BRUTALNE TUČE KOJE SU PROMENILE NBA LIGU: Sada imaju milione i ne biju se, ali nekad je krv tekla po parketu (VIDEO)

Postoji stara pošalica među ljubiteljima hokeja na ledu kako je neko "otišao da gleda tuču, kad odjednom izbi hokej". Američka profesionalna košarka, za razliku od hokeja, nema baš takav intenzitet fizičkih okršaja tokom igre (ruku na srce, nema ih nešto ni u NHL-u u poslednje vreme), ali u ne tako davnoj prošlosti tuče su bile sastavni deo igre – i često su bile prilično, prilično žestoke.

Nedavni bliski susret na relaciji Nikola Jokić – Markif Moris podsetio me je na legendarni sukob Roberta Periša i Bila Lejmbira. Lejmbir je bio "naslovnica" Detroit Pistonsa iz osamdesetih – ta ekipa, već ste upućeni, je tukla poput svetog Ilije, i na krilima onoga što se tada zvalo "jaka odbrana", a danas bi se verovatno okarakterisalo kao pokušaj ubistva, je osvojila i dve titule krajem osamdesetih. Međutim, taj stil niko u ligi nije mogao da podnese, a ponajmanje njihovi veliki rivali poput Čikago Bulsa i Boston Seltiksa. A Lejmbir? E njega su mrzeli ama baš svi van Detroita.

Za vreme istočnog finala 1987, Lejmbir je u trećoj utakmici protiv Bostona zaključio da je Leri Bird previše opasan po njihov koš, i da mu valja stati na put, na ovaj ili onaj način. Tokom jedne akcije, rezervni bek Seltiksa Džeri Sišting (takođe osvedočena prznica i čovek koji je zapravo uspeo da se potuče sa 30 centimerara višim Ralfom Sampsonom) prošao je po čeonoj liniji i dodao Birdu, a kada se ovaj digao na šut, Lejmbir ga je u stilu profesionalnog rvača "zakucao" o parket.

Zanimljivo je da je jedina stvar koju su arbitri sudili u tom meču bio istek napada, te do bacanja nije došlo, a ni do tehničkih (Lari Legenda mu nije ostao dužan "u parteru"). Podelile su se neke novčane kazne nakon samog meča, a revanš je usledio u petoj utakmici. Ali sa različitim akterima.

Centar te legendarne generacije Bostona, koja je osvojila tri titule tokom osamdesetih, bio je Robert Periš. "Poglavica" Periš je jedan od najdugovečnijih i najuspešnijih visokih igrača u istoriji lige – tokom dvadeset i jedne profesionalne sezone odigrao je 1.611 utakmica, i u penziju je otišao sa prosecima od 14,5 poena i 9,1 skokom po meču.

Više nego po bilo čemu drugome (a bio je, dodajmo, vrhunski igrač), Periša su i navijači i drugi igrači upamtili po tome što je bio neverovatno profesionalan u svom pristupu i što ga je retko šta izbacilo iz takta. Legendarna je ona anegdota kada mu se, tokom njegove poslednje sezone u kojoj je nastupao za Čikago, Majkl Džordan uneo u lice na treningu i zapretio mu da će prebiti. Periš je samo prišao korak bliže i rekao: "Ne, nećeš", i #23 se povukao. Sada vam je valjda jasno zašto su ga i nazvali "poglavica", po uzoru na lika iz filma "Let Iznad Kukavičjeg Gnezda".

Međutim, Bil Lejmbir umeo je da iskopa ono najgore iz vas, a pogotovo ako ste ga sretali više puta tokom sezone. Periš je, siguran sam, vrlo dobro zapamtio šta se zbilo u trećoj utakmici, ali verovatno nije ni pomišljao da uradi nešto konkretno povodom toga. Sve dok ga Lejmbir nije udario prvi, pa drugi, pa treći put...i posle nekog jubilarnog četrdesetog, miroljubivi Robert je rešio da se stvari moraju staviti na svoje mesto. 

Obratite samo pažnju na dve stvari. Prva, niko od Lejmbirovih saigrača nije potrčao da vrati Perišu – znali su da je ovaj sam prizvao đavola. A druga, pa, sudije opet nisu svirale ništa. Periš nije dobio ni isključenje, ni tehničku, ni namernu ličnu grešku...ni običnu ličnu grešku. Seltiksi su pobedili u seriji i otišli u finale, gde su ih Lejkersi preslišali u šest mečeva. Ali, to je već neka druga priča.

Zašto sam nekako u glavi povezao ove dve tuče? Prosto je. Braća Moris imaju reputaciju kavgadžija i smutljivaca, i ne može se reći da su oni nešto previše omiljeni u ligaškim krugovima. Nije bilo mobilnih telefona osamdesetih, ali da su bili rasprostranjeni, Periš bi sigurno u satima posle utakmice primio hiljade poruka u kojima bi pisalo "E, vala i neka si mu razbio zube". Nemam podatak da li je Nikola Jokić imao slično iskustvo, ali čujte – ne bi me iznenadilo da jeste.

U poslednjem podkastu, Edin je spomenuo čuvenu tuču između Pistonsa i Siksersa, koja se desila nakon odlaska Rika Mahorna u Filadelfiju. Vrlo žustra utakmica je u finišu i prešla crvenu liniju, a naravno da je ponovo sve zakuvao Bil Lejmbir – i opet je "najgori od sve dece" u tuči izvukao deblji kraj.

Nekoliko stvari je dosta zanimljivo u ovom klipu. Prvo, obratite pažnju na odbranu koju Denis Rodman igra na Čarlsu Barkliju i shvatićete koliko se košarka zapravo promenila. Danas, da probate ovako nešto, svirali bi vam pet faulova u pet napada, a verovatno bi neki bio i nesportske prirode. Drugo, imate i već spomenuti kroše Ajzeje Tomasa i Rika Mahorna koji reaguje samo sa smeškom. I treće, naravno, tu je opštenarodno veselje koje počne tako što Barkli Lejmbiru odmeri vilicu, a onda se uključe svi živi.

Mahornova Filadelfija je dobila bitku, ali ne i rat. Detroit je ipak osvojio prvo mesto na istoku i prošetao se do istočnog finala, gde im je trebalo sedam napornih utakmica da odlože nadolazeću dinastiju Čikago Bulsa. Titulu su osvojili sa lakoćom protiv Portlanda, a onda je ta generacija odjahala u suton. Lejmbir je danas uspešan trener u ženskoj košarci, sa tri osvojene WNBA titule i to sa, pogađate, Detroitom.

Veselo je bilo i devedesetih. Pistonse je ubrzo na pikado metama diljem lige zamenila ekipa Njujork Niksa, koji su pod Petom Rajlijem igrali beskompromisnu, intezivnu i krajnje neprijatnu košarku. Na putu do finala 1994, koji će Niksi izgubiti od Hjustona, morali su proći Čikago – koji je i bez Džordana bio dobra ekipa. Naravno, nije prošlo bez kurcšlusa na nekoj od utakmica, a pamti se ovih ludih nekoliko minuta u kojoj su se potukli veterani Derek Harper i Džo Džo Ingliš. Da sve bude zabavnije, tuča se desila bukvalno ispred komesara Dejvida Sterna, koji je iz prvog reda imao odličan pogled na spektakl.

Nije to bio jedini eksces Niksa tih godina. U plej-ofu 1997, momci iz Njujorka imali su 3-1 u polufinalu istoka protiv Majamija – Patrik Juing i drugari žurili su da zakažu revanš sa Čikagom, a prisutna je bila i želja da se razračunaju sa ekipom Hita u koju je Rajli "pobegao" nakon par sezona u "MSG"-u. u šestoj utakmici, Čarli Vord je neiskusno ušao u klinč sa Pi Džejom Braunom, a ovaj ga je bacio na patos poput legendarnog Zangijefa iz "Strit Fajter" serijala.

Ipak, najlukaviji je u celoj gunguli ispao Rajli, koji je zabranio svojoj klupi da uleti na parket. Džef Van Gandi to nije uspeo da ostvari, pa je šestu utakmicu odigrao bez Patrika Juinga, Alana Hjustona i Čarlija Vorda, a sedmu bez Lerija Džonsona i Džona Starksa. Epilog – Bulsi su u finalu istoka dočekali Majami, i lagano ih poslali na odmor u pet utakmica. Niksi su svoju osvetu nad Majamijem dočekali dve godine kasnije, ali ovaj put bez glamuroznih razmeni "pesničkih mišljenja" između dve ekipe.

NBA tuče su se proredile s godinama, i to sa dobrim razlogom. Liga je bogatija, igrači su zadovoljniji, a novi kriterijum suđenja eliminiše mnogo stvari koje bi dovele do razmirica. Pre trideset godina, povremeni sukobi bili su nekako organski nusproizvod žestoke igre u kojoj su sudije svašta tolerisale. U krajnjoj liniji, sada prosto i nema potrebe za time – kako to reče Šekil O’Nil, svi mi imamo milione na računima i nema potrebe da nam pišu kazne zbog sitnih indiskrecija.

Nije odmogla ni drakonska sankcija Dejvida Sterna nakon legendarne tuče između Indijane i Detroita 19. novembra 2004.– niko više nije želeo da rizikuje da ga čelnici pošalju na celosezonsko "hlađenje" kao što se to desilo Ronu Artestu.

Pamtite li vi neku NBA tuču? Pišite nam u komentarima.