ali kada se izborilo, donelo nam je par sezona koje se i te kako pamte.

Zdravlje, koje je svoj život počelo kao KK Srednjoškolac, a zatim promenilo još par imena dok se farmaceutski gigant nije umešao 1970, je u elitni rang stiglo 1998. Ključne figure u leskovačkoj košarci tada su bili legendarni Ivan "Bizon" Mitić, čovek koji je ceo svoj život posvetio košarci u "srpskom Mančesteru" i bio prvo igrač (i to kakav, kažu upućeni), a onda i trener – zatim prevejani operativac Zvonko Papak, trener Joca Arsić i naravno Slobodan "Žuća" Mitić, svojevrsna južnjačka verzija Mikana Grušanovića, centar koji je stario poput najboljeg francuskog vina.

Ova vesela družina je po dolasku u elitu imala i velike planove, o čemu govori transfer Slađana Stojkovića. "Musa" je međutim propustio mnogo vremena zbog žutice, a zatim i otišao nazad u "svoj" Radnički, pa je Zdravlje brzo krenulo put druge lige. Povratak među najbolje usledio je ekspresno, i klub je dovoljno dobro igrao da čak i stigne do Evrope, ali to je neka druga priča. Ono što, međutim, moramo spomenuti je danas čuveni turnir kupa Jugoslavije u Čačku 2000, kada je Zdravlje osvojilo srce svih neutralaca.

Leskovčani su tada šokirali i prijatelje i neprijatelje pobedom nad ultrafavorizovanom podgoričkom Budućnosti u četvrtfinalu. Podgoričani, šampion Jugoslavije i stabilni Evroligaš sa imenima poput Milenka Topića, Gaše Pajovića, Deja Radonjića, bili su u velikoj seriji pobeda i skoro pa "zicer" za finale. Ali to niko nije javio Žući i drugarima...

U polufinalu – još jedan veliki skalp. Leteći Beranac Zoran "Riko" Nišavić ubacio je Radničkom čak trideset i pet poena, i tako zakazao finalni susret sa Partizanom. Crno-beli su međutim ipak bili preveliki zalogaj, i slavili sa 79-66.

Zdravlje je, kao što smo rekli, nastavilo sa dobrim partijama. Kada je Riko Nišavić napustio Leskovac, uz Žuću je stasao Miljan Pavković, sa kojim je vremešni centar usavršio danas čuveno "namiguvanje", kako je to "po južnjački" krstio Mitić. Baš kao što su i Šapčani igrali "dva levo, dva desno" koje niko nije mogao da odbrani, tako su se i Miljan i Žuća "namiguvali" po parketu SRC Dubočica. Moj kolega sa javnog servisa Marko Ljubomirović je nedavno i bio u Leskovcu i snimio kratak film o ovoj ekipi, pa potražite to na Tjubu za dodatno obrazovanje. Zdravlje, inače, je trenutno prvo u Drugoj Muškoj Ligi Srbije grupa Jug, i postoje solidni izgledi da ih najesen gledamo u KLS-u.

Sa Zdravljem zatvaramo i srpski deo ove priče, jer smo sada "očešali" i svaku ekipu koja je devedesetih igrala elitni rang. Kragujevac će se pojaviti tek kasnije, baš kao i kratkotrajna kraljevačka renesansa sa dve ekipe u prvoj ligi. Red je stoga da časkom svratimo i južno od Brodareva, jer Crnogorci su bili ozbiljan faktor u SRJ košarci devedesetih. Za razliku od fudbala, gde su crnogorske ekipe uglavnom bile topovsko meso, u košarci su "đetići" imali itekako šta da kažu u zajedničkoj državi.

Gledajući iz ove perspektive, crnogorska košarka devedesetih bila je ispred svog vremena. U onoj eri, kada je klasična domaća ekipa imala startnu postavu po sistemu plej-dva šutera-dva centra, Crnogorci – a pogotovo Budućnost – su bili dosta avangardni. Svesni činjenice da je zaludan posao pokušati nekakvu tuču u reketu pored ala kalibra Dejana Tomaševića, Stragija Stevanovića, Dejana Koturovića, Peđe Drobnjaka i drugih, Podgoričani su kontrirali petorkama koje su se fokusirale na šut spolja i brzinu. "Ground zero" crnogorske košarke bio je kultni kup u Nikšiću 1996., kada je Budućnost u nerealnoj utakmici srušila Partizan sa dvadeset pogođenih trojki.

Budućnost ćemo, ipak, preskočiti. Ako nismo pisali o Crvenoj Zvezdi i Partizanu, pa nećemo onda ni o trećem članu „velike trojke“ YUBA takmičenja. Nije to, uostalom, ni toliko opskurna istorija – ako već zapnete negde, uputio bih vas na gostovanja Gaše Pajovića, Dejana Radonjića i Gorana Boškovića u mom podkastu.

Idemo, onda, prvo do Nikšića. Sutjeska je danas ekipa u drugoj ABA ligi, i solidno stoji u tom takmičenju. Devedesetih je više pamtimo pod firmom Ibon, i njihov najveći uspeh bilo je par sezona u YUBA Ligi, gde su mahom ostavljali utisak "neugodnog domaćina" i ne nešto preko toga. Ruku na srce, ako pričate sa bilo kojim košarkašem koji je bio aktivan te godine, saznaćete da nijedan teren u Crnoj Gori nije bilo "lako i prijatno" gostovanje.

Nešto opipljiviji uspeh Ibon je napravio u sezoni 1994-95, kada se kroz "pakao" lige sa trideset i dva kluba probio do Superlige i tu završio takmičenje kao poslednji. Tada su za Nikšićane igrali Zoran Marojević, Živko Misirača, mladi Goran Nikolić (kasnije FMP, Efes), Goran Drobnjak i drugi. U elitu su se vratili četiri godine kasnije pod palicom Janka Lukovskog, ali čak ni on nije uspeo da ih spase još jednog ispadanja.

Iako je Sutjeska klub sa skromnim rezultatima kroz istoriju, Nikšićani su uvek voleli košarku i puno joj i dali. Veličine poput Žarka Varajića i Rajka Žižića počele su karijeru pod Trebjesom, a u moderna vremena istaći ćemo Gorana Jeretina, Bojana Dubljevića i Nemanju Vranješa.

Svi znamo kako izgleda pakao "Morače" – devedesetih je, verujte, bilo duplo gore, ako i ništa makar zbog loše ventilacije (neko bi rekao i namenski loše ventilacije) koja je pravila nesnosnu vlagu i činila parket klizavim do tačke da su gosti bezmalo morali da montiraju krampone na patike. Ali kada veteranima YUBA pomenete gostovanje na Cetinju, nemali broj prebledi od tog prijatnog sećanja. Da, Budućnost je bila veliki bauk. Preživeti Lovćen, doduše, je bilo nešto sasvim drugo.

Kad igrate protiv Lovćena, niste igrali samo protiv dvanaestorice košarkaša, već i protiv celog Cetinja. Osvojiti domaći parket u SC "Lovćen" bilo je jednako naporno iskustvo kao i legendarnih 461 stepenika do Njegoševog mauzoleja na Jezerskom vrhu. Počinjalo je, naravno, samim dolaskom u halu i danas čuvenim gostujućim svlačionicama ("naše su bile dobre", pričao mi je jednom Dejan Radonjić, "ali gostujuće...i ne baš"). A onda je trebalo preživeti i utakmicu, i horde navijača kojima ste vi bili glavno jelo.

Nije, stoga, bilo ni neobično što su mnogi unapred otpisivali gostovanje u Cetinju, pa čak i oni najveći. Kada je Budućnost 1999. osvojila svoju prvu titulu, ona je upisala svega dva poraza – u Pioniru od "Zvezde", i na Cetinju. Lovćen je, jasno, mnogo "pitomiji" bio van svog bunjišta, pa to i donekle objašnjava njihovu nesposobnost da ostvare i neki bolji rezultat (par učešća u plej-ofu i brzih ispadanja su sve što stoji uz njihovo ime devedesetih). Opstanak je zato retko kad dolazio u pitanje.

Cetinjane igrački uvek nekako pamtim po bekovima. Bio je tu naravno Dejan Radonjić, a posle njega igrali su i odlični Baranin Ranko Čarapić, svojevremeno i prvi asistent YUBA lige, kao i budući reprezentativac Nebojša Bogavac. Sećamo se i kršnog centra Đure Ostojića, a sve je sa klupe dirigovao Mijo Kadija, crnogorska verzija Darka Rusa, odbrambeni savant kome je misija bila da ruši velike timove onako kako je to Lazar Lečić nekada činio u Skoplju.

Lovćen, elem, danas igra drugu ABA ligu, a gostovati tamo više i nije toliko hazardno koliko čujem...ipak se vremena menjaju.

Trilogiju tekstova završavamo u Baru. Ono što danas gledate u ABA ligi – kvalitetan, organizovan i kompetitivan klub po imenu Mornar počelo je početkom devedesetih (govorimo o ovom #modernom# Mornaru da naglasim, inače klub postoji od sedamdesetih), i to uglavnom sa istim akterima. Samo u malo drugačijim ulogama.

Mihajlo "Miki" Pavićević bio je trener kluba i kada su prvi put ušli u prvu ligu, davne 1993. godine – njegov brat Đorđije bio je tada igrač, a u kadru su se još nalazili i još i Nebojša Milošević, Dušan Pavlović (otac Saše Pavlovića), spomenuti Ranko Čarapić (i brat mu Rajko), te par izuzetno legendarnih strelaca koji se i danas pamte.

Jedan je Duško Sučević, za kojeg mi je Nenad Čanak pričao da je uvek bio spreman da ti ubaci četrdeset komada bez zagrevanja. A drugi je Boža Vukazić, rođeni Beograđanin koji je uvek nagoveštavao potencijal, ali je "proigrao" tek nakon odlaska u Bar kod Pavićevića. Interesantno je, inače, da je Vukazić (koji je osim mandata u Baru imao i uspešne epizode u OKK) 1997. stigao u onom šampionskom paketu pojačanja i u Crvenu Zvezdu – međutim, odmah je prosleđen u OKK, a do crveno-belog dresa nikad nije stigao.

Ni Bar nije bio ništa zabavnije iskustvo za goste od Nikšića, Cetinja i Podgorice. Prvo, tu je uvek bio faktor logistike, jer doći do Bara bila je katkad prava noćna mora (zamislite šta je nesretni Spartak morao da prođe da bi došao do tamo npr.). A drugo, kada i dođete, sačeka vas dve hiljade ludih Barana nabijenih poput sardina u salu "OŠ Jugoslavija", sa sve bleh orkestrom. Kao da inače nije bilo dovoljno glasno!

Baš kao i Ibon, i Mornar je umeo da "luta" među rangovima. Ispali su ’95, vratili se godinu dana kasnije, ušli u plej-of pa opet ispali, pa se opet vratili i tako u krug. Miki je otišao u Zvezdu i proživeo par ludih godina tamo uz pauze zbog bolesti, pa je onda otišao u Finsku i tamo zaslužio status velike legende. Sada je na čelu novog, jakog Mornara koji igra Evrokup i konkuriše za titulu ABA prvaka – i to u novoj hali koja nosi ime legendarnog hotela gde su igrači umeli da proslave velike pobede.

I tako smo konačno došli i do kraja ovog, ispostaviće se izuzetno opsežnog, pregleda YUBA lige u njenim kanonskim godinama – od ’92 do ’00. Nadam se da ste nešto naučili ako niste znali – a nadam se da ste se podsetili ako ste zaboravili.

Ovo razdoblje naše košarke je i dalje istorijska tema koja izaziva snažne emocije, a opet, retko gde možete naći "čvrste" podatke o njoj. Ni ovi što vam ja nisam izložio nisu nešto preterano jaki – istina je da sam verovatno prevideo, preskočio, zaboravio makar gomilu stvari – ali evo, barem imate crno na belo koliko toliko.

Barem dok ne sednem i ne napišem više tu knjigu. A onda se vidimo na promociji. Svi ste pozvani.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.