Prošao je sve, ne samo u košarci nego i u životu. Igrao je za oba večita rivala, od beton lige stigao do Evrolige i reprezentacije, a sve je počelo kada je sa porodicom morao da spasava goli život!
Upoznali smo ga u dresu Partizana, gledali ga kako igra za dve potpuno različite Crvene zvezde, a u Radničkom iz Kragujevca je ga je košarkaška Evropa videla u punoj snazi. Ipak, njegove najveće bitke odigrane su mnogo pre toga.
Kada prođete ono što je on prošao u životu, onda na košarkaškom terenu nema pritiska. Jer šta je jedna košarkaška utakmica u poređenju sa borbom za golo preživljavanje, u poređenju sa bežanjem ispred smrti i stvaranjem celog života ispočetka?
Sava Lešić je podsetio sve nas na najbolje dane svoje karijere ove godine kada je protiv Mornara imao 23 poena i 7 skokova na startu ABA lige u dresu Borca. Sada za MONDO otkriva kako je tekao njegov košarkaški, ali i životni put i kako je od izbegličke kolone iz Knina stigao do Evrolige i reprezentacije.
IZ IZBEGLIČKE KOLONE NA KOŠARKAŠKI TEREN
"Ti počeci jesu vezani za Požarevac. Mi smo 1995. izbegli iz Knina iz Hrvatske i tada sam krenuo da treniram košarku u Požarevcu", rekao je Lešič na početku razgovora za MONDO.
Ono što malo ljudi zna jeste da 206 centimetara visoki krilni centar nije uvek igrao ispod koša i da upravo tome može da zahvali svoje najveće prednosti na terenu.
"Do nekog trenutka mlađih selekcija, igrao sam na spoljnim pozicijama. Onda sam jednog leta naglo izrastao i krenuli su da me spuštaju niže, na četvorku, i na toj četvorci sam se najduže zadržao kroz karijeru. Evo sada sam nešto pred kraj neka lažna petica, ali u suštini uvek sam se trudio da igram i 'spolja' i 'unutra'. Te ranije godine jesu vezane za spoljne pozicije, sećam se da sam u jednom trenutku u Požarevcu čak igrao na lopti, igrao sam jedinicu", priseća se svojih početaka iskusni krilni centar.
Sada je za visoke igrače normalno da driblaju, šutiraju, ali pre 30 godina, kada je on počinjao da trenira, to nije bilo tako.
"Generalno se košarka dosta promenila od perioda kada sam ja počinjao. Tada je sve bilo poređano po pozicijama i niko nije mogao da izađe iz tog šablona. Ja sam imao sreću da mi je trener u Požarevcu Igor Talić stvarno dosta pomogao u tom smislu što sam mlađe selekcije prošao kao igrač na lopti. Kasnije kada sam se profilisao u visokog igrača to mi je dosta pomoglo. Naravno, ni sada nema toliko igrača koji mogu da urade puno sa loptom na mojoj poziciji. Recimo, kad se uhvati skok, pa se sa dva tri driblinga povuče lopta, to je brži napad i neki kvalitet za igrače koji imaju tu sposobnost".
Kada je počinjao da igra košarku stvari nisu išle glatko, ni na terenu ni van njega. Jedne patike su tih godina porodici koja je izbegla iz Hrvatske značile mnogo – a neko je ukrao baš one prve koje je mladi kоšarkaš dobio!
"Jeste, to je živa istina. Sreći nije bilo kraja kada sam dobio prve original košarkaške patike. Ujutru sam se probudio i jedva sam čekao da vidim te patike, izašao sam napolje i video da su ukradene. Bukvalno se u tom trenutku srušio neki moj svet", priseća se Lešić.
Iako dete, znao je kroz šta je zbog tih ptatika morala da uradi porodica koja je prognana, koja je pokušavala da stvori novi život u nekom novom mestu i među nekim novim ljudima.
"Iako sam bio klinac, znam kako smo živeli i znam koliko je bilo teško roditeljima da izdvoje za te patike i koliko je to meni značilo i šta mi je predstavljalo. U jednom trenutku ostaneš bez tako jedne stvari koja je kao klincu meni značila, a sa druge strane opet znam da nije moguće da se te patike kupe nove sutradan, već mora da se čeka neki određeni period da se ponovo skupi novac."
Kasnije kada je bilo dovoljno novca, ovakvih problema nije bilo. Konačno je došlo vreme u kome se patike nisu krale.
KAD TO PROĐEŠ – NA TERENU NEMA PRITISKA!
Trideset godina kasnije, najtežeg perioda u životu porodice seća se kao kroz maglu.
"U suštini generalno se sećam, kroz maglu se sećam tih nekih stvari. Mi kao porodica smo hvala Bogu svi živi i zdravi. Ali smo pretrpeli deo života u kome smo osetili ogromne posledice, pre svega tu mislim na moje roditelje. U trenutku si preko noći ostao bez svega što si stvarao ceo život", priseća se Sava Lešić za MONDO.
Srećom, imali su u Srbiji nekoga ko bi ih primio kada nisu imali gde.
"Završili smo u Požarevcu jer je očeva sestra, moja tetka, živela tu i ona nam je dosta pomogla. Mi smo imali tu sreću da smo tada imali nekoga ko nam je dao neku bezrezervnu pomoć. Ali je bilo dosta više primera gde su ljudi živeli u dosta lošim uslovima. Generalno, i dan danas neki ljudi koji su izbegli iz Krajine žive na rubu egzistencije. Reći 'hvala' je malo, ali ne postoji nijedan drugi način da se zahvalimo na tome što nam se neko našao", iskren je sada već proslavljeni košarkaš i povremeni reprezentativac.
Kao detetu od pet godina, dolazak u novu sredinu nikada nije lak, pogotovo u takvim uslovima.
"Kao detetu to je bio veliki udarac za mene. Znam koliko je meni bilo teško da se naviknem na tu situaciju. Došli smo bukvalno u drugu državu, gde ti je sve novo, gde tu isto nije bio neki doček ko zna kakav. Stvarno je bilo teško, velika je to borba bila posle tog dolaska."
Trideset godina kasnije ožiljci ostaju, ali Lešići su ponovo u Kninu.
"To je period života koji je ostavio silne posledice na mene, jer znam šta smo mi proživljavali kao porodica. Ali eto, na kraju je opet došlo do toga da moji žive već sedam-osam godina u Kninu, da su se vratili. Generalno, kad vidiš i taj rat koji se desio i tu patnju i jedne i druge strane, vidiš da to nije imalo nikakvu svrhu ni poentu. Ali desilo se i šta da se radi", smatra Lešić.
Kada se prođu ovakve stvari u ranom periodu, mnogi kažu da to pomogne kasnije u životu. A da li je pomoglo Lešiću u njegovoj karijeri?
"Kako ja gledam na to, jeste. To je živa istina, u tom trenutku kada sam zašao u profesionalne košarkaške vode nisam mislio da je pritisak na meni i pitao se 'jao šta ću sad?'. Meni je samo bilo u glavi da ja jednostavno moram da uspem. Ne zanima me ni pritisak, ni da li me neko vređao, ni da li mi je onaj nešto rekao. Ja imam svoj cilj, želim da pomognem svojoj porodici, želim da pomognem i sebi. Nažalost, takva životna situacija koja je obeležila jedan deo mog života sigurno da pomogne da ti kao osoba i sportista moraš da se boriš, navikao si da se boriš."
OD PRVE B DO EVROLIGE – JE L’ LUD OVAJ ČOVEK?
Njegova karijera u Srbiji pamti se od 2009. godine kada se naprasno pojavio u Partizanu. A odakle je i kako stigao do dresa najdominantnije ekipe u regionu?
"Ja sam sve lige u Srbiji odigrao, od beton lige do Evrolige. U tom trenutku kada smo igrali Prvu B ligu, bivši menadžer mi je došao i rekao 'Ići ćeš na probu u Partizan'. Ja sam u tom trenutku pomislio 'Je l' lud ovaj čovek, šta mi priča, kakav Partizan...", priseća se Lešić za MONDO.
Kada je mladom igraču Vizure, članu Prve B lige, došao poziv Partizana, bio je sumnjičav...
"U tom trenutku Partizan igra Evroligu, osvojio je tolike titule, to mi je bilo totalno nestvarno. Mislio sam da je to nekako više menadžerska priča nego istina. Došao je taj trenutak na leto i Partizan je završio sezonu. Mlađi igrači su ostali da treniraju još nekoliko nedelja i tih nekoliko nedelja sam došao na probu kod Duleta Vujoševića i trenirali smo. Nisam se posebno izdvajao, manje-više sam bio rame uz rame sa svima njima“, ističe naš sagovornik.
Ali, kao što ga je život do tada naučio, upravo je to bilo vreme da se pokaže!
"Sećam se da je te godine kum Bjelica igrao za univezitetsku selekciju. Mi igramo prvu utakmicu sa juniorskom reprezentacijom Srbije, a drugi meč je bio sa univerzitetskom reprezentacijom. Te obe utakmice sam tako odigrao da sam i sam sebe iznenadio. Kao što sam rekao, kada sam u glavi prespojio da je došao taj trenutak da moram da pokažem ono za šta sam ceo život radio, za šta sam se borio."
Bio je jako mlad, ali je i tada znao da je to šansa koju ne sme da propusti!
"Šta sam tad imao, 20 godina, bio sam klinac, ali stvarno sam te dve utakmice odigrao savršeno i posle toga sam imao razgovor sa Duletom i on mi tad ponudi ugovor. To je priča kako sam došao iz Prve B lige u evroligaški tim. To je da ne poveruješ da može da se desi, ali se baš tako odigralo".
Kum je sa Nemanjom Bjelicom, a to prijateljstvo se rodilo jako rano, još u mlađim selekcijama Partizana. Iako su iz te generacije izašli jedan od najboljih košarkaša Srbije u 21. veku i jedan prekaljeni ABA igrač, generacija '88 je rasformirana!
"Kada sam dolazio iz Požarevca na kraju osmog razreda, prešao sam u mlađe selekcije Partizana. Tu je bio i Bjelica i mi smo se upoznali i zajedno izgurali tu godinu u Partizanu. Posle je on prešao u Superfund i povukao i mene. Našu generaciju '88 su u Partizanu u tom trenutku proglasili netalentovanom i rasformirali su tim. Bjelica je prešao u Superfund, ja sam pošao zajedno sa njim i onda smo mi tu igrali zajedno tri godine, pa je on otišao u Austriju. U tim mlađim selekcijama smo dominirali, bili smo tandem koji su svi po Beogradu znali. Od tada smo mi nerazdvojni i odatle to kreće", kaže nam Lešić.
Odigrao je jednu juniorsku, a onda i malo više od jedne seniorske sezone u Partizanu. Prve godine kada je došao, upao je u tim koji je otišao na F4 Evrolige, sa Mekejlebom, Božićem, Kecmanom, Veselim, Lučićem, Marićem...
Ali najviše je mogao da nauči od Lorensa Robertsa!
"Ja sam u tom trenutku bio među mlađima u ekipi Partizana, a generalno smo dosta trenirali i dosta su na nas uticali ti stariji igrači. Roberts je faca, baš mi je kum pričao da ga je sreo u Americi i da su se ispričali“, priča nam Lešić i nastavlja:
"Stvarno fenomenalna osoba koja je nama mlađim igračima dosta pomagala. U tom trenutku Dule i pomoćni trener Vlada Jovanović su bili nenormalno dobri treneri, ali i mi kao mladi igrači smo bukvalno trenirali dnevno sedam-osam sati minimum. To mi je pomagalo kasnije u karijeri neverovatno mnogo, nešto što me je profilisalo u igrača."
Sledeće godine počeo je u timu Partizana, očekivao je mnogo, a po svom priznanju, možda je bio i nerealan. Iako je na pripremama zablistao, nije bilo dovoljno mesta za njega u prvoj petorci.
"Te godine je Dule otišao u CSKA i ostao je Vlada Jovanović. Ja sam stvarno tu predsezonu odigrao neverovatno. Možda sam bio u top tri igrača Partizana. Imao sam neka svoja očekivanja da želim neku veću ulogu, da ne budem sporedna uloga, da uđem pet minuta, dva minuta, da se nekad ne skinem kao sezonu pre toga. Možda u tom trenutku nisam bio sa nekim svojim očekivanjima ni realan. Prvo kolo kada Evrolige, mislim da je to protiv Žalgirisa bilo, igrao sam nekih petnaestak minuta, dao sedam-osam poena."
Na neki način, razlog za odlazak iz kluba bio je Džejms Gist. Kada je Amerikanac stigao među crno-bele, znao je mladi krilni centar da će opet njemu biti dodeljeno mesto na klupi.
"Posle toga sam čuo da traže novog igrača na poziciji četiri-pet tu su mi se srušili snovi. Očekivao sam da ću imati veću minutažu, veću podršku i onda sam u razgovoru sa Vladom izrazio želju da idem, jer nisam hteo drugu godinu da provedem na klupi. Želeo sam da pokažem da mogu. Može se reći da je Gist bio razlog, ali zapravo je bilo to što ja nisam video da ću imati neku značajniju ulogu. Najbolje je bilo i za mene i za njih da se raziđemo."
DVE GODINE U ZVEZDI KAO DVA UNIVERZUMA
Počeo je sezonu u crno-belom, a te 2010. godine nastavo je u crveno-belom. Njegovi iz Knina veliki su zvezdaši, ali nije bilo lako direktno otići iz Partizana u redove najvećeg rivala.
"Svaki prelazak iz Zvezde u Partizan ili iz Partizana u Zvezdu nosi neki određeni pritisak javnosti i navijača. U tom trenutku Zvezda stvarno nije bila ni približno mašinerija kao sada. To je bio slabo organizovan klub i loši su bili rezultati", kaže Lešić.
Ipak, iako nije bilo novca, iako je realno igrački kadar bio takav da se trofeji nisu mogli očekivati, to navijače nije previše zanimalo. Jednostavno dres Zvezde uvek zahteva titule.
"Ipak, kad igraš u Zvezdi i Partizanu, tu nemaš prava na grešku jer javnost očekuje da uvek budeš prvi. Ne mogu navijači Zvezde i Partizana da se pomire da neće da budu šampioni. Zvezda je stvarno bila loša u tom trenutku, ali ja sam tu na primer video neku svoju šansu da mogu da pomognem i da mogu kroz to da napredujem individualno kao igrač".
Morao je da pauzira do Nove godine, a onda je u 2011. prvi put zaigrao za Crvenu zvezdu. Bila je to teška sezona, jedna od najtežih u istoriji kluba, a onda se sve promenilo.
"Te sezone kada sam došao, bila je loša godina za Zvezdu, a sledeće je već došao Pešić. Tada sam igrao za trenera o kome sad ne treba da pričamo, nisam ja ni kompetentan da mogu da ga ocenjujem. On je stvarno trenerska veličina i mnogo ga poštujem i volim i kao čoveka i mnogo mi je pomogao u karijeri. Trenirati kod njega i imati značajnu ulogu u timu trenera tog pedigrea je nešto neverovatno. Na kraju se ispostavilo da je taj prelazak u Zvezdu bio pun pogodak“, priča Lešić za MONDO.
TAJ RADNIČKI BI BIO NEPOBEDIV!
Promenio je čak 15 klubova u karijeri, osim Srbije igrao je u Nemačkoj, Italiji, Sloveniji, Ukrajini i Rusiji, ali nigde se nije osećao tako dobro kao u Radničkom iz Kragujevca.
"Generalno sam za taj klub posebno vezan. To jesu neke moje sezone koje sam igrao stvarno na visokom nivou. To je bila ekipa sastavljena od 12 igrača koji su se stvarno toliko družili i poštovali. Nigde to u karijeri nisam doživeo da je to bila neka tolika timska sloga, da su igrači toliko se razumeli i na terenu i van terena", priseća se on.
Pamte se neke njegove sjajne igre iz Evrokupa te sezone, dobro su ga zapamtili Spartak iz Sankt Petersburga i kasniji evroligaš Neptunas, a taj tim je iznedrio mnogo igrača koji su kasnije napravili velike karijere.
"Koliko je ta ekipa Radničkog kod Mute bila jaka! Kalinić je danas jedna od najboljih trojki u Evropi, Birčević je imao neviđenu reprezentativnu karijeru, Jović isto... Na primer, Malina i ja smo napravili neke ozbiljne karijere. I Di-Džej Sili je bio tad... On se te godine u Radničkom nije najbolje snašao, to mu je bila prva godina u Evropi i trebao mu je neki period aklimatizacije, ali posle je igrao u Bajernu, Makabiju, napravio je karijeru za respekt. Da se klub nije ugasio, da se nije to sve desilo sa Radničkim i da je ta ekipa ostala još godinu dana zajedno, to ne kažem samo ja, garantujem da bi ta ekipa bila nepobediva. To je bio takav talenat ekipe, plus Muta, garantujem da bi bili nepobedivi. Ali mi smo se rasuli, ugasio se Radnički i eto. Ipak dosta igrača je ostalo u kontaktu, viđamo se, čujemo se. Izdvojio bih taj Radnički kao najlepše iskustvo u karijeri", priseća se Lešić.
Ko pravi veći šou, Muta ili Kari?
"Različite su vrste humora, ali generalno obojica su pravi šoumeni za širu javnost. Ali Kari je dosta stroži na treninzima i dosta se vodi računa o detaljima, dosta je više u košarci nego što to izgleda kad se vide te šale na konferencijama. Dosta je zahtevno, kod njega igrač mora da bude koncentrisan ceo trening 200 odsto", poredi Lešić dva harizmatična stručnjaka.
Nekada je sa Markom Marinovićem bio saigrač u Radničkom, a posle toga su postali veliki prijatelji. Sada, skoro deceniju kasnije on i dalje igra, a njegov nekadašnji plejmejker mu je sada trener.
"Pa pazi, u suštini Malina i ja smo iz tog Radničkog ostali veliki prijatelji. Bili smo u kontaktu koliko nam je to vreme dozvoljavalo. Kada sam dolazio ovde pitalo me dosta ljudi kako ću sad s njim, pošto smo drugari, ali kažem da je to još jedna obaveza više da moram da se borim za njega i da moram da radim i više nego za bilo koga drugog. Mi smo generalno odvojili privatno i poslovno, mene kritikuje možda najviše i od svih i na terenu i na treninzima i na utakmicama, a uspevamo sa druge strane da imamo prijateljski odnos", ističe Lešić, ali priznaje da ume da bude čudno.
"Da mi je čudno, jeste čudno u nekim situacijama. Znam šta sam sve proživeo sa čovekom koliko smo dobri i sad mi je trener. Malo jeste čudno, ali smo generalno navikli i sada nam ta komunikacija dobro ide", završava svoju priču za MONDO Sava Lešić.
Sada ima 33 godine i posle 16 godina profesionalnog igranja košarke i dalje bije bitke u ABA ligi. Zna da zablista kao protiv Mornara, a u najvećim utakmicama je uvek tu. Pokazao je mlađima u Borcu kako se bori i kada ne ide, kada se igra protiv Partizana i Zvezde i deluje da ćemo ga još dugo gledati na ABA terenima.
Dok se polako bliži dve decenije košarkaške karijere jasno je da njegova priča nije samo košarkaški bitna već i životno velika. Jer, ako je jedan klinac iz izbeglištva iz Knina stigao do reprezentacije i Evrolige, onda je sve valjda sve moguće.
Zar ne?
Postanite deo MONDO SPORT zajednice na Viberu.